FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Москва – Руски академик и Путинов саветник Сергеј Глазјев у великом рецензији о дестабилизацији Украјине: “Шта ће Америци Мајдан?”

Академик Сергеј Глазјев је саветник руског председника Владимира Путина. Пре неколико дана написао је опширни осврт на актуелну ситуацију у Украјини те се фокусирао на улогу САД-а. Преносимо његов текст у целости:

 

„Рат који је у току на Донбас доноси велике претње Русији, Европи и целоме свету, док неразумевање истих повлачи за собом њихов аутоматски развој у регионални, а затим и светски рат. Приказ овог рата у светским мејнстрим медијима као борбе украјинске власти за целовитост своје земље тако је далеко од његова смисла, као и приказ хитлеровског пропагандног напада на Пољску као заштите Немачке од пољске агресије. Нешто дубље тумачење овог рата садржано је у руским МСМ – као отпор становништва Донбас нацистичкој хунти која је противправно преузела власт у Кијеву.

У међувремену, без разумевања узрока и покретачких сила ескалације оружаног сукоба, зауставити га је немогуће. О томе сведочи неуспех преговора о заустављању насиља и решавања украјинске кризе који су се досад проводили. Помислили би да све стране морају бити заинтересоване да се зауставе ратне операције на Донбас. Оне наносе штету Украјини, Русији, самом Донбас и угрожавају Европу. Па ипак, нити једанпут досад западна страна није испунила своје обавезе. Непроменљив резултат свих преговора је директна обмана од стране САД-а и њихових кијевских намјештеника, који користе преговоре за одвраћање пажње и дезоријентацију партнера.

Преговори као обмана

Испрва су високопозиционирани амерички и европски званичници, уљуљкавши будност Јануковича договорима о некоришћење силе подстакли нацисте на његово насилно свргавање и довели на власт своју марионетску владу. Онда су почели уверавати Путина да не користи силу, док су истовремено хушкали хунту која је под њиховом контролом на репресију против руског становништва Украјине. Одмах после постизања договора о разоружавању незаконитих оружаних група и почетка општенационалног дијалога потпредседник САД-а Бајден долази у Украјину да би подржао деловање хунте, после чега она отпочиње казнену операцију своје војске против отпора у Донбасу. Док су бесконачно уверавали рускога председника у своју преданост миру и позивали на заустављање насиља, руководство САД-а и ЕУ доследно подржава интензификацију терора украјинске војске против становништва Донбаса. Чињенице говоре о томе да су Американци искористили преговоре искључиво ради обмане партнера. Притом је Русији било потребно поћи у сусрет споразумима о де-ескалацији сукоба и удаљити војску од украјинске границе, а нацистичка је хунта почела нагло повећавати своје оружане силе у зони конфликта и користити авијацију и оклопна возила против становништва Донбаса.

Издавајући се за миротворце и заштитнике људских права, заправо су крчили пут према насилном нацистичком преузимању власти, које су затим подржали у легализацији својих бораца у војну службу и подстакли примену војне силе против руског становништва. Притом масовни медији који су под контролом Америке и њихових присталица криве за све Русију, марљиво стварајући из ње лик непријатеља Украјине и страшила за Европу. Помахнитала лажљивост и хистерична русофобије украјинских и водећих светских канала не оставља сумњу у то да имамо посла с војно-пропагандном машином, која гуши све објективне новинаре и намеће људима осећај анти-руске психозе.

 

 

Из ове анализе следи да САД од самог почетка украјинске кризе безрезервно следе стратегију распламсавања сукоба у украјинско-руски рат, оправдавајући све злочине нацистичке хунте, финансирајући и наоружавајући ју, покривајући ју дипломатским путевима и присиљавајући своје европске савезнике на исто. Поставља се питање, зашто они то раде?

