FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Добијањем независности 2006. године, Црна Гора је улазак у НАТО алијансу ставила међу приоритете своје спољне политике. Од почетка украјинске кризе, крајем прошле године, у овој земљи је у току права НАТО-хистерија, као да Црној Гори прети украјински сценарио, ако што пре не постане чланица алијансе.

Владајућа партија у Црној Гори, ДПС, управља државом већ 23. године. За то време, њен први човек Мило Ђукановић прошао је све идеолошке стадијуме: од блиског сарадника Слободана Милошевића, до његовог љутог противника и миљеника ЕУ и САД, у време када је требало рушити Југославију. Међутим, у последње време, овај режим загрезао у корупцију, почиње да се клима.

Да би добио још један мандат на изборима, Милу Ђукановићу је била потребна нека велика тема којом ће скренути пажњу западних земаља на себе. И, ето, сетио се чланства у НАТО. У томе му је помогла и украјинска криза. Самој алијанси, након рушилачких кампања у Југоскавији, Авганистану, Ираку, Либији, неуспешног покушаја да исто уради у Сирији, и беспомоћности у Украини, потребно је било да покаже свету да ова организација није у проблемима и да има још држава којима је интересантна. Ову авантуру Ђукановић је почео са отвореном антируском кампањом.

Желећи да подигне свој значај у очима чланица НАТО, министарство одбране Црне Горе у децембру 2013. године објавило је да је Русија затражила отварање своје „војно-морске базе на територии ЦГ", што је ова јуначки одбила, не желећи чак ни да разговара о томе са Русима. Уствари, радило се, не о захтеву Русије да у луци Бар изгради војну базу, већ о уласку њених војних бродова ради попуњавања залиха горива и намирница. Ту нема ништа чудног: војни бродови различитих земаља, у зависности од договора, могу упловљавати у луке широм света, само је ствар у новцу. Месец дана касније, у јануару 2014. године руској војсци је дозвољено да користи кипарску војну ваздушну базу „Андреас Папандреу“, поред Пафоса и луку Лимасол. Ово показује, да Русија није много изгубила од одбијања војне сарадње од стране Црне Горе.

Следећи корак ЦГ на путу ка НАТО, стало је увођење санкција Русији.

„Да то нисмо урадили, да смо били индиферентни у односу на те одлуке, извесно је да би се пут према ЕУ успорио, а у односу на НАТО, извесно је да би се искључила могућност позива у Велсу Црној Гори да ступи у чланство“, изјавио је председник ЦГ Филип Вујановић. Али, убрзо је био демантован. Црна Гора није морала да подржи санкције које је Европска унија увела Русији због дешавања у Украјини, нагласио је шеф Делегације ЕУ у Подгорици Митја Дробнич.

“Не постоји обавеза да се држава кандидат придружује свим акцијама и свим политичким ставовима Европске уније“.

Можда ЕУ и није била толико заинтересована за консензус поводом санкција, али прекоокеански велики брат такве ствари не прашта.

Током пропагандне кампање непрестано се истиче да ступањем у алијансу ЦГ обезбеђује мир и стабилност на дуге стазе.

"Евроатлантски безбедносни систем у предвидивој будућности је једини на који се Црна Гора може да ослони, не само због тога што је она гео-политички позиционирана дубоко унутар НАТО простора, већ и са захтевом за стабилност која је услов квалитета живота и просперитета сваког друштва", подвукао је председник Вујановић. Поставља се питање: Зар само окружење НАТО-а не би требало да буде гарант сигурности да држава неће бити нападнута? Пошто је НАТО тако "мирољубива и правдољубива" алијанса, од кога јој онда прети опасност? Уз то, чланство у алијанси не гарантује увек мир. Подсетимо се грчко-турског сукоба на Кипру, који траје више од четири деценије, без обзира на то што су Турска и Грчка чланице НАТО још од 1952. године.

Друга теза која се понавља као лајтмотив - да би Црна Гора чланством у НАТО-у имала економске користи и постала део сложеног система војне индустрије, чиме би улила додатно поверење западним инвеститорима. Наравно, постоји веза између чланства и економског развоја, али реалност је да користи од тога имају само неке - привилеговане чланице савеза. Велике земље профитирају продајући технику и наоружање својим малим партнерима из алијансе, како би ове испуниле стандарде који су им наметнути. Уз то, светска економска криза такође је погодила и алијансу.

Америка више није у стању да и даље шаље исту количину средстава у организацију, већ се очекује да европске чланице преузму већи део терета финансирања. Црна Гора већ сама покрива своје трошкове мисије ISAF у Авганистану. Сам генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен затражио је од савезника да зауставе тенденцију смањивања буџета на одбрану.

"За уверљиву одбрану, способну да застраши, потребне су нам уверљиве способности. А уверљиве способности нешто коштају. Време је да се преокрене тај тренд последњих година“.

Из речи генералног секретара НАТО може се пре претпоставити да ће ЦГ пре морати да повећава своје издатке, него што ће имати користи од алијансе. Горе наведени разлози за улазак у војни савез не изгледају довољно примамљиво грађанима ЦГ, због чега режим није заинтересован за одржавање референдума, већ покушава да ту одлуку прогурају кроз скупштину, где има већину. Можда ће и овог пута Ђукановић успети у свом науму, захваљујући подршци, између осталих, и САД. Ипак, требало би увек да има у виду да је опасно бити амерички непријатељ, а још опасније бити њихов пријатељ.


Глас Русије / Милена Цмиљанић