FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

На дводневном самиту лидера држава чланица ЕУ (26. и 27. јун) одлучиваће се о будућој стратегији „нове ЕУропе“ која за циљ треба да има придобијање поверења грађана Старог континента. Иако, многи аналитичари мисле да се закаснило са редефинисањем ЕУропске политике, лидери држава чланица ЕУ верују да могу зауставити пораст евроскептицзма.

Први дан самита ЕУ, посвећен је обележавању почетка Првог светског рата церемонијом у белгијском граду Ипреу у региону Фландрије. После радне вечере у Ипреу, лидери ЕУ ће наставити рад на самиту у Бриселу. Разговараће се о економском расту, запошљавању и илегалној имиграцији. Ове теме, на начин како ће се решити у перспективи представљаће и стратегију „нове ЕУропе“: или ће ЕУропа радикално заокренути од политике „стезања каиша“ ка „инвестицијама“, унапређењу „пословне климе“ како би се „изгубљеној генерацији“ (читај: млади) пружила шанса да раде; или, ће ући у још један период рестриктивних мера, које ће (како се већ показало) поткопати стабилност држава, повећати шансе за социјалне мере, што је важније: ојачати нарастајући блок евроскептичних странака на Старом континенту.

Кроз перспективу ових политичких дилема, треба посматрати прљаву кампању која се водила поводом одабира новог шефа ЕУропске комисије. Новински натписи и најаве какве имамо прилике да гледамо на домаћој политичкој позорници, постали су свакодневница у игри „провлачења по блату“ познатих кандидата за врло важну позицију у ЕУ. Чак су и најаве ко би, надаље, могао да замени баронесу Ештон као ЕУропског шефа дипломатије или ко би требало да замени фламанца Хермана ван Ромпеја на месту председника савета ЕУропе новинарима биле додатни импулс да придодају још по коју нијансу блата у својим извештајима и анализама.

Иако, званична агенда лидера ЕУ не наговештава полемику поводом кадровских решења за Еуропску владу, према расправи и закључцима који ће значити и темељ реформисане ЕУропе у областима структурних реформи, слобода и безбедности, политика запошљавања и националним буџетима-знаће се за који пут и ког од познатих кандидата за најзначајније место у Бриселу (Европска комисија) су се лидери држава чланица ЕУ одлучили. Заправо, према Лисабонском споразуму Европски парламент бира председника Комисије на предлог Савета. Улазак у Европски парламент са најјачим кандидатима, послао је је сигнал да ће се надаље ова институција много више питати. И ово је базна тачка ЕУропских спорова: или ће шефа Комисије бирати парламент или шефови држава. Сасвим довољна тачка спора која је иницирала прљаву медијску кампању и врло оштру дипломатску офанзиву.

Кад Британија позвони на узбуну: Дејвиду Камерону, подједнако као и Ангели Меркел није нимало лако у последње време. Првог је на изборима за ЕП потукао евроскептични УКИП, и врло је неизвесно како ће политичка сцена Британија изгледати после националних избора 2015. Стога, Камерун већ сада „клизи“ у популизам како би себи обезбедио још један мандат. Тако се он противи избору Жан Клод Јункера и могућности да се део моћи Савета дистрибуира на Парламент. Као „праву“ меру одговора Камерон је запретио референдумом о изласку Британије из ЕУ. Меркелова је тај потез назвала чистом уценом и рекла да није “драма“ уколико Јункер не добије једногласну подршку. Углавном, две највеће групације у Парламенту: Европске народне партије (ЕНП) и Социјалиста и демократа договориле су се, скоро, да подрже Јункера (десни центар) за шефа Комисије и то даље значи да, уколико Савет одбије овај предлог и именује свог кандидата директно се супроставља вољи Парламента. Какогод се окончало тешко да ће се страсти у Европи лако смирити. Она је у кризи, како економској и привредној, тако и политичкој. Далекосежно, последњи расцеп може да доведе до реконструкције саме поставке Уније: или ће је чинити државе-нације или ће се урушити пред великим корпоративним апетитима преко океана, који нације па тако и државе желе да пониште. У ту сврху-сва су средства дозвољена.

Та средства, изванредно осликава сукоб Британије и континента око избора нове ЕУ владе. Британски утицајни листови, као и таблоиди отворили су медијску „Пандорину кутију“:

-Чак и озбиљним листовима као што је „Фајненшел тајмс” описиван је као страсни пушач и неко „ко пије (алкохолних пића) више него што је мудро”, док га је „Дејли мејл” у самом наслову назвао „пијаницом који доручкује коњак”. Овај таблоид је спровео и, како је објавио, „истраживање” у току којег му је један дугогодишњи посланик торијеваца, наравно, незванично рекао да Јункер „доручкује коњак”, да је на једном састанку наводно био припит и понашао се вулгарно, често понављајући речи које почињу на је… (...) До које мере су односи између Британије и континенталног дела ЕУ затровани овим спором, види се и из писања лондонског „Телеграфа”, који наводи да је званични Лондон затражио од домаћина данашње комеморације у Ипреу да уклони заставе и остала обележја ЕУ са попришта.

