FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Успостављање првог, истина крхког примирја у оружаном сукобу на истоку Украјине, након око два и по месеца континуираних ратних дејстава, и започињање дијалога сукобљених страна представља сасвим нови моменат украјинске кризе. Одмах да кажемо да је врло мала шанса да се ово примирје, које је продужено до 30 јуна уопште након тога одржи, и да ће започети дијалог имати било какав почетни конкретан споразум, чак је вероватније да ће се бар привремено прекинути без конкретних резултата. Ипак и ово примирје, и започињање преговора има свој дугорочни значај за даљи ток развоја украјинске кризе и покушај тражења излаза из ње.

Одпочињање преговора и успостављање примирја је драгоцен допринос идеји постизања коначног мира и договора, који би испунио макар компромисне интересе двају страна. Чини се да и већи део међународне заједнице показује задовољство због насталих догађаја, иако је свима јасно да је до успостављања озбиљног примирја, да не говоримо о коначном договору и одрживом миру још врло далеко, у сваком погледу. Руска страна, рачунајући и званичну Русију, као и ДНР и ЛНР, може бити задовољна овим. Русија није узроковала сукоб, никако не жели радикализацију ситуације, чак не би била задовољна ни одвајањем ових области, уколико би преостала Украјина заузела антируску и пронато позицију. Након отцепљења Крима, што је за Москву коначан и неповратан процес, истрајава се на федерализацији Украјине и њеном ванблоковском статусу, с тиме да се читав Југоисток нађе као једна засебна целина (рачунајући и остале области Југоистока, од Одеске, Харковске и др,, а и по цену неодвајања ДНР и ЛНР).  У том правцу једном успостављено примирје и посебно одпочињање преговора две стране, без обзира на потоње и вероватне прекиде и компликације, може ударити темељ и образац будућем споразуму на чему здушно ради Русија.

ДНР и ЛНР не само да су за своје напаћено становништво и борце добили извесно примирје, већ су и представљени као субјекат у преговорима, што је њима посебно важно, уз посредовање представника Русије и међународне заједнице (представници ОЕБС). Томе треба додати да од фебруарског преврата фанатизовано и значајно померено у десно украјинско јавно мњење и владајућа политика, што заправо не одражава и реално стање у читавом украјинском друштву и елити, добило је могућност да се суочи путем медија са чињеницама и ставовима до сада проскрибоване „сепаратистичке стране на истоку земље“, као и томе да званична Русија подржава постизање договора и престанак оружаних сукоба. У две рунде одржаних преговора у Доњецку, делегација Кијева се могла уверити на терену у готово плебистицитарну подршку ДНР и ЛНР од стране месног становништва, те у изесну (у датим условима) изграђеност институција система самопроглашених република и њихових представника – преговарача. Ту је импоновао Олег Царјов, до недавни високи функционер Партије региона, председнички кандидат и изабрани посланик у Врховној ради, а заједно са њим у преговорима са међународним медијаторима (руским и ОЕБС-а) учествовали су и Болотов и неки други високи функционери Новорусије. Чињеница да је у украјинској делегацији учествовао бивши шер државе Леонид Кучма, као и један посланик и високи функционер Врховне раде, говори о томе да је и званични  Кијев саствим озбиљно прихватио ове преговоре са до јуче анатемисаним „терористима и сепаратистима“, за које се до сада тврдило да са њима кијевске власти никад неће сести за преговарачки сто, већ се од њих само инсистирало на једностраној предаји оружја.

Са друге стране, чак и у оквиру овога примирја настављена су у више подручја и додирних тачака двају сукобљених страна повремене чарке, премештање трупа, али и неколико сасвим озбиљних борби. У случају Славјанска, Краматорска и још неких места, украјинске снаге су чак у пар наврата артиљеријском ватром усмртиле један број цивила, те су поново поједини пројектили пали са друге стране границе на територију Русије. Укупно посматрано за време овог „примирја“, без обзира на извесне жртве у борцима и цивилима ДНР и ЛНР дебљи крај поново су извукле украјинске снаге, јер није дошло до озбиљније промене ситуације на фронтовима, а у дубини територије разоружано је још пар преосталих гарнизона, нарочито у широј агломерацији Доњецка. Велика офанзива украјинских снага која је почела пре двадесетак дана у правцу покушаја повраћаја контроле над макар делом изгубљених граничних прелаза, дала је само почетне запажене резултате, и снаге Новорусије, сада контролишу довољно широк гранични појас према Русији, одакле им може у континуитету стизати преко неопходна помоћ у добровољцима и материјалу, али у исто време функционисати и коридор за излаз цивила.

