FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

У Вашингтону је прошле седмице одржан тридесет и први по реду Руско-амерички форум. Ова конференција, започета ради превазилажења потенцијалног нуклеарног сукоба у доба Хладног рата, добила је нови значај ове године са најгорим захлађењем односа између САД и Русије од 1989. На скупу је учествовао низ Американаца различитих мишљења и ставова, али су сви били сложни у оцени да су руско-амерички односи лоши, и да их је потребно поправити. Нажалост, већина учесника није успела да спозна истину садржану у изјави бившег функционера НАТО Мајкла Стопфорда, да „успешна дипломатија захтева меру узајамног поштовања.“

С једне стране то није за чуђење; власти САД већ две и по деценије немају потребе за дипломатијом (као што је својевремено посведочио УН генсек Бутрос-Гали), јер имају силу. Њима је све дозвољено, док остатак света може и сме само оно што им дозволе САД. Криза у односима са Русијом – која није почела јуче, већ се развијала годинама – произилази из руског става да је таква врста поделе света на „господаре“ и „подљуде“ не само неприхватљива, већ и неподношљиво подсећа на идеологију против које су се пре 69 година САД и СССР борили заједно. А увреда посебне врсте је што САД и њихови западни савезници воле да се претварају [1] да су у тој борби имали једнаку, или чак већу улогу од СССР.

Док су првога дана доминантне биле политичке дискусије, економска и културна сарадња била је тема другог дана конференције. Ту ствари стоје нешто боље: велике транснационалне корпорације са Запада не желе да допусте да им неке тамо санкције кваре прилику да експлоатацијом руских природних и људских ресурса остваре профит. Чак су и управе појединих савезних држава вољне да игноришу захтеве америчке владе и одрже договорене сајмове и конференције са руским партнерима. Али и ту се стиче утисак да амерички саговорници гледају како да из односа са Русијом ућаре за себе; недостаје било каква свест о томе шта САД могу да понуде Русији – осим зајмова у доларима, „западних вредности“ и „боркиња за људска права.“ Амерички финансијери једноставно одбијају да помисле на улагања у руске или стране фирме; ако нисте регистровани у САД (и самим тим подложни њиховим прописима и порезима), као да не постојите.

Ипак, политички део конференције привукао је далеко више публике и медијске пажње. „Звезда“ конференције несумњиво је био професор Стивен Коен, можда најпознатији амерички „дисидент“ када је о Русији реч. У свом излагању је оспорио целу оперу о украјинској кризи коју једногласно пева амерички медијски хор, од „агресора Путина“ до „украјинске демократије“. Коен се можда највише приближио спознаји да је нешто суштински проблематично у америчком односу према остатку света, када је изјавио да су се САД према Русији односиле не као пријатељу или партнеру, него као пораженом и освојеном противнику.

На проблем у америчком виђењу краја Хладног рата указао је и бивши амбасадор САД у Москви, Џек Метлок, који је неколико пута поновио да је тај рат обустављен споразумно, договором председника Регана и Горбачова, и да су у њему обе стране победиле јер није дошло до нуклеарног уништења планете.

Иако је исправно приметио да су САД потом од Русије направиле непријатеља пљачкашком приватизацијом деведесетих, и подржао савет Џорџа Кенана да САД треба да „оставе Русију на миру“, Вејн Мери је необјашњиво за садашњу кризу око Украјине окривио Европску унију, док је руску реакцију критиковао као „претерану и штетну“. О америчкој улози у догађајима, потврђеној у снимку Викторије Нуланд, признању о 5 милијарди долара за „демократију,“ посетама Кијеву потпредседника Бајдена и шефа ЦИА – ни речи.