Сигурно не ради Украјине, коју се тим ратом осуђује на раскол, хуманитарну и економску катастрофу. И наравно, не због апстрактних циљева заштите демократских права и слобода, које свакодневно безобзирно гази нацистичка хунта масовним убиствима својих грађана.

Као што се јасно види по реторици и поступцима америчких политичара и званичника, овај рат САД одвија против Русије, а у њему нацистичка хунта није ништа друго него оружје у рукама америчког руководства; народ Украјине користи се у сврху “топовског меса” и истовремено жртве руске “агресије”. Непосредни циљ овога рата раздвајање је Украјине од Русије, што је у сврху важних геополитичких задатак Запада поставио још Бизмарк, а у савременим условима – Бжежински. Његова русофобна формула о томе да без Украјине Русија не може бити велика држава постала је руководећи лајтмотив целе америчке политике на пост-совјетском простору. Према том се циљу САД крећу већ две деценије после распада СССР-а, уложивши у раст анти-руске политичке елите у Кијеву, по сведочанству помоћнице државног секретара САД-а Нуланд, више од 5 милијарди долара.

Према замисли НАТО стратега одвајање Украјине од Русије треба се спровести подвргавањем Украјине Европској унији у облику Асоцијације, преко које Кијев предаје Бриселу суверена права Украјине на подручју регулисања спољних економских активности, провођења спољне и одбрамбене политике. Одбијање Јануковича потписати Споразум о придруживању Американци су примили као излазак украјинског руководства из потчињености и као претњу обнови природног процеса успостављања јединственог економског простора са Русијом.

Управо зато да би спречили улазак Украјине у Царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном и да би вратили Украјину на пут европске интеграције био је организован државни удар, одмах после којега су лидери ЕУ пожурили да потпишу са нелегитимном нацистичком хунтом политички део Споразума о придруживању који је противречан украјинском Уставу. Сместа након проглашењаПоросенка председником он је дао изјаву о спремности потписивања Споразума о придруживању у његовом пуном облику, без обзира на његову неспојивост како с Основним законом, тако и с националним интересима Украјине.

Међутим, као што показују досадашње активности САД-а, само прелаз Украјине под јурисдикцију ЕУ у оквирима наметнутога Кијеву Споразума о придруживању њима је недовољно. Они желе да супротставе Украјину Русији у војном сукобу и увући у тај конфликт Европску унију. Приморавајући њима подчињене нацистичку хунту да води свеобухватни рат у Донбасу, САД ствара у центру Европе све раширенији вртлог хаоса, који је намјерен на увлачење у братоубилачки рат испрва Русију, а затим и оближње европске земље. На томе се ради не само због ослабљења Русије, него и због погоршавања положаја Европске уније.

Ратови – извор успона САД-а

Историјско искуство сведочи о томе да су ратови у Европи били важан извор економског раста и политичке моћи САД-а. Они су постали суперсила због Првог и Другог светског рата, који су повукли за собом големи одлив капитала и умова из ратујућих међу собом европских земаља у Америку. Трећи светски рат, који је остао хладан, завршио је распадом светског социјалистичког система, што је дало САД-у прилив преко хиљаду милијарде долара, стотине хиљада специјалиста, тону плутонијума и других драгоцених материјала, те многобројне јединствене технологије.

 

 

Сви ти ратови били су испровоцирани активним учешћем америчке “пете колоне” у виду контролисаних, финансираних и подржаваних од стране америчких тајних служби шпијуна, олигарха, дипломата, чиновника, бизнисмена, стручњака и јавних особа. И данас, суочени са економским тешкоћама, САД покушавају ослободити у Европи још један рат ради постизања следећих циљева.

Као прво, окривљавање Русије за агресију омогућава увести финансијске санкције у сврху замрзавања (отпис) америчких обавеза према руским структурама у распону од неколико стотина милијарди долара за олакшање невероватног дужничког терета САД-а.

