FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Проблеми за НАТО пред самит у Кардифу: Грузија, Молдавија и Украјина због “замрзнутих сукоба” не могу постати чланице – крећу интензивни преговори и понуде земљама Балкана које нису у НАТО-у.

Средином маја је Стефан Бланк, виши саветник америчког Савета за спољну политику, објавио анализу у којој упозорава на руске намере у југоисточној Европи и на Балкану, те нагласио како на предстојећем самиту НАТО савеза у Кардифу треба све учинити како би се као пуноправна чланица примила Црна Гора, потом треба “изгладити неспоразум” између Македоније и Грчке око имена бивше југословенске републике и тако Скопљу отворити врата НАТО савеза, а Србији и Босни и Херцеговини понудити Акциони план за чланство, чиме би се умањио руски утицај у те две балканске земље. Потом је нагласио потребу појачаног ангажмана Европске уније у Молдавији, земљи коју су Руси “замрзнутим конфликтом у Придњестровљу де факто поделили и ударили темеље још једној руској издвојеној територији”, но нигде не спомиње северноатлантске интеграције.

Амерички аналитичар формално упозорава како је руска намера “Црно море претворити у руско језеро”, те како “руске активности на истоку Украјине за циљ имају повезивање источних и јужних украјинских региона, међу којима и Одесу, који би у на крају чинили целину са Придњестровља”, али нема стварних и конкретних предлога како решити то питање.

Иако анализа Стефана Бланка обилује историјским ревизионизмом и нетачним тврдњама, једно је ипак тачно, што у овом случају нема везе са Балканом, који је у овој причи важан јер добија приоритет над земљама које дуги низ година све чине како би оствариле свој сан о пуноправном чланству у НАТО савезу.

Разлог је једноставан: Русија је својим присуством у Придњестровљу, анексијом Крима и војном кампањом 2008. у Грузији, односно осамостаљењем Јужне Осетије и Абхазије, Украјину, Молдавију и Грузију довела у ситуацију да, ако желе да уђу у НАТО алијансу, по налогу сједишта савеза у Бриселу морају или повратити територијални интегритет, или би то било могуће једино одрицањем дела територије, што ниједна од три земље, барем у средњорочном периоду, сигурно неће да учине.

Најбољи пример који аргументује ову тврдњу је случај Грузије. Та је земља еклатантан пример успешне тактике Кремља, који је својим активностима на Криму, раније у Придњестровљу, Јужној Осетији и Абхазији стратезима НАТО савеза поставила непремостиву препреку. У овим околностима у седишту НАТО савеза у Бриселу нико нема одговор како Грузију, Молдавију и Украјину примити као пуноправне чланице, а истог тренутка по члану 5. Северноатлантског уговора Северноатлантског уговора не ући у рат са Руском Федерацијом.

“Потписнице сматрају да се оружани напад на једну или више њих треба сматрати нападом на све њих и зато се слажу да ће у случају таквог оружаног напада свака од њих помоћи потписници или потписницама које су нападнуте, предузимајући одмах, саме и у складу са другим потписницама, кораке који се сматрају потребним, укључујући употребу оружане силе, да би повратиле и одржале безбедност Северноатлантског подручја “, између осталог стоји у фамозном члану 5., који такође каже” како се сваки такав оружани напад и мере предузете као резултат тог напада морају одмах пријавити Савету безбедности и морају се да зауставе када Савет безбедности предузме мере потребне за поновну успоставу и одржавање међународног мира и безбедности “.

Наравно да би у случају директног напада на једну од земаља чланица алијансе Савет безбедности било потпуно неважно, а овај је чланак криво протумачен и након напада Светски центар у Њујорку 11. септембра 2001., кад је Авганистан одабран као мета, али као земља домаћин терористичкој организацији. Међутим, Ал Каида је међународна терористичка мрежа, без територије, државног система, владе и друштвено-политичког уређења, због чега је чак дошло до спора међу земљама чланицама НАТО савеза и неке су тврдиле да се у том случају Вашингтон не може позивати на ту споменуту заједничку обавезу.

Данас, када би НАТО којим случајем примио Украјину, Грузију и Молдавију у пуноправно чланство и остао при ставу “како не признаје последице руске агресије на Криму, Придњестровље, Јужну Осетију и Абхазију”, тада би према сопственом статуту био дужан и реаговати, и то под пуно јаснијим околностима него што су биле приликом напада на Ал Каиду у Авганистану 2001 године.

