FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

ГОВОР ВЛАДИМИРА ПУТИНА НА „АМБАСАДОРСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ” У МОСКВИ (ОД РЕЧИ ДО РЕЧИ)

  • Европа је наш природни и најважнији трговинско-економски партнер. Заједно с европским компанијама смо, као што знате, изградили нови систем за транспорт гаса Северни ток по дну Балтичког мора. И, без обзира на познате потешкоће, наставићемо да радимо на пројекту Јужни ток
  • Потребно је да на све начине јачамо свеобухватно партнерство и стратешку узајамну сарадњу са Народном Републиком Кином. Мада, већ сада можемо рећи да се на међународној сцени формирала чврста руско-кинеска спона
  • Наши контакти са САД имају озбиљан значај за читав свет. Ми уопште не намеравамо да прекидамо наше односе са САД. Ти односи сада нису у најбољој форми, то је истина, али никако, и желим да то нагласим, не нашом кривицом, не кривицом Русије
  • Ако нам се у међународним окупљањима додељује улога спољних посматрача који немају одлучујућу реч о кључним питањима која су за нас од животног интереса, онда за нас ти модели и нису. А само за дозволу да поред њих мало поседимо - ми нећемо да плаћамо својим животним интересима
  • Наша спољнополитичка позиција и даље треба да се заснива на јасним и неуништивим међународним, правним, историјским аргументима - на истини, на праведности, на снази моралне надмоћности

         РУСИЈУ су у последње две деценије наши партнери уверавали у добре намере, спремност да се заједнички гради стратешка сарадња.

         Међутим, паралелно с тим, сваки пут се ширио NATO, приближавао је војно-политички простор под својом контролом све ближе и ближе нашим границама.

         А на наше легитимно питање: „Зар не сматрате за сходно и потребно да с нама размотрите те проблеме?”, стизало је – „Не, то се вас не тиче”.

         Онима који настављају да истичу своју ексклузивност, активно се не допада независна политика Русије. Догађаји у Украјини су то потврдили.

         Као што су потврдили и да модел односа с Русијом који врви од  двоструких аршина - не функционише.

         Ипак се надам да ће прагматизам превагнути.

         Треба се избавити од амбиција, од тежње да се направи светска касарна, да се сви построје под конац, да се наметну јединствена правила понашања и живљења и треба коначно почети градити односе на бази равноправности, узајамног уважавања, узајамног поштовања интереса.

         Треба признати право другог на различитост, право сваке стране да уређује свој живот по свом нахођењу, а не по нечијем наметнутом диктату.

         Русија се у својој спољној политици доследно држи става да решавање глобалних и регионалних проблема не треба тражити кроз конфронтацију, већ кроз сарадњу, кроз тражење компромиса.

         Ми се залажемо за владавину међународног права, уз очување водеће улоге УН.

         Међународни закон треба да буде једнак за све и да се не примењује селективно да би служио интересима посебних, изабраних земаља или групе држава и, што је најважније, он треба једнако да се тумачи.

         Не може се он данас тумачити на један начин, а сутра на други – по вољи текуће политичке конјуктуре.

         Светски развој се не може унификовати.

         Али, могу се тражити и треба тражити додирне тачке, потребно је видети у другима не само конкуренте, већ и партнере, побољшавати сарадњу између различитих држава, њиховим удружењима и интеграционим структурама.

         Таквим принципима смо се руководили раније, руководимо се и сада, покретањем интеграционих процеса на територији Заједнице независних држава.

         Јачање тесних пријатељских веза, развој узајамно корисне економске сарадње са суседима – то је кључно стратешко опредељење спољне политике Русије, срачунато на дуги рок.

         Покретачка снага евроазијског интеграционог процеса је „тројка”: Русија, Белорусија и Казахстан.

         Споразум о Евроазијском економском савезу потписан 29. маја у Астани симболизује квалитативно нов ниво наше узајамне сарадње.

         На евроазијском простору се ствара нови центар економског развоја привлачан за бизнис и инвеститоре, формира се заједничко тржиште. Зато савез објективно изазива велику пажњу партнера из ЗНД. Већ у најскорије време, надам се, његов пуноправни члан постаће Јерменија.

         У поодмаклој фази налазе се преговори с Киргизијом. Отворени смо и за друге земље Заједнице.

         Покретањем евроазијског интеграционог пројекта, ми се ни на који начин не ограђујемо од остатка света, спремни смо за разматрање могућности стварања зоне слободне трговине, како с појединим државама, тако и с регионалним организацијама, пре свега, наравно, с ЕУ.

         Европа је наш природни и најважнији трговинско-економски партнер.

         Ми тежимо томе да се проналазе нове могућности за пословну сарадњу, за заједничке инвестиције, да се уклањају баријере у трговини.

         За то је потребно модернизовати правну основу наше сарадње, обезбедити стабилност и предвидљивост односа, пре свега, у таквој стратешки важној сфери као што је енергетика.

