FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Страшно је гледати покољ Руса на Украјини, покољ чији је циљ да изазове Трећи светски рат. Немојмо се заваравати – они који стоје иза Америке, банкстерски сатанисти, њушке Рокфелера и Ротшилда, добро знају шта раде. Циљ им је да, подметањем пожара у што више земаља света, направе милионске покоље, исцрпу човечанство, сломе сваки отпор, и устоличе банкстерског месију, антихриста. А наши људи гину у Новоросији.

И ми чекамо да нам се Бог смилује, и чекамо да Русија реагује. Хоће ли? Неће ли? Када ће?

 

Страшно је, страшно, страшно.

 

Јер, ови покољи чекају све нас, православне. Који смо „заробили себе у туђина“ (Његош), поклонили се идолима америчког зла, и, на крају, остали без себе. Најстрашније – банкстерски сатанисти, маскирани у НАТО, гониће, бичем, све православне народе у рат против Русије.

 

Где ћемо се наћи?

 

Можда тамо где се сада налазе потомци Срба одсељени на Украјину…

 

КРВАВА ХАЉИНА

 "Ој, Крајино, крвава хаљино, / с тебе вазда започиње кавга./ С крвљу ручаш и с крвљу вечераш,/ све крваве бројиш залогаје“, певали су Срби из Босанске Крајине. Глагол „крајинати“ значи „ратовати“; крајина је војна граница. А Срби су, вековима, били крајишници. Тако су се нашли и у Украјини, и тамо, где сада евромајдановски нацисти воде борбу против слободољубаца Новоросије, биле су велике србске насеобине, Нова Сербија и Славјаносербија. О тим крајевима маштао је Црњансков Вук Исакович, показујући руком више небо него земљу и говорећи: “Тамо аз појду!“ У те крајеве стигао је његов синовац Павел, да би се борио под заставом православне владарке, али и да би, носећи Косовски завет у срцу, доживео разочарења.

 
Украјина је војна крајина Руске империје према Западу и према Турској. Тамо су се нашли и Срби. До средине 19. века, каже познати историчар Мита Костић у делу „Српске насеобине у Русији“, у малоруском народу је реч „Србин“ значила исто што и припадник лаке коњице, хусар.

 

 О томе неколико речи у тексту који следи.

 

ПОЗИВ ЦАРА ПЕТРА

 Петар Велики позвао је, почетком друге деценије 18. века, Србе да се населе на малоруску границу и да је штите од Турака. По Захарији Орфелину, његова логика била је једноставна: „Кад српски народ тако верно служи господару иноплеменом и иноверном, тим верније ће служити господару који је с њим једнога језика и при том и једне вере“. Године 1723, србски официр у руској служби, Јован Албанез, стиже у Потиску и Поморишку војну област да прикупља Србе спремне да пређу у Малу Русију. Нуде им се плата, земља и привилегије. Одазива их се преко хиљаду, и 1727. настаје Српски хусарски пук.

 
Бечки двор је гневан, али не сме превише бурно да реагује, због савеза са Русијом. Међутим, прете митрополиту Викентију Јовановићу који је у Сремске Карловце позвао руског учитеља Суворова. Касније се, како каже Мита Костић, уводе и сурове казне за Србе који би хтели да напусте Хабзбуршку монархију: „Ако им се кривица помоћу два заклета сведока докаже, имају се осудити на смрт, и то ради стварања што веће одвратности, на вешала. У сумњивим случајевима дозвољена је и тортура. /.../ Иако се забрана односи на све народе у Монархији, Србима и Власима је нарочито забрањено да примају ратну или цивилну службу страних сила,или такву да траже или се из државе селе“.

 

 

ТАМО ДАЛЕКО

Ипак, србске сеобе у Русију не престају. Нарочито се то збива после одлуке царице Марије Терезије да развојачи Потиску и Поморишку границу и поунијати своје православне поданике, када вешти руски посланик у Бечу, гроф Михаило Бестужев – Рјумин, у договору с царицом Јелисаветом Романовом, успева да помогне пресељење Срба; тада у Малу Русију, са народом, стижу србски официри Јован Хорват, Рајко Прерадовић, Јован Чарнојевић и Јован Шевић. Јован Хорват јануара 1752. добија чин генерал – мајора и добија задатак да на десној обали Дњепра формира Нову Сербију, чији центар постаје тврђава Свете Јелисавете, касније Јелисаветград. Између Бахмута и Луганска на Дону, официри Шевић и Прерадовић 1753.подижу Славјаносербију, а 1756-1759. стиже нови талас србских имиграната из Босне, Далмације и Црне Горе (сматра се да их је у 18. веку у Русију стигло око 10 хиљада). Срби насељеници су се борили за Русију против Пруске и Турске, као и у Пољској и Запорошкој Сечи. Како бележи Никола Б. Поповић: „У руској војној служби каријеру високих официра стекло је 25 генерала, 17 пуковника, 8 потпуковника и 37 мајора“. Истицали су се јунаци попут Јована Стојанова из Петроварадина,који је, као генерал – мајор, био командант србског, угарског и влашког хусарског пука, показавши велику смелост у борбама против Турака, Татара и Пољака. Стеван Витковић, бригадир Србског хусарског пука, добио је велика имања за показану храброст.