Важне дипломатске и стратешке поене ЛНР и ДНР су добиле и због чина међусобног уједињења у конфедералну целину, за коју је у старту Царјов изјавио да одмах неће имати главни град, због могућности проширења новим областима, на шта се сигурно мислило на остале просторе Југоистока. Друго Јужна Осетија је признала независност две области Новорусије, што је важан корак ка њиховој даљњој еманципацији. Са друге Кијев је потписао споразум о придруживању са ЕУ, управо онај споразум који је Јанукович и влада Азарова одбила да потпише најесен и због чега су номинално и кренули протести опозиције. Иако у економском смислу већ истрошена украјинска привреда неће од овога имати посебне користи, Кијев ће тежити да од овога добије поене на унутрашњополитичкој сцени. У привредном смислу, напротив, од стране Русије и Царинскуе уније, па и од ЗНД, доћи ће до тешких рестрикција, пошто ће ове земље желети да се царинским мерама обезбеде од могућности да Украјина спроводи несметани транзит робе од земаља ЕУ и истока, што ће украјинску привреду додатно оптеретити – док ће са друге стране у политичко-маркетиншком смислу, ово ће бити важан фактор Кијева према већем делу популације на западу и централним деловима земље. 

Највећи губитник, макар овако започетог процеса преговарања између кијевских власти и Новорусије јесу САД и снаге екстремне деснице у Украјини, пре свега Десни сектор и странка Слобода, али и поједини олигарси који стоје иза милитантних елемената попут Коломајског. Америчка политика, која је очигледно пројектовала пуч у Кијеву, те непомирљив однос према легитимним захтевима за федерализацију земље од стране већинског дела становништва Југоистока и употребу војне репресије према њима, као и размахивање неофашистичких организација са изразитом антируским опредељењем, нимало није задовољна макар почетним резултатима у правцу преговора кијевских власти и новорусијских области на истоку. Земље ЕУ су подвргнуте са једне стране притиском од стране Вашингтона и глобалистичких елемената у самој Европи да подигну санкције према Русији и заоштре свој однос према њој, а са друге стране су свесне сопствених стратешких интереса првог реда у сарадњи са Москвом, али све више и реалног стања на терену у Украјини, где проруске снаге од почетка украјинске кризе фактички спроводе одбрамбену политику. Сама Русија покушава да избегне замку америчке политике од почетка кризе, да се конфротира директно са Украјином и тиме створи неповратан одијум код доброг дела украјинског становништва које не подржава неофашистичке елементе, а са друге стране да пружи неопходну подршку и на што суптилнији начин се одбране проглашене републике на истоку.

Како ће се ситуација развијати у следећим месецима. То је наравно јако тешко предвидети, али је једна од највероватнијих опција наставак даљих атака кијевских власти према истоку, са бацањем на линију фронта фактички свих најјачих војних ефектива до којих Кијев још може располагати. Имајући лоша искуства у борби са проруским снагама вероватно ће се поваћати интензитет бомбардовања насеља, градова и утврђења тешком артиљеријом, системима Град и Огањ, ракетним системима, ваздухопловством и употребом оклопних снага да би се избегли фронтални сукоби и до садашњи велики губици у људству и техници. Са друге стране, уз без сумње повећавање цивилних жртава у тој опцији, као и разарања градова и инфраструктуре, ДНР и ЛНР ће моћи све успешније парирати кијевским снагама, захваљујући све бољој организацији, бројности и наоружању својих снага, које су у релативно кратком року, од малобројних и лако наоружаних герилаца, прерасли у организоване војне формације. Овде ће доћи до изражаја и подршка из Русије имајући у виду поседање дела границе са њом. У овој солуцији, две стране ће се наставити исцрпљивати, јер ће са једне стране доћи до нових великих материјалних разарања на истоку, а са друге стране већ девастирана украјинска привреда суочиће се са новим, све више разарајућим трошковима, као и готово практично крахом своје привреде, што ће рестрикција економске сарадње са Русијом и ЗНД само убрзати. Споразум о придруживању са ЕУ неће донети неке опипљивије добитке посусталој украјинској привреди, напротив изложиће је директној и без царинских баријера отвореној конкуренцији са европском робом. Сама ЕУ ће бити принуђена да из својих све сиромашнијих предприступних фондова значајан део даје Украјини, али то ће бити кап у мору потреба крахирале украјинске економије.