         Од хармоничне сарадње, која је заснована на узајамном поштовању интереса, зависиће стабилност на целом евроазијском простору и, на крају крајева, развој привреда земаља ЕУ и Русије.

         Ми смо увек били поносни на репутацију поузданог добављача енергетских ресурса, инвестирали смо у развој гасне инфраструктуре.

         Заједно с европским компанијама смо, као што знате, изградили нови систем за транспорт гаса Северни ток по дну Балтичког мора. И, без обзира на познате потешкоће, наставићемо да радимо на пројекту Јужни ток.

         Тим пре што све више европских политичара и пословних људи схвата да Европу једноставно желе да искористе у нечијем интересу, да она постаје талац недалековидих идеологизованих приступа.

         Заједнички проблем је постало то што Украјина, да се вратимо на Украјину, крши своје обавезе везане за куповину нашег гаса.

         Кијев одбија да плати свој дуг. Како наш каже народ: нема капије кроз коју то може проћи.

         Ни за новембар-децембар прошле године не плаћају, иако ту није било никаквих спорова.

         Наши партнери прибегавају отвореној уцени, управо тако то и треба назвати. Захтевају ничим оправдано смањење цене наше робе, иако је уговор потписан 2009. године и савесно је извршаван.

         И сад, знате, суд у Кијеву ослободио је свих оптужби бившу премијерку Јулију Тимошенко, која је потписала тај уговор.

         То јест кијевска судска власт је сама признала да је све урађено не само у складу с међународним правом, већ и с украјинским правом.

         Али, не, не желе ни да изврше, ни да плате испоручену робу.

         Украјина је, као што знате, пребачена на режим авансног плаћања и добијаће тачно онолико гаса колико плати. Тренутно, пошто не плаћа, ништа и не добија – добија такозване повратне испоруке.

         Ми знамо какве су то повратне испоруке: оне су вештачке, нема никаквих повратних испоруке. Како се кроз исту цев може транспортовати у једну страну и назад?

         Не треба бити стручњак у гасној области да би се схватило да то није могуће.

         Измислили су нешто са својим партнерима: наш гас, заправо, добијају они, а плаћају неком од наших западних партнера у Европи, који добијају мање. Ми све видимо.

         Ми тренутно не предузимамо ништа само да не бисмо погоршавали ситуацију.

         Али, из ове ситуације сви треба да изведу одговарајуће закључке.

         Оно што је најважније – савесни потрошачи и добављачи гаса не треба да сносе последице због радњи украјинских политичара и државних функционера.

         И уопште, сви ми: и ми и Украјина и наши европски партнери – треба озбиљно да размисле како на нашем континенту да смањи момогућност за манифестовање различитих политичких и економских ризика и околности више силе .

         У вези с тим желим да подсетим да се у августу 2015. обележава 40-годишњица Закључног акта Савета за безбедност и сарадњу у Европи. Тај јубилеј даје повод не само да се окренемо основним принципима узајамне сарадње на нашем континенту,који су тада утемељени -1975., него да их заједничким напорима учинимо стварно важећим и учврстимо у европској политичкој пракси.

 

         Неопходно је да се упорно боримо за елиминисање свих противуставних преврата на европском континенту, као и мешања у унутрашње ствари суверених држава, уцена и претњи у међународним односимаи охрабривања екстремних и неонацистичких снага.

         Свима нама у Европи потребна је својеврсна сигурносна шема да се ирачки, либијски, сиријски – нажалост, у овом низу треба поменути и украјински – преседани не би показали као заразна болест. То је нарочито опасно за постсовјетски простор зато што ни у политичком ни у економском смислу те државе још нису чврсто стале на своје ноге и немају стабилан политички систем. Изузетно је важно да се пажљиво и са поштовањем односимо према уставним основама тих земаља.

         Зашто је то важно – не само на постсовјетском простору, него и у Европи у целини?

         Зато што чак и у оним земљама Западне и Источне Европе у којима на први поглед ствари изгледају сасвим задовољавајуће има доста прикривених етничких и социјалних противречности које у сваком тренутку могу да се погоршају и постану основа за конфликт, за пораст екстремизма и тако искористе од стране спољних играча да, пошто уздрмају друштвено-политичку ситуацију, остваре нелегитимну недемократску промену власти са свим негативним последицама које из тога проистичу. 

         Чврсте гаранције неодвојиве безбедности, стабилности, поштовања суверенитета и међусобног немешања у унутрашње ствари треба да постану основа по којој ћемо моћи ефикасно да се крећемо ка стварању јединственог простора економске и хумане сарадње, а који се простире од Атлантика до Тихог океана, о чему сам већ говорио као о јединственом простору од Лисабона до Владивостока.