Као друго, замрзавање руских актива у доларима и еврима повлачи за собом немогућност њихових власника да сервисирају своје дугове према углавном европским банкама, што ће створити озбиљне потешкоће, с могућношћу банкрота неких од њих. Дестабилизација европског банкарског система стимулисати ће одлив капитала у САД да би се подржала доларска пирамида њихових дужничких обавеза.

Као треће, санкције против Русије нанети ће штету земљама ЕУ у износу од готово билион евра, што ће погоршати ионако лоше стање европске економије, те ослабити њен положај у борби за конкурентност са САД-ом.

Као четврто, санкције против Русије олакшавају потискивање руског гаса са европског тржишта у сврху његове замене с америчким тесаним. Исто важи и за мулти-милијардске Источноевропско тржиште горивих елемената за нуклеарне електране, које је технолошки оријентисано на испоруке из Русије.

Као пето, увлачење европских земаља у рат с Русијом повећати ће њихову политичку зависност о САД-у, што олакшава потоњима решење проблема наметања ЕУ зоне слободне трговине према условима који погодују САД-у.

Као шесто, рат у Европи даје повод за раст војне потрошње у складу са интересима војно-индустријског комплекса САД-а.

Саме САД од новог рата у Европи којег ће сами пустити с ланца не губе готово ништа. За разлику од европских земаља, са Русијом они тргују мало, и њихова тржишта су готово независна од руских испорука. Као и у другим европским ратовима, они ће бити у нето добитку.

На тај начин, хушкајући нацистичку хунту на Русију, САД ничим не ризикују и вероватно побеђују. Амерички саветници намећу својим кијевским чиновницима употребу најтежег по цивилима оружја: високо-експлозивне фрагментацијским гранате, касетне авио-бомбе и мине. Јер што више буде жртава, то ће више бити очекивања руске војне интервенције ради заштите руског становништва, тим ће већи бити ризик за нови европски рат и тиме ће више бити америчких добитака. Ти добитци се неће мерити само у новцима. Главна награда због које САД провоцирају нови светски рат – то је очување светске доминације у условима глобалних структурних промена, узрокованих променом технолошких структура.

Истраживања показују да је у таквим периодима глобалних технолошких помака напредним земљама тешко одржати вођство, зато што на таласу раста новог технолошког поретка напред избијају земље у развоју, које су успеле припремити предуслове за његов настанак. За разлику од напредних земаља, које се суочавају са кризом нагомиланог капитала у застарелим индустријама, [земље у развоју] имају могућност да избегну масовно обезвријеђење капитала и да га концентришу на најсавременија подручја раста.

Да би одржале вођство, напредне земље су приморане да прибегну насилним техникама у спољној и спољно-економској политици. У таквим периодима нагло расту војно-политичке тензије и ризици међународних сукоба. О томе сведочи трагично искуство две претходне структурне кризе светске економије.

Стога, Велика депресија 30-их година, која је била узрокована доласком до граница раста доминантног почетком века технолошког поретка “угља и челика”, превазиђена је милитаризацијом економије, која се прелила у катастрофу Другог светског рата. [Ова катастрофа] није само стимулисала структурни реорганизацију економије са широком употребом мотора са унутрашњим сагоревањем и органске хемије, но и довела је до радикалне промене целог светског поретка: разарања тадашње језгра светског економског система (европске колонијалне империје) и формирања два супротстављена глобална политичко- економска система. Вођство америчког капитализма при уласку на нови дугачки талас економског раста било је омогућено ванредним растом одбрамбених уговора за развој нових технологија и приливом светског капитала у САД током уништења произвођачког потенцијала и обезвријеђивањем капитала основних конкурената.

Депресија средином 70-их и почетком 80-их година довела је до трке у наоружању у ракетно-космичкој сфери са широком употребом информационо-комуникационе технологије, која је сачињавала језгро новог технолошког поретка. Колапс светског система социјализма који је уследио, а који није успео сам својевремено пребацити економију на нови технолошки поредак, дозволио је водећим капиталистичким земљама корисити се ресурсима бивших социјалистичких земаља за “мекани прелазак” на нови дуги талас економског раста.