          Проруске енклаве у Еуропи које блокирају приступ Молдавији, Грузији и Украјини у НАТО савез       због  “непотпуног територијалног инегритета”

Као што смо навели, покушат ћемо на примеру Грузије доказати ову тврдњу и да НАТО уопште нема намеру да прими ове земље у пуноправно чланство.

У светлу догађаја у Украјини се готово свакодневно писало о проширењу НАТО савеза, а једна од кључних земаља у остварењу геостратешких и геополитичких интереса Вашингтона у југоисточној Европи је Грузија. Изгледало је да се чини све како би та земља након дугогодишњих напора коначно могла да оствари  циљ прозападне политичке елите, а то је пуноправно чланство у НАТО савезу.

Почетком априла ове године је главни секретар савеза, Андерс Фог Расмусен, Грузији захвалио на “великом доприносу којег је дала у мисији ИСАФ-а у Авганистану”, потом нагласио “како Грузија може постати модел за регион – земљу која пружа сигурност и стабилност, следи стварне реформе и на добром путу је да оствари свој суверени избор европске и евроатлантске интеграције “, али је рекао још нешто, што је пуно важније.

“Остајемо чврсти у нашој подршци суверенитета и територијалне целовитости Грузије унутар њених међународно признатих граница, а ми ћемо и даље подржавати Грузију и њене евроатлантске аспирације”, рекао је Расмусен, чиме је индиректно поручио да ће НАТО само “подржавати” Грузију у њеним аспирацијама, али је пуноправно чланство “немогућа мисија” све док та земља не оствари потпуни суверенитет и територијалну целовитост.

Када би судили по броју посета Андерса Фога Расмусена Тбилисију и преговорима који су са представницима грузијских власти вођени у Бриселу, Грузија је требала бити чланица савеза већ дуги низ година, али као што знамо, она то није, нити ће ускоро бити из више разлога, од којих је питање Јужне Осетије и Абхазије свакако онај најважнији.

Но пођимо редом. За време владавине Звјада Гамсакхурдије, првог грузијског председника, експлодирао је талас изразито прозападног расположења, али Грузија није имала војску. Није била у стању да контролише целу своју територију, а Абхазија и Јужна Осетија, тада још грузијске покрајине, недуго након његовог избора су тражиле отцепљење.

Након Гамсакхурдијевог свргавања од стране криминалних банди, њихов изабрани наследник, Едуард Шеварднадзе, остао је миљеник Запада у теорији, али чисти опортуниста у пракси, што су у Вашингтону врло добро знали.

Чак и ако је водио земљу држећи се прозападне линије, Шеварднадзе никада није био вјеродостојан савезник, али је био у таквој позицији да није могао променити страну, за New Eastern Outlook пише Seth Ferris.

На крају се Вашингтон одлучио да је дошло време за почетак откривања многих злочина које је починио Шеварднадзе и под притиском “Револуције ружа” у новембру 2003. подноси оставку. На власт долази Михаил Сакашвили и довољно је рећи да је након одласка са власти већ неколико његових министара процесуирано, а бројне истраге указују да би и Сакашвили, ако не стигне да побегне у САД, могао проћи слично, па чак горе од својих сарадника.

Уз такву историју Грузија није нимало атрактиван савезник и има слабе изгледе за улазак у Северноатлантски савез, без обзира на свој стратешки положај између Истока и Запада, као и улогу коју има у тајним активностима Вашингтона на Кавказу, продаји оружја и као полигон за организовање “Обојених револуција “у земљама у окружењу. Иако је 2011. Андерс Фог Расмусен Грузији обећавао да ће, ако се потруде у провођењу реформи, остварити коначни циљ, сада се дистанцира од директних обећања.

Ипак, нова министарка спољних послова Грузије, Маја Пањикхидзе, ради све како би покушала направити историјски лош потез за своју земљу.

Недавно је рекла да би Грузија могла ући у НАТО и добити Акциони план за чланство (МАП), што су у Бриселу одбили још и када се Сакашвили трудио учинити исто.

Наводно је разлог што Грузија задовољава критеријуме НАТО савеза “до неке мере”, али се од Тбилисија очекује да то уради у потпуности. Дакле, што се дешава?