 

 Из Црне Горе по помоћ је стигао владика Василије Петровић, који је, ради упознавања Руса, објавио 1754. „Историју Черној Гори“ и са собом понео велику новчану помоћ. Он је још два пута долазио у Трећи Рим (марта 1766. у Русији је и умро), тражећи руско покровитељство над Црном Гором, што је, све до епохе НАТО вазала, Мила Ђукановића, трајно определило русофилство црногорских Срба.

 

 У Русију је стигао и владика далматински Симеон (Кончаревић), покушавајући да нађе заштиту од католичких насртаја на своју паству.

 

ЈУНАЦИ

Познат је био и Петар Текелија, потомак угледне породице официрског племства, пореклом из Арада. Кад је напустио службу Бечу, обрео се у Србском хусарском пуку у Русији. Као потпуковник, командант летећег одреда, истакао се у Седмогодишњем рату против Пруске, када је, у борбама за Берлин, заробио преко хиљаду непријатеља. Борио се у Пољској 1767. и у рату против Турске 1768. Године 1774, добија орден Светог Ђорђа и бива постављен за команданта Новоросијске области. Мирно, и без проливања крви, смирио је Запорошку Сечу после буне Јемељана Пугачова. Добио је орден Светог Александра Невског, а 1788. под командом грофа Потемкина, борио се против Турака на челу Кавкаског корпуса (Кримским корпусом командовао је Суворов). Умро је 1792. године, „јуначки обучен, на канабету седећи смерти је у очи погледао и умро“.

 

КАКО СЕ ЖИВЕЛО?

 Многи Срби су маштали да се одселе у Русију. Милош Црњански, у роману „Сеобе“, ту машту описује кроз размишљања главног јунака романа, Вука Исаковича, србског официра који би радо отишао из службе Хабзбурзима, што Србе стално притискају да се покатоличе: „Русија му се чињаше као неко надземаљско царство. Чуо је да су неки тамо који су из белог света дошли, постали богати и моћни. Да су одмах добили по један чин више. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и непрекидна жалост,што га је чинила безумним, очајним, чудним“.

 

 Срби су места која су основали у Новој Сербији и Славјаносербији назвали по варошима одакле су – од Чанада и Бечеја, преко Суботице и Земуна, до Вршца и Сланкамена. Руска држава је подржавала њихово свештенство и верски живот, а имали су, као народ, и привилегије, које су покренуле привреду у Новомиргороду и Јелисаветграду, као и другде где су се Срби обрели. Симеон Пишчевић, официр који је из Хабзбуршке монархије дошао у Славјаносербију, записао је да су „наши генерали Хорват у Новој Србији, Шевић и Прерадовић у Славеносербији учинили од пустиње земљу обећану, насељену, обрађену, оплемењену и земаљским родом изобилну“.

 

Прота Петар Булић из Новомиргорода писао је свом куму, јеромонаху Лазару у Банат, хвалећи царицу Јелисавету и верску слободу: „Овде реч Божја није везана као тамо од иновераца /.../ Овде је само наше племе и род, нико од неверника, Римљана и Унијата“(13, 239). Марија Станкова из шанца Коробчина код Новомиргорода свом оцу Николи Станковићу у Будим писала је, 22. новембра 1753. године: „Коме тамо рђаво иде, овде ће му добро бити/.../“

 

 Због истоветности вере и сличности духа, због словенског порекла и језика, Срби Нове Сербије и Славјаносербије асимиловали су се, и већ половином 19. века они су, сви, постали Руси. Њихов траг је, као и траг руске помоћи Србима у борби за слободу, ипак остао у историји.

 

 Данас, кад Украјина гори на удару НАТО слугу пореклом евромајдановског, галицијског унијатства, верујемо да међу бранитељима Новоросије има и потомака Срба који су дошли у руску Крајину да се не би поунијатили, да би остали слободни и усправни православни хришћани.

 

 Боже, спаси све нас, православне, иако грешне, и сломи кичму сатанистима рокфелеровским и ротшилдовским, маскираним у НАТО, и обнови, по великој милости Својој, престо миропомазаног монарха руског пре Твога Другог и Славног Доласка!

 

www.vozd.in.rs