FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Избор Жан-Клод Јункера на функцију шефа ЕУропске комисије протекао је, баш, како смо и очекивали. Мартин Шулц, немачки социјалдемократа, који се мудро (премда више према налогу из Берлина) повукао из трке за место шефа Комисије, поново је изабран за председника ЕУропског парламента. Следе избори на остале важне функције ЕУропских институција: председника ЕУропског савета и шефа ЕУропске дипломатије (или, високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност). За прву, резултати ће се знати ускоро. Страни медији већ виде данску премијерку на том месту. За другу, ништа мање значајну позицију страни медији су (ко)оптирали неколико имена, али је пољски министар спољних послова (бар, до афере прислушкивања) био један од озбиљнијих кандидата. Резултати избора (читај: постављења, после исцрпљујућег лобирања) како многи очекују, знаће се на јесен.

Пре финиширања лобирања унутар Брисела, било би значајно да део јавности упознамо, други део подсетимо ко су кандидати који се најчешће помињу за преостале позиције „нове Еуропе": Хеле Торнинг-Шмит, у јавности познатија као „Гучи Хеле", прва је жена која се нашла на врху обједињене левице која је освојила највише гласова на последњим националним изборима у Данској (15. септембар 2011), па тако и прва жена премијер ове скандинавске државе. После деценију дугог опозиционог стажа левица, на челу са социјалдемократијом долази на власт, како се и наслућивало, на таласу заштите и оживљавања радничких права у ери дубоке ЕУропске економске кризе. Премијерка Данске, отпочиње убрзо и своју међународну каријеру, пунећи својим неконвенционалним наступима у јавности, како таблоиде, тако и озбиљне недељнике. На први поглед, неко би помислио да ова 47-годишњакиња припада „ексклузивној" левици која се етаблира елитистичким приступом: од брендираног одевања, арогантног става у односу на медијске „прозивке", до потпуно неконвеционалног односа према браку и породици. Она и супруг, живе често на различитим дестинацијама, и свакако се не бисмо бавили овим питањима, да се не ради о сину лорда Нила Кинока, лидера британских лабуриста. Тако и на овом податку престаје делокруг оног првог погледа на профил данске премијерке.

 

 

Наиме, лорд Нил Кинок некадашњи лидер лабуриста и његова супруга баронеса од Холихеда- Гленис представљају у Даунинг Стриту врло утицајни пар. Обоје из дуге политичке каријере (баронеса је била и посланик Лабуриста од 1994-2009), били су на „мети“ истраживачких медија због издашних принадлежности које су стекли током дуге политичке каријере[i]. Друштвени статус употпуњен значајним капиталом, овој породици обезбедио је све главне контакте са острва на остатак Старог континента, и нимало случајно њихово двоје деце своје каријере отпочињу баш у Бриселу. Као што није нимало случајно да се најављени избор/постављене контраверзне данске премијерке управо везује за немачки уступак Британији за место шефа Комисије у смислу председниковања Саветом. Да. Хеле Торнинг-Шмит ужива подршку Ангеле Меркел која се већ подуже бави одговарањем Камеруна од ризичних политичких блефова какав је излазак из Уније, уколико Јункер постане шефом Комисије. Није на одмет поменути, како пишу британски медији, да разлог брачне „раздвојености“ у случају данске премијерке лежи у чисто практичном вођењу породичног буџета. Заправо, Стивен Кинок, син Лорда Кинока и супруг данске премијерке, стациониран је у Швајцарској, где плаћа порез (који је значајно нижи од Данске) за нимало ниска примања (110. 000 фунти [ii]) за посао који обавља на месту директора Светског економског форума у Женеви.[iii] Марта текуће године објављено је да ће Стивен Кинок, бити кандидат Лабуриста за место у Велсу (Аберевон) на предстојећим националним изборима у Великој Британији (2015). Тако је, рекло би се, скандал поводом „селфија“ са америчким председником на комеморацији поводом смрти Нелсона Менделе, као и друге интригантне медијске приче ипак окретање јавности ка небитним детаљима који апсолутно немају утицаја на мејн стрим ове утицајне породице, а јесте: „businessasusual“.