Овде наилазимо на кључни проблем: Грузија и даље не испуњава захтеве НАТО савеза у погледу територијалне целовитости, а Грузији се одједном приговара и за “кршење људских права”. Без обзира што Грузија као партнер Вашингтона даје највише војника по броју становника у војним операцијама од било које друге државе нечланице савеза, а у Авганистану су имали и врло висок проценат погинулих и рањених у односу на друге земље које су дале своје војнике за ИСАФ, из седишта НАТО-а у Бриселу и даље стиже само декларативна подршка.

  Грузија је са 0,362% погинулих војника послатих у Авганистан на петом месту, док су САД са 0,152% на последњем четрнаестом месту земаља које су имале губитке (рањавања: Грузија 8.мјесто са 1,650% и САД 12.мјесто са 1,299% рањених војника).

Грузијске оружане снаге у великој мери зависе о америчкој помоћи, Пентагон је учинио пуно тога како би подигао ниво борбене готовости грузијске војске. Међутим, пораз у рату 2008. у Абхазији и Јужној Осетији је Грузију довео у стање замрзнутог сукоба са Русијом, а потенцијално и с другим земљама са којима Тбилиси није у добрим односима.

НАТО зна да прихватајући Грузију у чланство преузима обавезу да се суочи с Русијом у њеној одбрани, али ипак жели избећи Трећи светски рат, што је карактеристично за већину светских лидера. Не треба заборавити да упркос великом утицају Вашингтона, НАТО чине и земље попут Немачке и Француске, које су прошле кроз два светска рата и никад неће попустити таквим сулудим захтевима.

Тони Рина, истакнути новинар и геополитички аналитичар, пише: “Ако НАТО одлучи прихватити Грузију, мора бити спреман да докаже да ће бранити њену територијалну целовитост. Истина је да постоји жеља проширења, али када притисак постане превелик, НАТО ће у одлуци о чланству Грузије на првом месту у обзир узети ту претњу “.

Приступање НАТО савезу није брз процес. Русија је у више наврата рекла да се не слаже са уласком Грузије у НАТО и то су увек чвршће наглашавали у поређењу са слабим порукама охрабрења које су Тбилисију стизале из Вашингтона.

Запад се исто тако вешто користи измишљеним или стварним претњама и сваком приликом наглашава и жели да докаже “како је Грузија јадна жртва која ће пре или касније постати чланица”, иако у седишту НАТО-а у Бриселу добро знају да то није истина.

Русија је са своје стране у повољнијој позицији и на овај начин увек има одговор колико је НАТО стварно одлучан и жели ли стати у одбрану Грузије, али и свих других подручја или де фацто суверених република којима се нуди као заштитник.

Ова могућност вероватно још алармантнија за НАТО него за Русију и изгледа да су се у Бриселу одлучили за све друге опције, само не директни војни ангажман. То се видело у инсценираном украјинском државном удару, где је НАТО избегао отворену конфронтацију у руском суседству, док с друге стране Русија не приказује сличне скрупуле.

Међутим, нова грузијска министарка спољних послова, Маја Пањикхидзе, не показује знаке забринутости и за њу је Грузија на самом прагу примања у пуноправно чланство.

Расправа о изгледима Грузије за пуноправно чланство наводно је подстакнута скорим самитом НАТО-а у Кардифу, Велсу, у септембру ове године. Пањикхидзе тврди да је разговарала с немачком канцеларком Ангелом Меркел, од које је добила позитиван одговор.

“Једна ствар је ван сваке сумње – напредак постигнут у Грузији ће бити адекватно признат на самиту у Велсу. То је главна порука коју смо примили од немачке канцеларке”, рекла је грузијска шефица дипломатије.

Није посве јасно што је разумела Маја Пањикхидзе, јер је Ангела Меркел заправо рекла да се на самиту у Кардифу неће расправљати о Акционом плану за чланство за Грузију и да она не очекује да ће се то питање наћи на дневном реду.

“На питање о Акционом плану за Грузију, мислим да то неће бити једна од тачака дневног реда на следећем самиту НАТО-а. Но, видимо одлучан напредак Грузије и такође смо видели како та земља доприноси заједничким напорима, на пример у Авганистану. На следећем самиту алијансе би требали размислити о томе како одати признање Грузији, која нам је добар партнер, посебно у овим тешким мисијама, али мислим да има и других начина ван Акционог плана “, рекла је немачка канцеларка.

Подсетимо да се управо Немачка међу чланицама НАТО савеза одлучно противила давању Акционог плана за чланство у Грузији на самиту у Букурешту у априлу 2008., који се одржао чак и пре грузијско-руског рата у августу исте године.

