FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Кризни развој ситуације на Блиском Истоку и  дестабилизација практично свих режима који су дошли на власт кроз  „арапско  пролеће“ негирају стратешке прорачуне  у вези са регионализацијом  не само САД, већ и оних који су се из сопствених интереса прикључили реализацији америчких планова. Испоставило се да је Турска највећи „лузер“. Турско руководство на челу са Р.Ердоганом је још пре кратког времена претендовало да у оквиру стратегије неоосманизма  поврати некадашњи утицај  на скоро читавом простору који је некада заузимала Османлијска империја. Турски министар иностраних послова А.Давутоглу је томе додао и доктрину „стратешке дубине“ по којој је требало да се учврсти доминација Анкаре  у оним деловима османлијског света који никада није потпадао под власт Османлија, а припадао је Централној Азији и унутрашњој Русији… Шеф МИТ-а, турске обавештајне службе, Хакан Фидан,   своју тајну службу је позиционирао као најупућенију  и најутицајнију у региону, која је осим што је најупућенија и најутицајнија, у стању да изводи крупне самосталне акције, између осталог и оне које треба да поткопају овај или онај режим. Међутим сада сви они  жању плодове својих претераних амбиција.

За остварење замишљених грандиозних планова „нове османлије“ елементарно нису имале економске, војно-политичке и остале потенцијале. На пример, редовни сусрети шефова земаља османлијског света су се претворили у помпезне, скупе и недовољно ефикасне догађаје, који су за већину њих постали умарајући. Економске везе у тој заједници , мада су достигле одређени ниво, почеле су да стагнирају, а наде у турску финансијску помоћ, како се испоставило, биле су очигледно претеране. Лидери постсовјетских централноазијских држава су се уверили да Турска неће помоћи да се реши практично ни један проблем  који је имао везе са одржавањем њихове националне безбедности. Шта више, почели су да се плаше турских покушаја који се односе на ширење њеног политичког модела и натурање агентуре утицаја на њиховим територијама. Чак је и Баку, цивилизационо и географски најближи Анкари, почео да исказује одређени опрез. Анкета коју је Универзитет Фатих спровео ове године у мају и јуну међу експертима седам блискоисточних земаља такође је показала да већина њих сматра да спољнополитички циљеви Турске нису у складу са њеним стварним могућностима.

Турски руководиоци су направили цео низ крупних, чак  фаталних грешака. Највећа је било уплитање у сиријски конфликт како би се у Сирији на власт  поставио режим, који би баш њој одговарао. Асад је издржао, а од некадашњих савезника су дошли само проблеми. Турска се директно сударила са ефектом бумеранга који је сама бацила. Пошто су прво подржали опозициону,  релативно умерену Сиријску слободну армију, Турци су се врло брзо уверили да је она неспособна те су се корак по корак окренули    борбенијим  поборницима  џихада. Свој  противприродни савез са отвореним ал-каидовцима сматрали су за привремен и званично су га на сваки начин негирали. Међутим, доказа о њиховој врло тесној вези  је превише. Лидер сиријских Курда Салих Муслим који се оријентисао на Радничку партију Курдистана (РПК)  из Турске  даје много доказа о томе како је званична Анкара сакупљала и обучавала, а затим и снабдевала оружјем исламске радикале из читавог света, између осталог и из „Исламске државе Ирак и Сирија) (ИГИС), која је измакла турској контроли.  Јер џихадисти  никада нису претерано веровали  Анкари, и рекло би се да су је користили у много већој мери за своје интересе, наго што је она успевала да користи њих. Председник Народно-републиканске партије Турске Камал Киличдароглу  је потврдио да постоје чињенице које потврђују да је партија Правде и развоја  снабдевала оружјем ИГИС. У интервјуу турским новинама „Џумхуријат“ лидер турске опозиције је изјавио да ће Ердоганова влада  скупо платити због политике коју је водила на блиском Истоку.

Једна од последњих заједничких авантура турских власти и антисиријских радикалних плаћеника била је њихов неуспели упад у пограничну сиријску провинцију Латакија – брану династије Асада, уз заштиту војних снага турске армије. Тај упад је почео освајањем и уништавањем града Касаб који је   насељен јерменским становништвом,  и који је још од времена геноцида Јермена у Турској империји  спадао у мали број градова који су остали цели; тамо је, очигледно, упад и завршен. Пре неколико дана сиријска владина армија је ослободила Касаб тако што је опколила групу џихадиста у Латакији која је бројала око 4000 људи, коју сада методично уништавају. Пошто је размислила о свим ризицима, Анкара је закључила да је најбоље да се уздржи од масовне војне интервенције. Плаћеницима, остављеним на милост и немилост судбине, се не дозвољава да се врате у Турску.

Пошто су се уверили колико су позиције Асада у централној Сирији чврсте, џихадисти су одлучили да   правац својих главних напора промене и усмере према истоку. При том је упад ИГИС-а у Ирак почео од велике стратешке обмане у коју је поверовао, као први, шеф турских обавештајаца Фидан, што се може сматрати за његов  велики  лични  неуспех. Према сиријским изворима, Турци су допринели да се јединице ИГИС-а снабдеју новим оружјем и да им се јединице пребазирају  на исток, са претпоставком да ће тамо ући у борбе са јединицама, верним Асаду, као и са противницима из „Џебхат ан-Нусра“ у провинцијама Дејр-ез Зор и Рака, а у Ираку да неће успети да продру даље од провинције Анбар.

Турци нису могли ни да замисле да ће та организација, која се у борбама са прекаљеном Асадовом армијом ничим није истакла, и увучена углавном у борбу (у којој је погинуло близу 1400 људи)  са конкурентима из „Џебхат ан-Нусра“, у Ираку постићи тако невероватне успехе. Јер су  њене основне снаге уместо у Дејр ез-Зора и Раку у ствари отишле тамо. Тако да чињеница да је ИГИС у Мосулу узео у таоце око сто турских становника, укључујући и генералног конзула земље са комплетним апаратом, у Турској многима личи на прописну спрдњу. Вођа  ИГИС-а ал-Багдади је бацио рукавицу у лице свим „отпадницима од вере“ у Јордану, Саудијској Арабији, па и Турској.  Тако је ИГИС   практично, а то је и требало да се очекује, приступио следећој етапи џихада – против сопствених скорашњих покровитеља.

Губици Турске у имиџу, економији и осталом  због ових догађаја су огромни, а санирање последица је незграпно. Тако је суд у Анкари, на пример, забранио турским новинарима да пишу о земљацима који су ухваћени на северу Ирака. Своју одлуку   је образложио потребом да се заштити безбедност таоца. Пре тога је премијер Ердоган оптужио опозицију и критички расположене турске медије због жеље да тему искористе у политичке  циљеве због  „ претње људским животима“. Новинари који су лојални режиму покушавају да докажу да ИГИС представља „чедо“  искључиво америчке агенције ЦИА, на исти начин како је својевремено „Ал-Каида“  негирала очигледно учествовање у том процесу и другог родитеља – Ердоганове владе.

Ирак је био један од главних увозника турских производа. Продаја је износила скоро 12 милијарди долара годишње. Рачунајући на ирачку нафту саграђена је гигантска лука Џејхан за претовар нафте, али  испоруке из Бакуа у Џејхан покривају само десети  део њеног капацитета. Укупни губици Турске од потреса у Ираку експерти процењују за средњорочни период на 8,5 милијарди долара.

 

Фонд стратешке културе / Димитриј Минин