У том правцу би јесен и посебно почетак зиме када нарастају потребе за руским енергентима и ресурсима, могао да представља подстрек за убрзавање преговора и решавања договором противречности украјинске кризе. У војним дејствима украјинска страна ће покушати да заузме неки од важних утврђења и градова ЛНР и ДНР, поседне део границе према Русији, и на тај начин подгреје јавно мњење у земљи у правцу могућности да се противречности и конфликт реши војним путем. Са друге стране и ако буду успешни у својим настојањима да одбране ЛНР и ДНР проруске снаге и руска политика у целини се суочава са тешкоћама пребацивања немира у друге области Југоистока. Једина опција руске политике у том правцу је колапс украјинске државе –економије, ентузијазма за даљи рат, у случају успешне одбране истока. Међутим, мало је вероватно да би Кијев у којем на власти преовлађују проамерички људи и под утицајем политике Вашингтона, чак и у том случају прихватио у преговорима било шта друго, сем разговора о будућности ЛНР и ДНР. По питању осталих области Југоистока, које су сада под пресијом десноскетороваца и у некој врсти полицијског часа, и где су видови јавног отпора минимални, Кијев тешко да би прихватио отворени разговор, чак и у случају да се суочи са немогућношћу до јесени било каквог озбиљнијег војног успеха према истоку, паралелно са очекиваним крахом економије и губљењем устројства правне државе. Стога би за снаге Новорусије изузетно важан успех представљао било какав вид могућности стицања офанзивног деловања, и посебно преношења линија сукоба и на суседне области, поебно на Харковску, где су спремност на отпор кијевским властима и гранични положај према Русији посебне погодности. За почетак први корак у том правцу би био да се формира чврста линија фронта према снагама кијевског режима, чврсто запоседну границе према Русији до краја, те у перспективи спроведу прве офанзивне акције ка недавно изгубљеним деловима територије и „ничије земље“, у првом реду ка азовском приморју и Мариупољу и средишњим деловима Луганске области и западним Доњецке.    

Русија одржавањем помоћи истоку пре свега у добровољцима и материјалу, што се сада несметаније може обавити преко поседнутих граничних прелаза, помаже опстанак ЛНР и ДНР. Мало је вероватно да ће се јавити директна потреба да због хуманитарне катастрофе се морају директно ангажовати руске армије, али стога помоћ у видовима дефицитарног наоружања за противтенковску и противваздушну одбрану, као и у другим видовима технике проруским борцима би била изузетно значајна. Најзад зона тзв. забрањеног лета, макар користећи ПА системе са своје државне територије (не ваздушне снаге), значајно би помогла ЛНР и ДНР у садашњој фази одбране своје територије, и посебно за неки следећи покушај да се линија сукоба помери даље на север и запад, и тако омогући предах и олакшање за милионе грађана истока и велике градове у зони ратних дејстава, попут Доњецка, Луганска. Један од могућих адута Новорусије је све веће незадовољство на западу и другим облстима Украјине због мобилизације омладине и жртава сукоба, што се манифестује блокадом касарни и антиратним притисцима, које са друге стране сузбијају бруталним методама Десни сектор и неофашистичке организације. Социјалне противречности у Украјини су евидентне, пошто су тајкуни најодговорнији за њих, а то додатно иритира све гладније и обесправљеније широке масе становништва. Тако су социјални бунт и антиратна акција потенцијални спој незадовољства широм земље, не рачунајући репресијом тренутно пригушени проруски Југоисток, који има додатне мотиве за незадовољство.

Са друге стране свенародни бунт на истоку у ЛНР и ДНР нема само свој национално-идентитетски карактер, већ доминира и социјална акција у односу на тајкуне, који су попут Таруте и неких других (делом, напокон и сам Ахметов, али у мањој мери и суптилније изражено) у служби пучистичког Кијева. У том правцу излагање Дугина и неких других руских аналитичара и угледних личности, да на руску званичну политику према питању ЛНР и ДНР и уопше питање Југоистока, негативно делују остаци Јељцинових људи који су стекли капитал и привилегије деведесетих и који су окренути сарадњи са глобалистичким снагама са запада из сопствених интереса, није лишена макар неког основа, пошто бунт на истоку има и социјални карактер.

У сваком случају, конфликт у Украјини и криза се наставља, са свим својим сложеним елементима и нитима, који је чине далеко битнијим од једног регионалног сукоба и противречности једне земље, ма како значајне и велике као што то Украјина свакако јесте. Постигнуто примирје, које се не поштује до краја, али је ипак постигнуто, започети преговори и седање за исти сто зараћених страна, су свакако сами по себи први опипљив значајан успех у правцу тражења и постизања коначног договора компромисом супротстављених страна и достизања одрживог и прихватљивог мира.

                                                                                                                                                                                            

                                                                                                                      Драган Петровић

www.srpskaakcija.com

(srbin.info)