На пролећном заседању Парламентарне скупштине НАТО-а у Виљнусу, које се одржало 30 мај ове године, главни секретар Андерс Фог Расмусен је позвао земље чланице савеза да на самиту у Велсу у септембру “узму у обзир приближавање Грузије” савезу и то управо кроз Акциони план којег је одбацила Ангела Меркел.

Један део америчких званичника, што је поменуо и виши саветник америчког Савета за спољну политику Стефан Бланк, за предстојећи самит у Кардифу траже да се у овом “одсудном тренутку” не гледа толико на испуњавање потребних критеријума, укључујући одржавање транспарентних избора, спровођење реформе правосуђа и устрој професионалне војске, али се то не односи ни на Грузију, ни Молдавију.

Постоје још три земље које се такође желе придружити клубу, а то су Босна и Херцеговина, која с НАТО савезом већ сарађује у бројним областима, Црна Гора, чији је председник Ђукановић признао да је под уценом у замену за чланство у НАТО савезу и ЕУ увео санкције Русији, али је од нужности направио врлину и “због притиска” критиковао Москву, те Македонија.

Имајући то на уму, Расмусен је у Виљнус позвао њихове представнике који су морали потврдити “своју снажну посвећеност политици отворених врата и евроатлантске перспективе земаља аспираната за чланство у НАТО савезу”.

У заједничкој изјави о проширењу опет видимо да се нигде изричито не говори о потреби давања акционог плана, осим што је Грузија “ближе” његовом добијању.

Три балканске земље су у много мањој или никаквој опасности од напада, те стога представљају далеко мањи ризик од Грузије и то је разлог што одједном имају веће изгледе за МАП или директно примање (Црна Гора) од Грузије, која је дугогодишњи савезник Вашингтона неупитни и којој се годинама обећава како “само што није постала чланица, али …”.

Треба рећи како овде није реч о пуноправном чланству три балканске земље у НАТО савезу, које опет може бити блокирано (барем у Босни и Херцеговини) ветом Бања Луке, што је нагласио и часопис Turkish Weekly, гласило Вашингтону блиске Међународне организације за стратешке студије из Турске (ИСРО), колико о чињеници да се земљама које немају контролу над целокупним државним територијем не отвара та перспектива и НАТО званичници годинама избегавају да дају коначан одговор о перспективи за пуноправно чланство у овом случају Грузији, а исто важи за Украјину и Молдавију.

Дакле, грузијска министарка спољних послова даје обећања, иако не постоји никакав аргумент којим то може поткрепити. Чињеница је да, историјски гледано, организације попут НАТО савеза не трају дуго и ако не поштују своја правила, њихови чланови ће им ускоро престати веровати, чак и ако се сами не придржавају тих истих правила.

У колумни коју је Вол Стрит Џурнал објавио 1. јуна, грузијски министар Алекс Петриашвили је апеловао на све “да зауставе Путина и гурну Грузију ближе НАТО-у”.

Иако у дну чланка стоји “како су мишљења искључиво ставови аутора, а не нужно и ставови грузијске владе”, такав чланак ВСЈ сигурно не би објавио да није сигуран да је грузијски званичник добро информисан о ситуацији у државном врху и да од њега има одобрење.

Петриашвили директно и рјечником изненађујуће непримјереним за министра владе наводи да се примањем Грузије ау НАТО спречило руско “уплитање” у Украјини. Он тврди да Грузија задовољава све критеријуме за чланство, не објашњавајући како то сада испуњава и оне за које се одувек зна да их не испуњава. Коначно, грузијски министар се сам одао када је навео да за постизање својих сопствених циљева “НАТО мора променити поглед на Грузију”.

Петриашвили не спомиње да су током грађанских немира у Украјини председници Сједињених Држава и Европске уније непрестано давали изјаве којима су подржавали само једну страну, док руски изасланик није рекао ни речи. Но, упркос овој прилично “чудној” дефиницији “уплитања које мора бити заустављено”, Петриашвили на крају указује на потребу да НАТО осигура одбрану земаља партнера, од којих Украјина није једина која се суочава са спољном претњом.

НАТО сигурно не може рећи да су му на првом месту војна и политичка гаранције за актуелне чланице, а поготово не још већи ризик и издвајања за одбрану и суочавање с угрози од агресије.