Извоз капитала и одлив мозгова из бивших социјалистичких земаља, те колонизација њихових економија олакшали су структурни реорганизацију економија земаља у језгру светског капиталистичког система, које су до тога стимулисале настанак новог технолошког поретка кроз подстицање трке наоружавања у свемиру. Управо на том таласу раста новог технолошког поретка уздигле су се нове индустријализоване земље које су могу правовремено формирати његове кључне индустрије и поставити предуслове за свој брзи раст на глобалном нивоу. Политички резултат била је либерална глобализација са доминацијом САД-а у улози издаваоца основне резервне валуте.

Подели па владај

Исцрпљивање потенцијала раста доминантног технолошког поретка изазвало је глобалну кризу и депресију која је захватила водеће светске земље у последњих неколико година. Излаз из тога произаћи ће на таласу раста новог технолошког поретка у основи којега лежи комплекс нано и био технологије. И, иако основна сфера примене ових технологија није везана са производњом војне технике, трка у наоружању и повећавање војне потрошње уобичајеним начином постаје водећи пут државног стимулисања настанка новог технолошког поретка.

Ради се о томе да либерална идеологија, која доминира у владајућим круговима САД-а и његових НАТО савезника, не оставља држави друге поводе за ширење интервенција у економију, осим за потребе одбране. Стога, суочена са потребом коришћења јавне потражње за стимулисање раста новог технолошког поретка, водећи пословни кругови прибегавају ескалацији војнополитичких напетости као основној методи повећавања владине набавке напредних технологија. Управо у оваквом ракурсу треба разматрати разлоге због којих Вашингтон промовише рат у Украјини, који није циљ него средство за реализацију глобалног задатка очувања доминантног утицаја САД-а на свет.

Упоредо са структурном кризом светске економије, узрокованој сменом доминантних технолошких поредака, у данашње време долази до прелаза на нови стољетни циклус акумулације капитала, који појачава ризике распламсавања новог светског рата. Претходни прелаз од колонијаних империја европских земаља према глобалним корпорацијама као водећим облицима организације светске економије настао је као резултат разбукнућа три светска рата, чији је исход био попраћен радикалним променама светског политичког система. Резултат Првог светског рата била је пропаст монархијског система, који је обуздавао ширење национланог капитала.

Као резултат Другог – уништени су колонијалне империје који су ограничавали међународно кретање капитала. Крахом СССР-а, што је био резултат Трећег – хладног – светског рата, слободно кретање капитала захватило је цео свет, а транснационалне корпорације добиле су на располагање целу светску економију.

Но тиме историју не завршава. Развоју човечанства потребне су нове форме организације глобалних економија, које би дозволиле осигуравање одрживог развоја и одбијање планетарних претњи, укључујући еколошке и космичке. У условима либералне глобализације, устројене према интересима транснационалних, углавном англо-америчких, корпорација, такви изазови постојању човечанства остају без одговора. Објективно настајућа потреба обуздавања светске олигархије и регулисања кретања светског капитала постигнута је у источноазијском моделу организације савремене економије. Успоном Кине, Индије и Вијетнама иза Јапана и Кореје најпромишљенији мислиоци почели су говорити о преласку са Англо-америчког на Азијски стољетни циклус акумулације капитала.

У светлу горе описаних глобалних промена јасно је да се борба за светску превласт одвија између САД-а и Кине, у којој САД да би сачували своју доминацију играју сценарио који им је познат – распламсавање светског рата у Европи, покушавајући још једном на рачун Старога света утврдити свој положај у свету. За ово они користе стари енглески геополитички принцип “завади па владај”, оживљавајући подсвесну русофобију политичких елита европских земаља и ослањајући се на њихов традиционални “drang nach osten” (поход на (словенски) Исток). Притом, следећи премисе Бизмарка и савете Бжежинског као главну линију раскола они користе Украјину, рачунајући с једне стране на слабљење и агресивну реакцију Русије, а с друге – на консолидацију европских земаља у њиховој традиционалној жељи да колонизују украјинску земљу.