Радослав Сикорски и Ен Еплбам-пољскоамеричка синергија моћи и утицаја: До афере „прислушкивања“ пољски министар спољних послова био је један од озбиљнијих кандидата за место ЕУропског шефа дипломатије и, нимало (без)значајно, безбедности. Кад су у јавност „процурели“ његови разговори с колегом у којима се на врло пластичан начин „цртају“ прави односи у пословној бриселској ЕУропи, Сикорски је реаговао на уобичајени начин у таквим (не)приликама: све је то  урадила криминална група. Не знамо, која и зашто. Али знамо да је Сикорски то и рекао, јер контра доказа није било. Политичар којег је украјинска криза избацила у једном моменту у први план, препознатљив је према врло оштром ставу у односу на Руску Федерацију. И сасвим сигурно, препорученог кандидата за амерички утицај на Старом континенту. Све до снимка, у коме између осталог каже да је: „савез Пољске са САД „безвредан и чак штетан, јер ствара лажни осећај сигурности”. „Потпуно с..ње. Ући ћемо у сукоб с Немцима, Русима а мислићемо да је све супер”.[iv]У моменту када се у Бриселу озбиљно лобира за кадрове „нове Еуропе“ шок за постављени „систем“. Макар медијски. Шта ако је све уобичајена медијска „сценографија“ како би се замаглио прави утицај који овог пољског политичара „гура“ у први план ЕУ владе? Све је могуће у тако крупном плану, зар не?

Ко је Радослав Сикорски? Сикорски од 2007. године води спољне послове Пољске. Његови односи с источним партнерима „постали су круцијални у моменту ерупције кризе у Украјини“[v]. Европска историја, како подсећа утицајни Шпигл, цитирајући Сикорског, „одлучиваће се у Украјини“[vi]. И ово је било прво упозорење које нико, од одлучујућих актера светске политичке игре, није слушао. Његово упозорење више се тицало „нео-совјетског“ ширења утицаја Европом него забринутошћу за судбину Украјине. Русофобија која прати овог 51-годишњег политичара, кандидовала га је за америчког савезника у новој фази сузбијања руског утицаја. Тако је Сикорски са још двојицом својих колега (Немачка и Француска) постао незаобилазан део дипломатског замешатељства око Украјине. То га је учинило популарним међу Пољацима и утицајни пољски листови његову су дипломатску активност хвалили „коначним уласком у реалполитику“ Пољске. Овај Оксфордски ђак, чини се да је „убачен“ у пројектовани моменат који је требало да обезбеди сагласност базног бирачког тела које га је помало игнорисало због његове „западне“ прошлости. Наиме, Сикорски перфектно говори енглески језик који је усавршио током студија политичких наука, филозофије и економије на Оксфорду. После дипломирања почиње каријеру као новинар, извештавајући за британске медије из Авганистана. Чак је добио и престижну награду (WordPressPhoto)  за једну од фотографија коју је снимио тада.

 

 

Деведестих, коначно и улази у политику и постаје заменик министра одбране где се залагао да Пољска добије значајније место у НАТО. Тада је сфера његовог интересовања била: како обезбедити да ова ратна алијанса направи базу на територији Пољске заузврат за пољско учествовање у бројним мисијама. За њега је то било гарант, да се Пољска неће „подвести“ под руски утицај. Све његове критике касније које су се односиле на америчку политику према Русији, тицале су се само претходно реченог. Он је за агресивнију политику према ширењу руског утицаја, врло вероватно због фобија из ране младости-или, комунистичке ере Пољске.  И овде долазимо до, у ствари, и најважније сфере утицаја која је обликовала господина Савршеног, како га називају немачки медији, или Сикорског.

Године 1989 он упознаје и убрзо венчава Ен Еплбам. Тада, такође, новинарку коју Пољаци и данас пре препознају по њеном кувару омиљених пољских специјалитета него по њеном значајном политичком ангажману. Ова жена добитник је Пулицерове награде за књигу „Гулаг: историја“ (2003). Њена књига  „Гвоздена завеса: Сламање Источне Европе 1944-1956“ (2012), такође показује њено интересовање за совјетску, па тако и касније руску историју али кроз призму „ауторитарног друштва“ које је прогнало „демократију“ и које има „империјалистичке“ апетите. Њене колумне и едиторијали од Вашингтон Поста[vii] до Слејта[viii], затим за бројне друге магазине и новине[ix] баражно гађају само једну мету: Русију. Она је види као претњу западу и САД са осталим западним партнерима, према Еплбам, мора да ревидира своју методологију према Русији чији се утицај мора сузбити, по било коју цену. Критике Америци и осталим партнерима упућене из њеног пера тичу се млаког и окаснелог одговора за данашњу велику Русију.