         Молим Министарство иностраних послова да о томе припреми комплетан пакет предлога, при том са посебним акцентом на неприхватљивост спољних покушаја утицаја на унутрашње политичке процесе. Односно, задатак се састоји у томе да се традиционални принцип немешања уклопи у савремену европску реалност и да се иницира озбиљан међународни разговор на ту тему.

         Потребно нам је да наставимо да јачамо и источни правац наше дипломатије, да интензивније искористимо импресиван потенцијал Азијско-Пацифичког региона у интересу даљег развоја наше земље, наравно, пре свега, Сибира и Далеког Истока. Политика Русије у АПР треба и убудуће да буде усмерена на осигурање безбедности наших источних граница и на допринос  миру и стабилности у региону. Несумњиво, томе ће допринети предстојеће руско председавање уШангајској организацији за сарадњу и одржавање самита ШОС и БРИКС у Уфи у лето 2015.

         Потребно је да на све начине јачамо свеобухватно партнерство и стратешку узајамну сарадњу са Народном Републиком Кином. Можемо рећи да се данас на међународној сцени формирала чврста руско-кинеска спона. У њеној основи су подударност погледа на глобалне процесе и кључне регионалне проблеме. Принципијелно је значајно да руско-кинеско пријатељство није усмерено против било кога: ми не стварамо некакве војне савезе. Напротив, то пријатељство представља пример равноправне и продуктивне сарадње и узајамног поштовања држава XXI века.

         Намеравамо да развијамо односе са нашим традиционалним партнерима у том региону света: са Индијом и Вијетнамом, који играју све значајнију улогу у свету, да јачамо везе са Јапаном и другим земљама укључујући земље АСЕАН-а, да у већој мери искористимо потенцијал тржишта држава Латинске Америке и Африке и богато искуство политичких и хуманитарних веза са тим земљама.

         Наши контакти са Сједињеним Америчким Државама имају озбиљан значај за читав свет. Ми уопште не намеравамо да прекидамо наше односе са САД. Билатерални односи сада нису у најбољој форми, то је истина, али никако, и желим да то нагласим, не нашом кривицом, не кривицом Русије. Ми смо увек настојали да будемо предвидљиви партнери и да радимо на равноправној основи. Ипак, уместо тога наши легални интереси често су игнорисани.  

         А какви су разни међународни модели, сусрети и тако даље?

         Ако нам се додељује улога спољних посматрача који немају одлучујућу реч о кључним питањима која за нас представљају животни интерес, онда за нас ти модели и нису нарочито занимљиви. А само за дозволу да поред њих мало поседимо - ми нисмо дужни да плаћамо нашим животним интересима. Надам се да та очигледна ствар коначно мора да постане јасна и нашим партнерима.

         Све досад на нашу адресу непрестано се чују отворено ултимативне и менторске ноте. Ипак, ми смо спремни за конструктиван дијалог, али, поново наглашавам, само на равноправној основи.

         Поштоване колеге, тешка, непредвидљива ситуација у свету ставља повећане захтеве професионалном нивоу руске дипломатије.

         У актуелној ситуацији у вези са Кримом и Украјином државни апарат Министарства иностраних послова и руске амбасаде деловали су у целини усклађено и ефикасно и желим да вам се на томе захвалим. Посебно желим да истакнем рад руководилаца и сарадника руских сталних представника при УН-у и другим значајним међународним организацијама.

         И убудуће треба радити тако истрајно и достојанствено, сачувати тактичност, уздржаност и, наравно, одмереност. Наша позиција треба да се заснива на јасним – како кажу неуништивим – међународним, правним, историјским аргументима, на истини, на праведности, на снази моралне надмоћности.

         Са своје стране наглашавам да ће руководство земље и убудуће чинити све што је потребно да се обезбеде достојни услови за вашу професионалну делатност. Као што знате, потписани су укази Председника о побољшању плаћања рада сарадника Министарства иностраних послова.

         Новчана средства за сараднике централног државног апарата просечно се повећавају 1,4 пута.

         При том ће се пензије дипломатских сарадника који одлазе на заслужени одмор од 1. јанура 2014. просечно повећати 3,5 пута.

         Износ надокнаде у рубљама за руководиоце институција у иностранству повећан је у просеку четири пута. Значајно су увећани додаци на пензије амбасадорима и сталним представницима који одлазе у пензију. 

         Зараде у рубљама за сараднике дипломатских служби у институцијама у иностранству биће повећане нешто касније, истина, од 1. јануара 2016., али четири пута. Надам се да ће ове мере допринети јачању кадровског потенцијала наше дипломатске службе, дакле и повећати ефикасност реализације спољнополитичког деловања Русије.

         Такође молим Владу Русије да убрза одлуку о достављању додатних гаранција радницима других ресора и административно-техничком особљу које ради у институцијама Русије у иностранству, посебно у условима опасности од тероризма.

         МИП поставља питање о правном утврђивању статуса дипломатске службе као посебног облика цивилне службе Руске Федерације. Размотрићемо и те предлоге.

Извор: Факти