Рачун америчких геополитичара чини се тачним, а поступци – без грешке. За пола године провели су блитзкреиг, де факто окупирали Украјину и потчинили себи ЕУ у анти-руској хистерији. Притом су већ надокнадили за рачун присвојењем дела украјинских актива пола милијарде долара, потраћених на организацију државног удара и довођења на власт своје марионетске владе са легитимизацијом свога агента као председника Украјине.

Русија је успела да спаси од окупације америчко-нацистичког режима само Криму, а Донбас којим тече крв постао је хронична зона оружаног сукоба између Украјине и Русије. Потоње, као што се чини америчким луткарима, намамили су у политичку замку. Употреба руске војске за ослобађање Донбас гарантује увлачење у рат против Русије ЕУ и НАТО. Неупотреба силе ради принуде нацистичке хунте на мир доводи до стварања растућег вртлога хаоса у центру Европе, која се већ интернационализује и постаје огњиште дестабилизације Русије.

Распламсавање регионалног, а можда и свјетског рата, према условима који погодују САД-у чини се неизбежним. Њима се чини да је Русија осуђена на тешки пораз због губитка Украјине који се већ догодио, као прво, и консолидације свих развијених земаља света, укључујући заједно с НАТО савезницима и Јапан и Кореју, као друго. Према замислима америчких геополитичара пораз Русије треба довести до њена повратка под америчку контролу, као што је то било у време Јељцина, а слабљење Европе – до њена економског потчињавања преко стварања трансатлантске зоне слободне трговине према америчким условима. Управо тиме Вашингтон се нада утврдити свој положај и очувати светску власт у конкуренцији с Кином у успону.

У тој “гвозденој” и циничној логици ипак постоји крива калкулација. Делујући на основама архетипова европске геополитике стара два века, Американци су васкрсли трупла еурофашизма и створили у Кијеву политичког Франкенштајна, који је почео прождирати своје родитеље. Прва планирана жртва био је Јанукович и његове присталице, који су узгајали украјинске нацисте као спаринг-партнере. Сљедећа жртва били су губитнички избори у Европски парламент европске политике која је подржала државни удар. Кијевски Франкенстеин приближава се врло брзо својој мами – Аштон и, могуће, скоро ће доћи до свога тате – Обаме. Потребно му је само помоћи наћи пут.

Да би се зауставио рат, потребно је спречити деловање сила које га покрећу. У овој фази рат се одвија примарно у економским, информационим и политичким сферама. Уза сву своју моћ, економска превласт САД-а основана је на финансијској пирамиди дужничких обавеза, која је одавно изашла из граница одрживости. За њено рушење главним кредиторима САД-а довољно је побацати на тржиште нагомилане америчке доларе и државне обвезнице.

Разуме се, крах финансијског система САД-а вуче за собом озбиљне губитке за све носиоце америчке валуте и вредносних папира. Но, као прво, ти губици за Русију, Европу и Кину бит ће мањи од штете следећег светског рата којег ће америчка геополитика пустити с ланца. Као друго, што се раније изађе из финансијске пирамиде америчких обвезнице, то ће и штете бити мање. Као треће, слом доларске финансијске пирамиде пружиће напокон могућност остварења реформе светског финнсијског система на темељима праведности и узајамне користи.

Доминација САД-а у информационој сфери кључан је фактор зомбификација Европљана, који тиме подчињава свом утицају политичко руководство европских земаља. Но, као што је говорио Александар Невскиј, није у сили Бог, него у правди. Бујици лажи и фалсификације које се преносе кроз контролисане САД-ом масовне медије, потребно је супротставити објективни информациони ток кроз друштвене мреже, регионалну и националну телевизију. Подразумева се да је за то потребан напор.