Ако је ЕУ заиста аутономан агент, зашто делује у корист сопствене штете? ЕУ је та која сноси тешке економске последице сукоба са Русијом, и то у време када њеним кризом захваћеним чланицама даљи потреси нису потребни. Трговинска размена САД са Русијом је, међутим, занемарљива - на шта је у уводној речи указао руски амбасадор Сергеј Кисељак. Додатни доказ да управо Вашингтон вуче конце украјинске кризе понудио је – нехотице – професор са универзитета Колумбија Роберт Легволд, који је изјавио да ће ЕУ сасвим извесно да 27. јуна потпише споразум са Кијевом, мада су у Бриселу хтели то да одгоде. Па ако су хтели, зашто нису? Није речено, али је јасно, ко диктира шта ће и када Брисел (а камоли Кијев) да потписује...

Типичан пример замене теза чак и у мислећем делу америчке интелигенције је Легволдова тврдња да је „анексија“ Крима угрозила будуће преговоре о нуклеарном разоружању. Наводно, сада нико више неће веровати у потписане споразуме, јер је Москва прекршила гаранције украјинског интегритета дате Будимпештанским споразумом из 1994. Чињеница да земље широм света покушавају да се домогну нуклеарног наоружања управо зато што САД рутински крше међународно право нападима на земље попут Југославије и Ирака, једноставно је прећутана. Када се бивши аналитичар ЦИА Реј Мегаверн усудио да упита зар фебруарски пуч – иза којег су стајале САД – није био далеко теже кршење украјинског суверенитета, остао је без одговора.

Дисонантна нота у дискусији припала је Леониду Јаковљевичу Гозману, лидеру једне од „либералних“ руских партија, који је у истом даху тврдио да санкције „успешно“ делују јер мрсе конце руској „елити“, и да они не могу да утичу на Путина јер он не слуша ничије савете. Гозман је молио Американце да му објасне логику свог понашања према Москви – које, ваљда, није довољно оштро – а два пута је поновио како се нада брзој војној победи „председника Порошенка“. То би било скандалозно да није реч о човеку који види Русију као чланицу НАТО и потпуно интегрисану у „Запад.“ Изгледа да нико није имао срца да му објасни како је Западу изгледа свака Русија превелика, а једини добар Рус – бивши.

То је, наиме логично исходиште идеологије америчког естаблишмента, о којој је говорио Џејмс Карден. Ради се о готово верском убеђењу да САД морају да цео свет преобликују по сопственом узору и свуда наметну демократију, заснованом на (доказано неистинитој) тези како демократије међусобно не ратују.

Амбасадор Метлок се с правом пита „како Украјина може да буде витални амерички интерес“. Али он је по сопственом признању човек сада већ прошлог времена, пре доласка неоконзервативаца и „хуманитарних“ империјалиста. Они су амерички интерес дефинисали као владавину светом (2), а онда произилази да се Америка пита за сваки део света – посебно оне који одбију да се потчине.

Сасвим је примерено запажање амбасадора Метлока да у односима САД и Русије постоји „истински раскорак у међусобном виђењу“ две земље. Садашњи политички естаблишмент у САД инсистира да са „подљудима“ [3] попут Руса нема разговора, већ се од њих очекује само послушност. Кремљу то не пада ни на крај памети. У таквом контексту, нажалост, о неком „узајамном поштовању“ – да се присетимо израза Мајкла Стопфорда – не може бити ни помисли.

Притом је врхунац ироније што је Стопфордов тренутни послодавац пи-ар фирма Вебер Шендвик, чија филијала у Кијеву стоји иза пропагандне машине зване „Украјински кризни медија центар.“

[1] Од Нормандије до Тираније, ФСК, 10 јун 2014.

[2] Водећи „неоконзервативци,“ Вилијам Кристол и Роберт Каган (муж Викторије Нуланд) су 1996. објавили манифест у којем су САД замислили као „доброћудног светског хегемона“ (оригинал)

[3] Како се недавно гебелсовски изразио „премијер“ кијевске хунте, Јацењук

 

Фонд стратешке културе / Небојша Малић