„ЕУ није постојала за време Првог светског рата и не смемо дозволити да киднапује церемонију”, цитирао је „Телеграф” неименованог британског званичника, који је присуство застава ЕУ на комеморацији означио као „провокацију”. „То би било као када би (лидер шкотских сепаратиста Дејвид) Салмонд развио заставу шкотске насред стадиона Вембли.”-1

Међутим, да ли је све то довољно да се Јункеру осујети све извеснија победа? Прво, овај искусни политичар који је осам година био шеф евро-зоне и то у најтежем периоду заједничке валуте, зна да је грађанима ЕУ преко главе Бриселских правила толико бесмислених а довољно иритантних попут изгледа, закривљености, величина намирница ... Посебно оних који поништавају културне специфичности европских нација. Јункер је управо за такву Европу: мање Брисела, више држава нација. То се никако не уклапа у визире корпоративних „тешкаша“ (који, узгред, још нису рекли своју последњу) али се, итекако, уклапа у евроскептични тренд који је у узлазној путањи. Уосталом, национални избори великих европских држава то ће показати. Друго, све да и не буде изабран за шефа Комисије-он ће отићи у пензију с легатом: покушао је све да државама врати отети суверенитет, младима пружи прилику, смири нарасле антагонизме; док, би у том случају Савет и Парламент ушли у озбиљну кризу. У оба случаја, јасно је чија је победа.

С друге стране, када смо већ код политичких „тешкаша“ ни ту ствари нису баш једноставне. Уочи самита ЕУ, немачка канцеларка имала је дан обраћања Бундестагу у оквиру генералне дебате. Том приликом открило се колико Меркелова на домаћем политичком терену има озбиљно „склиско тло“. Наиме, левица је жестоко осудила Немачку спољну и безбедносну политику: Прво, посланик странке Левица Грегор Гизи, осудио је однос Европе према Русији, сматрајући га погрешним: „Престаните са санкцијама и претњама санкцијама“, рекао је Гизи. Уместо тога, ЕУ (па тако и Немачка) требало би да затраже од Украјине да из владе у Кијеву избаци фашистичке министре“.2 Друго, Гизи је отишао и корак даље и осудио војне интервенције запада наводивши примере Авганистана, Ирака и Либије жестоко критикујући притом немачку продају оружја другим државама: „Ми зарађујемо на сваком рату (...) одустанимо од извоза оружја, окренимо се мирном решавању сукоба“3, нагласио је Гизи.

Неколико дана пре тога, током посете постројења Аирбаса у Тулузу, Сигмар Габриел, министар привреде и лидер Социјал-демократске странке, рекао је новинарима да ЕУ политика мора да се преиспита јер су рестриктивне „државне мере пропале“4. Шок за немачку стручну јавност који је говорио само једно: да се коалициони партнер немачке канцеларке полако удаљава од њене дугогодишње политике. Тако, утицајни Шпигл констатује уздрманост снажне позиције коју је Меркелова имала годинама у Европи: Прво, притисци који долазе споља од стране њених ривала у Европи-владе Француске и Италије сматрају Меркелови предоминантном и да „гура“ Европу у погрешном правцу. Затим, она губи и подршку земаља које су подржавале њене мере. „Када се лидери ЕУ буду састали у Бриселу, постоји једна ствар које их, без обзира на њихове политичке разлике, уједињује а то је: Они верују да је Меркелова превише моћна“!5 Коначно, како Шпигл процењује, критичари Ангеле Меркел имаће моћног савезника на месту шефа Комисије који је, иако подржан од стране немачке канцеларке, на потпуно супротној страни (леви спектар) у односу на рестриктивне државне мере.

Када се овоме придода однос САД према ЕУ, и њихов порив да Унију подреде (као млађег и слабијег партнера у послу) искључиво својим интересима-ситуација постаје врло озбиљна и питање је у ком смеру ће се ситуација на Старом континенту одвијати. Они који су имали идеју да преузму суверенитете држава и поробе их, на кратко су успели и као према правилу заборавили: да је реакција неминовна. Покушаји обуздавања евроскептизма, чини се да су озбиљно окаснили, јер све и да се истог момента ЕУ редефинише (а неће) и скрене у заштиту држава-нација, постотак незадовољних, разочараних и сиромашних превелики је да би имао слуха за Брисел који је годинама окретао главу од њихових проблема.

Уколико се оствари, оно што многи искусни аналитичари предвиђају, то значи да евроскептици, неће само збацити бриселску бирократију са својих погнутих леђа, већ ће се решити америчког притиска којег је свима у Европи превише. А, онда, следи ресетовање које неће преживети ни једна бриселска лобистичка група (познатије као „политичке елите“). Уколико се мисли да ће талас политичког „обрачуна“ са Бриселом и Вашингтоном заобићи било кога, погрешно се процењује. Напротив! То је импулс који ће ујединити чак и оне за које се веровало да су савези међу њима немогући.

Не верујете? Па, зар Аустрија није пре неки дан потписала уговор с Русијом поводом изградње аустријског дела Јужног тока? Зар, председник Русије није био у посети Бечу тим поводом? И то у јеку тензија, санкција, уцена и притисака иза којих директно стоји Вашингтон и то за вратом ЕУропи која није ни свесна у какав период улази...

 http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Krvnicka-borba-za-fotelje-u-Briselu.sr.html

 http://www.dw.de/merkel-se-zala%C5%BEe-za-model-evropa/a-17736138?maca=ser-TB_ser_b92_2013-9945-xml-mrss

 исто

 http://www.spiegel.de/international/germany/european-center-left-challenging-merkel-leadership-in-eu-a-976918.html

 http://www.spiegel.de/international/germany/european-center-left-challenging-merkel-leadership-in-eu-a-976918.html

 

Фонд стратешке културе / Марина Рагуш