Но у креативном приступу правда ће прокрчити себи пут, све док претња новог светског рата плаши сваког човека и на крају подстиче потрагу за његовим узроцима. Колективна подсвест европских народа, а посебно народа Украјине, брзо ће се сетити ужаса прошлога рата с тачном успостављањем низа удружења савремених и садашњих фашиста и њихових колаборатора. Франкенштајн који је узгојен америчком геополитиком ни по чему не изгледа боље од наци-јуришника; објективни пренос информација о украјинским нацистима брзо ће изазвати осећај одвратности и страха код обичних људи у Европи.

 

 

Напослијетку, доминација САД-а у светској политици заснива се више на навици њихових савезника да се покоравају “Вашингтоновом комитету” (обком; у Русији пежуративном политички термин за преовлађујући амерички утицај у другим земљама, оп. прев), него на реалној зависности европске и јапанске политике о америчком присутству. Тек што се почне рушити финансијска пирамида долара, Американци неће имати с чим платити одржавање својих војних база и глобалних МСМ. Немачка и Јапан моћи ће се ослободити осећаја угњетавања на окупираним територијама.

Наравно, не треба приказивати САД као “колоса са глиненим ногама”. У рукама америчке геополитике налази се оружје за масовно уништење, способно да уништи цело човечанство. Тако да када даме из Беле куће хвале украјинске нацисте за “уздржан” примену силе, свет осећа ужас због неодговорне глупости и разметања домаћина Беле куће, који су кадри да униште пола човечанства ради личног имиџа. Такве намере САД су већ демонстрирали с председницима Ајзенхауером и Труманом, који су хтели бацити атомске бомбе на Кореју; с Кенедијом који је скоро отпочео нуклерани рат са СССР-ом и с Реаганом који је претио звезданим ратовима.

Тренутна ситуација, међутим, разликује се од епохе Хладног рата тиме што америчка администрација не сматра Русију равноправним супарником, него се труди вратити нас у стање пораза са Јељцином. Амерички саветници како садашњег тако и прошлог украјинског руководства неуморно су уверавали у своју потпуну супериорност над Русијом, коју су представљали као амерички доминиј. Опијени распадом СССР-а, амерички геополитичар сматрају Русију својом побуњеном колонијом, коју треба умирити једном засвагда као саставни део своје империје. Они темеље своју анализу на крхкости Русије у условима глобалне изолације која очигледно прецењује свој утицај. Ово прецењивање својих могућности импонира америчким геополитичара, и с друге стране, рађа у њима осећај некажњивости и стајања изнад закона, што отвара ризик од глобалне катастрофе. Али, такође, то је извор њихове слабости при суочавању са стварним отпором за којег су они морално-политички неспремни.

Тако одлучне акције руководства Русије за сузбијање америчко-грузијске агресије у Јужној Осетији, а такође и спасавање становништва Крима од геноцида украјинских нациста које подржава САД нису им оставиле шансе за победу. Суочивши се са одлучним отпором Асада, САД и европски савезници нису могли окупирати Сирију. Они су побједили само тамо где жртва није могла пружити стварни отпор због или деморализације и издаје владајуће елите, као у Ираку или Југославији или због тоталне супериорности снага агресора као што је био случај у Либији.

Инстинкт националног самоодржања, својствен ВВП-у, поставља чврсту границу било каквом страном уплитању у спровођење руске политике. Покушаји да га се заплаши санкцијама, изолацијом међународном или подршком опозиције неће бити успешни. Исто као и саме санкције и изолација од стране Запада због глобалног значаја Русије и разноусмјерености њене спољне политике. Нажалост, лауреат Нобелове награде за мир Обама то не разуме. Он се поводи за реакционарним силама које рачунају на лаку неоколонизацију Русије и које су наивно уверене у вечну превласт Америке.