Дакле, НАТО као савез има своје нове тежње у смислу помагања својим сиромашним, закинутим партнерима ван његових садашњих граница. У овом тренутку НАТО покушава показати свету колико је великодушан и тиме што свету не говори да не жели прихватити нежељене кандидате не само из политичких разлога, него у првом реду безбедносних.

Чињеница да Грузија и САД у Украјини имају истог “непријатеља” може и не мора бити случајност, али оно што је сигурно, то је да НАТО нема стварну намеру да се бори са Русијом, што се већ видело у грузијско-руском рату 2008., што значи да се Вашингтон са савезницима ни сада неће ставити у позицију у којој би морао да брани Грузију.

Унаточ присуству на терену и великој подршци грузијској влади, САД нису учиниле дословно ништа у вријеме грузијско-руског рата 2008.

Политичке аспирације Северноатлантског савеза су сада у потпуној супротности са војним. НАТО већ дуги низ година, још од првих сукоба у Јужној Осетији, Абхазији и Придњестровљу, па све до уједињења Крима са Руском Федерацијом, прати како се развијала ова ситуација и сада његово вођство стоји пред изазовом којег му постављају саме земље чланице.

Одабрати нову војну или нову политичку стратегију, пре него што сва противречност између циљева, ресурса и последица изађу на видело и свака земља – чланица или не – одабере свој пут.

Док актуелне земље чланице одлучују да ли желе војну или политичку унију, Грузија, Молдавија и Украјина ни на који начин неће успети у потпуности испунити све војне или политичке критеријуме НАТО савеза, а да не говоримо да је врло упитан повратак суверенитета над Осетијом, Абхазијом, Придњестровље и Кримом.

Истовремено седиште савеза у Бриселу, као и земље чланице, без обзира на притиске из Вашингтона, не одустају од ниједног од ових критеријума. Уколико дође до попуштања једној земљи, остале ће се морати прихватити у истом стању, што значи да ће НАТО постати међународна срамота, што би био тежак ударац за земље чланице савеза које се не слажу са таквом политиком проширења.

Грузија је у овој геополитичкој утакмици прошла најгоре, јер је према горе наведеним подацима, дала највише крви својих војника за циљ којег можда никад неће остварити. Парадокс је да су грузијски војници гинули у Авганистану за циљеве које становништво Грузије готово и не разуме, међутим, стална обећања бившим и актуелној влади су језик којег они много боље разумеју.

За крај што рећи о улози Русије и маестрално одиграној геополитичкој и геостратешкој утакмици. Јесу ли у Москви били сигурни у себе када су помогли Придњестровљу, Јужној Осетији, Абхазији и Криму да се одцијепе и тако заувек зацементирају тежње Кишниева, Тбилисија и Кијева на путу у пуноправно чланство у НАТО алијансу, или су се у Кремљу коцкали са судбином целе Руске Федерације, тешко је одговорити. Чињеница је да у овом тренутку Владимир Путин не треба претерано бринути да ће НАТО да избије на границе Русије као што је успео са балтичким земљама. Истина је да је питање Донбаса још увек нерешено, но с угашеним сновима превратничке владе у Кијеву о чланству у НАТО-у, довољно је из процеса преговора о статусу југоисточних украјинских региона удаљити Вашингтон ис Европском унијом ће се већ постићи некакав договор.

Коначно, народи у све четири отцепљене репубике, који су били метом молдавског, румунског, грузијског и украјинског национализама су руску помоћ тражили сами и руску војску дочекали као ослободиоце. Као што смо рекли, ово није почело у Украјини и на Криму, јер Русија замрзнутим сукобима отклања опасност са својих граница већ више од 20 година. Могуће је да су у Москви уверени да ће пре или касније народи у ове три земље схватити како им Вашигнтон и високи званичници НАТО-а годинама долазе са обећањима која никад неће испунити и када се то догоди моћи ће се преговарати о могућем “одмрзавању” сукоба , али онда НАТО више неће представљати никакву опасност.

У супротном случају постоје две опције: или се Грузија, Молдавија и Украјина морају одрећи дијела де факто изгубљеног територија, спровести све потребне реформе и тада могу постати чланице НАТО савеза, што сваком ко је иоле упућен у политику ове три земље звучи као научна фантастика, или ће Вашингтон “Обојени револуцијом” у Кремљу поставити своје марионете на власт, што је исто тако незамисливо.

(Адванце) - СРБИН.ИНФО