Као Јејлски ђак Еплбам користи јака медијска средства да представи смернице америчке политике у наступајућем периоду врло агресивно упућујући поруке европским лидерима који у руском председнику виде узор. Посебно онима који спадају у евроскептике а освојили су значајне резултате на последњим европским изборима.[x] Милитантна природа њених јавних наступа своје извориште, у ствари, има у енергетској алтернативи за „убудуће“. Све политичке одлуке, тако треба да иду само у једном смеру: избећи руске ресурсе као извор њихове нарастајуће моћи. Како? Наравно, уз помоћ америчких шкриљаца (?!) и уједињеног европског одговора када је енергетски простор у питању. И у том контексту, сва су средства дозвољена и оправдана. Тако у једном од скорашњих текстова она закључује: „У Русији, једна од распрострањених теорија завере тврдила је да је Совјетски Савез некако био „приморан“ да се уруши јер је Роналд Реган осмадесетих тајно успео да изведе пад светске цене нафте. Чини се смешним чак и замислити да би било која америчка администрација икада урадила билошта слично с намером.  Али, можда само једном би требало то да и пробамо“[xi], гласно размишља Еплбамова.

И, да немамо конкретне примере акције коју предлаже супруга пољског министра спољних послова (попут ситуације када су амерички сенатори „завртањем руку“ присутним бугарским колегама издејствовали обуставу изградње тог дела пројекта Јужног тока), можда би све наведено било тек „стилска“ фигура агресивног коментатора међународних дешавања, какве покаткад жене умеју да буду. Поготово, када долазе из сфере утицаја (Вашингтон) која је у међународне односе право и дипломатију тако лако заменила огољеном силом. Притом, ништа мање значајно треба напоментути да је  Еплбам и директорка Форума британског Think/Tankиститута Легатум (ЛИ) смештеног у Лондону који је део Легатум приватне инвестиционе групе, која иза себе има 27-годишње „наслеђе у глобалном инвестирању у послове и програме који промовишу одрживи људски развој“.[xii]

Стога, да ли је афера прислушкивања заиста нашкодила Сикорском или је била намештена да замагли праву мрежу трансатлантског утицаја-одлучите сами. Ми смо, тек, понудили верзију догађаја коју ћете ретко срести у простору у коме се одвијају игре престола какве историја препознаје још од средњег века.

Неки од поменутих људи и догађаја, с намером одабрани, сежу коренима чак и даље...



[i]
 http://www.telegraph.co.uk/news/10891072/Opposition-to-Juncker-could-clear-way-for-Neil-Kinnocks-family-to-become-Europes-first-family.html

[ii] http://www.dailymail.co.uk/news/article-2038099/Helle-Thorning-Schmidt-Neil-Kinnocks-daughter-law-Denmarks-1st-female-prime-minister.html

[iii] http://www.dailymail.co.uk/news/article-2038099/Helle-Thorning-Schmidt-Neil-Kinnocks-daughter-law-Denmarks-1st-female-prime-minister.html

[iv]http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Nediplomatski-razgovori-sefa-poljske-diplomatije.sr.html

[v] http://www.spiegel.de/international/europe/polish-foreign-minister-sikorski-in-the-limelight-in-ukraine-crisis-a-972239.html

[vi] исто

[vii] http://www.washingtonpost.com/opinions/anne-applebaum-europe-is-seeing-a-east-west-clash-of-values/2014/05/30/b3f0d37c-e80b-11e3-afc6-a1dd9407abcf_story.html

[viii] http://www.anneapplebaum.com/anne-applebaum/

[ix]The New York Review of Books, The Wall Street Journal, the Financial Times, the International Herald Tribune, Foreign Affairs, The New Criterion, The Weekly Standard, the New Republic, The National Review, The New Statesman, The Independent, The Guardian, Prospect, Commentaire, Die Welt, Cicero, Gazeta Wyborcza, Dziennik, and The Times Literary Supplement

[x] http://www.washingtonpost.com/opinions/anne-applebaum-europe-is-seeing-a-east-west-clash-of-values/2014/05/30/b3f0d37c-e80b-11e3-afc6-a1dd9407abcf_story.html

[xi] http://www.washingtonpost.com/opinions/anne-applebaum-finding-the-energy-to-deter-russia/2014/05/01/cdb6d338-d163-11e3-9e25-188ebe1fa93b_story.html

[xii] http://www.li.com/about/about-li

Фонд стратешке културе / Марина Рагуш