FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Четири је седмице од председничких избора у Украјини, и избора Порошенка. Управо од тог 25 маја долази до радикализације и повећавања интензитета сукоба на истоку од стране кијевског режима. Сукоб је дотле имао низ ограничавајућих и успоравајућих фактора, али од тада поприма карактеристике све окрутнијег оружаног сукоба две војске, уз напомену да је народ на том делу зараћеног истока, плебистицитарно уз федералисте.

До приближно 25 маја, на простору самопрогалашених ДНР и ЛНР поред сукобљених страна, у позадини су егзистирале војне и посебно граничне снаге украјинске регуларне војске, које дотле готово да нису улазиле у сукоб са „оплоченицима“, а ни ови њих фактички нису дирали. Након овог датума, и фронатлног и масивног напада практично свим видовима наоружања снага под контролом Кијева на ДНР и ЛНР, није више могло да буде неутралних, те је након полиције, и војска у залеђини, рачунајући и граничне снаге била или разоружана и савладана, или се повукла из ових зона ка западу, и просторима које контролише украјинска армија и њене помоћне трупе. Један део војника је чак прешао на страну ДНР и ЛНР, што се у највећем односи и на полицијске снаге. Најкрупнији догађај за самопроглашене републике је да су успеле да овладају значајним делом границе према Русији, што се посебно односи на Луганску област. Са друге стране украјинске снаге су имале прилично мршав успех у овом периоду, јер су постигле извесно заузеће западних и посебно јужних (уз Азовско море) делова Доњецке области, и неких северних делова Луганске области, с тиме да је један њихов део потом повраћен од стране проруса. Ипак након ових неколико седмице готово даноноћних и у односу на ранији период, прилично масивних оружаних сукоба, праћених са далеко већим бројем жртава него раније, посебно када су у питању цивили, чини се да је у највећем осујећена офанзивна замисао кијевских власти. Људске жртве и међу њима посебно цивилне, су у овом периоду изузетно повећане, а више пута је страна кијевске хунте починила несумњиве ратне злочине против цивилног становништва.

Како ће се ситуација даље разијати, пошто је између осталог Порошенко у оквиру проглашења седмичног примирја и предао неку врсту ултиматума проруској страни за предају и амнестију. То примирје једва да и функционише за сада, а уместо понуде за преговоре Порошенко је заправо дао ултиматум, што се све заједно може тумачити жељом Кијева да прегрупише и ојача своје снаге на фронту и крене у још силовитије нападе.

Порошенко и кијевски режим су дефинитивно под пресудним утицајем САД и самим тиме делују изузетно непомирљиво према захтевима Југоистока за федерализацијом и покретањем озбиљних преговора. Са друге стране неки конкретни резултати у потенцијални ратни успеси на истоку су изостали, упркос покретању значајних војних снага. Напротив, у до садашњим сукобима, оружане снаге ДНР и ЛНР су чак постигле више успеха, наневши бројнијој и технички далеко опремљенијој армији запажене људске и материјалне губитке, претрпевши и сами извесне и несумњиве губитке. У овом периоду радикализације сукоба употребљена је авијација и оклопне снаге, артиљеријски и ракетни системи, а све то није дало неке посебне резултате за кијевске власти, осим тога масовно су страдали цивили и нанета велика материјална штета по градовима и насељима истока. Снаге Новорусије су ојачале у овом периоду, можда не толико бројчано, колико квалитетом наоружања и самом организацијом. Нарочито је за њих значајно поседање доброг дела границе са Русијом, чиме им се пружа могућност добијања континуиране помоћи у добровољцима и материјалу.