На основу чињенице да је оружани сукоб у Украјини пролог за следећи светски рат којег ће САД покренути против Русије да би задржали своју светску превласт, за његово заустављање и осигуравање Победе потребно је поставити тачни систем координата и тачно утврдити деловања свих учесника.

Поље ратних операција има следећу конфигурацију:

- САД је земља-агресор, која провоцира светски рат с циљем одржања превласти у свету;

- Провокација светског рата води се против Русије коју САД покушавају представити као агресора у сврху консолидације западног света ради подупирања америчких интереса;

- Амерички геополитичар кладе се на пораст русофобног украјинског нацизма са истовременим наставком немачке и енглеске традиције слабљења Русије;

- Украјина је практично окупирана од стране САД-а путем државног удара којег су они организовали и успоставе нацистичке диктатуре под њиховом контролом;

- Европске земље приморане су на учешће у рату против Русије који је у супротности са њиховим националним интересима.

Из овога произлази да требамо сматрати Отпор Донбас као покрет за заштиту не само локалног становништва од нацистичке хунте, него и за заштиту Русије од америчке агресије, а тако и целог света – од четвртог светског рата. Борци народног отпора Донбас заштитници су Рускога света, који су се затекли не својом вољом на првим линијама новога свјетскога рата.

Град са симболичним називом Славјански већ је постао симболом те херојске одбране. Као Тврђава у Бресту, тај се мали град супротставља далеко многобројнијим силама еурофашиста под цену живота својих грађана. Они гину не само за Донбас, него и за све људе рускога света и целог човечанства, спашавајући нас од новог светског рата. Притом они поштеђују животе украјинских војника, пуштају на слободу заточенике које је хунта послала на смакнуће.

Уза сво јунаштво бораца народне војске Донбас, они не могу сами зауставити светски рат. Војна интервенција Русије могла би променити ситуацију и зауставити агресију нацистичке хунте. Но резултат тога истовремено ће бити увлачење НАТО у конфликт, што повлачи за собом његову интернационализацију и постаје још једним кораком према распиривању свјетскога рата.

Да би га зауставили, потребно је створити широку међународну коалицију земаља, које су способне усклађеним деловањем спречити америчку агресију. Та деловања морају бити усмерена према поткопавању америчке војно-политичке моћи, основаној на штампању долара као светске валуте. Пре свега они требају одбити коришћење долара у међусобној трговини и долар-деноминираних обвезница за смештај девизних резерви. Долар инструменте треба вредновати као високо-ризичне, а њиховој употреби приступати са максималном резервисаношћу.

Заједно са мерама за поткопавање могућности САД-а да финансира раст војне потрошње потребни су политички напори за формирање широке анти-војне коалиције с циљем осуде америчке агресије и раскринкавања њених организатора у Вашингтону и Бриселу. Особити значај има политичка активација европског бизниса, којему распиривање новог рата у Европи ништа добро не доноси.

И на крају, важан задатак је ослобођење Украјине од нацистичког режима којег је успоставио САД. Стварање Новоросије на територији ослобођеном од америчко-нацистичке окупације само је део тог задатка. Он се може сматрати испуњеним само после ослобођења Кијева сопственим снагама украјинског народа, које је потребно пробудити од нацистичке ноћне море и подржати у борби за повратак родном окриљу рускога света. За то је потребно много рада да се разјасне истинити циљеви проамеричке нацистичке хунте, која користи грађане Украјине са мозговима испраним фашистичком пропагандом да би послужили као жртве богу свјетскога рата.

Зачем Америке Мајдан – Шта ће Америци Мајдан?

№ 21 (413) од 10 јуни 2014 [“Аргументи Недели”, Сергеј Глазјев (Сергеј ГЛАЗьЕВ), академик Руске академије наука и Националне академије наука Украјине)

(Адванце, argumenti.ru) / Васељенска ТВ