Украјинске снаге ће без сумње у следећем периоду, посебно од престанка самопроглашеног примирја до 27 јуна, повећати интензитет и масовност удара на исток, бацивши у том правцу практично све што у офанзивном смислу Кијев може још имати. Потписивање споразума о придруживању са ЕУ који је тада најављен, треба да пружи у очима бар дела становништва земље утисак о перспективи и могућим добицима овог режима. Нема сумње да ће Америка и неке друге западне земље (Британија, Пољска и др.) повећати своју помоћ кијвевском режиму, укључујући и ратну опрему, као и плаћенике, а могуће и заоденуте специјалце. Распламсавање и уопште одржавање овог сукоба одговара Вашингтону, да би се исцрпљивала Русија, убацио клип између Москве и европских земаља, са посебним циљем према енергетској сарадњи, и као у већини планетарних сукоба, покушала оживети сопствена индустрија војне технике и материјала. Већина земаља ЕУ, нема свој интерес у одржавању овог сукоба, напротив он им представља несумњиву штету и претњу. ДНР и ЛНР ће уз помоћ коју ће преко заузетих граница моћи добијати од Русије, представљати тврд орах, који ће највероватније успети да настави да успешно се брани пред нападима украјинских снага. Нема сумње и то, да ће украјинске снаге повећати интензитет удара оружјима разорне моћи и већег домета, да би смањили сопствене губитке, и након серије пораза које су имали у до садашњим сукобима пешадије и приградских борби са оплоћеницима. То све ће повећати цивилне жртве и ратна разарања.

Поставља се питање какав ће став у вези тога предузети Русија, што је још увек највећа неизвесност. За очекивати је да ће сада, када су заузети значајан део граничних прелаза са Новорусијом, да се повећа интензитет помоћи у виду добровољаца, вероватно и мањих група специјалаца, материјала и снабдевања, укључујући и преко потребно наоружање. Функционисаће и коридори за пријем избеглица, цивила, углавном нејачи ка суседним руским регијама. Међутим, да ли би се могло очекивати макар у том случају, логистичка подршка руских безбедоносних снага, јер су до сада у више наврата украјинске снаге бомбардовале цивиле, дотур помоћи, нападали новинаре, посебно руске и чак прелазили у неколико наврата на руску територију, било да се ради о „залуталим“ појединцима и одредима, или о бежању пред проруским борцима. Најзад, за проруске снаге у ДНР и ЛНР много, заиста много би значило када би добили такву подршку за почетак од стране Русије у виду макар рестриктивног и повременог реаговања у правцу ометања деловања украјинских ваздушних снага које бомбардују Луганск, Доњецк и друге градове. Русија у том правцу чак не мора да ангажује своје ваздухопловство, већ да користи макар у источним деловима Новорусије докле постоји несумњив домет, своје противваздушне снаге, попут С 300-С 400 и друго, нарочито када су у питању напади на цивилне циљеве и заштиту избегличких коридора, а у перспективи би се могло створити тзв. „затворено небо“ макар за тај део простора, докле постоји домет ових система. То би поред несумњиве подршке проруским борцима, представљало и велики морални подстрек за читаво становништво Новорусије и Југоистока, уосталом као и сваки други нови облик подршке који би од Русије добили у следећем периоду.

За сада су ДНР и ЛНР само бранили своје позиције, а квалитативне могућности за то сада су чак увећане, јер су у највећем савладане преостале кијевске снаге у дубини територије, те поседнут значајан део границе. Следећи важан фактор, би био формирање стабилне и снажне линије фронта, где више украјинске снаге не би могле, као што је то до сада био случај, да продиру у унутрашњост и привремено опкољавају важне центре, одакле су се истина, поражени морали повлачити, али су и цивилне и материјалне штете у тим случајевима биле велике. Уколико би се снаге ДНР и ЛНР у том правцу стабилизовале, омасовиле и реорганизовале, могле би да поврате оне делове територије које украјинске снаге држе, попут северног дела Луганске области и западних и приморских делова Доњецке области. Међутим, квалитативно нови моменат читаве украјинске кризе, би био тај, уколико би се зачео макар неки облик партизанско-герилског деловања у суседној Харковској области и потенцијално и у некој другој регији Југоистока. Харковска област је по том питању изузетно погодна за проруске снаге, јер је огромном већином становништво за федерализацију и против кијевског режима што смо могли да се уверимо и у периодима немира фебруар-почетак маја, када су власти најзад на читавом Југоистоку завели неку врсту полицијског часа и надзора, али и тада је у овој области настављено са извесним јавним деловањима и протестима, манифестацијама подршке Новорусији. Харковска област се поред тога широко географски граничи са ДНР и ЛНР, те посебно са Русијом. Заправо ако би смо тражили известан успех кијевског режима у протеклим месец-два, то је да је након погрома у Одеси и подизања интензитета сукоба на истоку, репресивним мерама фактички сведен на најмању меру јавни вид отпора проруса у осталим областима Југоистока. Кијев нема економских средстава, сукоб на истоку изузетно кошта, па је једна од страдегија руских снага и извесност исцрпљивања и слабљења украјинске државе. У том правцу Кијев ће добијати одређену новчану и материјалну помоћ од САД и запада, што тешко може да закрпи и највећи део најнепосреднијих потреба за основно функционисање државе и успешно настављање сукоба на истоку.

Русија несумњиво тактизира и до сада се показало да ЛНР и ДНР могу да се одрже и уз минималну помоћ. Можда се сада пружа прилика да уколико проруске снаге уз без сумње појачанију подршку из Русије (макар у добровољцима и материјалу), се одбране од појачаних предстојећих напада прокијевских снага, - покушају да први пут од почетка сукоба на истоку, покрену и макар ограничене офанзивне акције. Уколико би се у томе успело, а посебно уколико би се ослободили делови ДНР и ЛНР које држе украјинске снаге, и изнад свега ако би се макар зачела герила у Харковској и неким другим областима Југоистока, то би значајно повећало могућност да се у Украјини створа осећај неопходности мировних преговора и компромиса као јединог излаза из кризе. Насупрот томе, кијевски режим и његови страни спонзори ће тежити да постигну макар неки какав  - такав ратни успех, који би у контролисаном јавном мњењу земље оставио наду да је укупна и тотална војна победа могућа. Уколико би се десило да кијевске снаге заузму значајан део ЛНР и ДНР или чак у потпуности, то би изазвало милионске избеглице и цивилне жртве, а наговештени су и неки облици концентрационих логора и пресељавања становништва. Ову солуцију, као хуманитарну катастрофу, Русија је дужна као најцрњу опцију да спречи свим силама, и Москва у том правцу има пуну одговорност, да не говоримо о геополитичким последицама оваквог развоја ситуације, јер би се на тај начин најдиректније угрозила безбедност Руске федерације на дужи рок и створила могућност не само хоспитализације Југоистока, већ и деловање неофашистичких снага ка неким од облицима етногеноцида на тим просторима (покушаја масовне промене националне свести и идентитета становништва, комбиноване са пресељењима, концентрационим логорима, ликвидацијама, протеривањима и различитим облицима репресије).

Без обзира што након последњег месеца релативно успешне одбране проруских снага на истоку, та опција има далеком мању шансу за остварење, посебно након заузимања граничних прелаза, та опасност као хипотетички епилог је могућа и даље, посебно ако проруске снаге не стекну виталност одржавања стабилног фронта, офанзивног деловања, да не говоримо о измештању ратних дејстава ка суседним областима Југоистока, што ако би се постигло би могло да буде коначна прекретница украјинског оружаног сукоба у корист проруских снага. Ово је по свом значају најважнији сукоб на тлу Европе од Другог светског рата и за сада је тешко сагледати његов сигурни епилог, пошто је много тога у његовом улогу и свака од страна још увек има могућности да верује у свој успех. Тако је макар за сада, и политичка непопустљивост, посебно кад је у питању кијевски режим, врло изражена, што ће макар краткорочно посматрано, довести до наставка сукоба са неизвесним иходом.

                                                                                                                     Драган Петровић            

    http://srpskaakcija.com (srbin.info)