FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

“Русија је најзад изашла ван граница које јој је 1991. произвољно исцртао Запад, како би се, за многе неочекивано, у великом стилу вратила у историју. Одговор Запада на то било је инсталирање недемократске и русофобске хунте, која је за кратко време уништила Украјину као државу, започињући геноцид против проруски оријентисаног становништва на југоистоку земље” рекао је у интервју за СРБИН.ИНФО геополитичар Борис Над.

 

Како гледате на улогу Саудијске Арабије у америчком пројекту „Великог Блиског истока“? Зашто су САД и Саудијска Арабија савезници?

– Саудијска Арабија је, слично Израелу или Турској, дуго била ослонац америчке политике на Блиском истоку. У извесном смислу, Саудијска Арабија је била чак и важнија, јер се њен утицај, путем вeхабијског покрета и моћи петродолара, простирао на значајан део муслиманског света, све до Кавказа и Босне, а тако је, у извесној мери, и данас.

Саудијска Арабија није независна сила, већ само амерички субимперијални пројекат, слично Катару или Турској. Њихова верзија ислама је вехабизам, нека врста радикалног исламског протестантизма, која више нема скоро ништа заједничко с правом исламском духовношћу, с великом исламском свештеном цивилизацијом. Слично Израелу, Саудијска Арабија не дели с Америком заједничке вредности (либерализам, идеологија „људских права“, итд), већ инсистира на сопственом тумачењу ислама и Курана, мада би се становите паралеле ипак могле повући: Америка такође почива на одбацивању вредности традиционалне хришћанске цивилизације, нудећи своју верзију хришћанске есхатологије, у радикалној форми тзв. диспензационализма.

Тај амерички субимперијални пројекат, кога покреће снага петродолара, усмерен је у првом реду против „шиитског лука“, који се данас протеже од Ирана и Ирака, до Сирије и Хезболаха у Либану. То је други геополитички пол исламског света, оријентисан ка истинској независности, а не ка САД, ка мултиполаризму, а не ка америчком униполарном свету, дакле, против америчке хегемоније. „Шиитски лук“ данас отвара перспективу сарадње исламског света са Кином и Русијом, на пример.

Исход рата у Сирији, рата о коме се готово више и не говори у западним медијима, показује да утицај Америке, било непосредан било посредан, преко Саудијске Арабије, која је од почетка снажно инволвирана у тај рат, у овом делу света слаби. Наравно, то не би било могуће без свесрдне помоћи Русије Дамаску: Русија се отворено супротставила намери Вашингтона да интервенише против снага председника Асада и натерала САД да устукну. Пре само неколико година, то би било незамисливо. Било како било, то је још један, несумњив знак наглог опадања америчке моћи, не само на Блиском истоку. Треба нагласити да овде није у питању неки пролазни застој, квар који ће за неко кратко време моћи бити поправљен. Реч је, заправо, о дубокој структурној кризи САД (Запада) и његових цивилизацијских, привредних, финансијских, политичких и култруних модела, о наступајућем колапсу, са далекосежним последицама.

Саудијска Арабија је Америци потребна као упориште не само за наступање у Блиском истоку, против Сирије и Ирана, већ и још даље, ка Русији. Али, рат у Сирији је крупан амерички и саудијски пораз, у можда кључној бици у том делу света. Одговор Запада је био брз и, по нашем мишљењу, непромишљен: уследио је пуч у Кијеву, уз инсталирање хунте, незаконите власти, а потом и крвопролиће на југоистоку Украјине, чији је једини смисао да испровоцира рат у „руском дворишту“. У недостатку боље алтернативе, Америка данас игра на карту хаоса који би се проширио што већим делом света.

Да ли се криза у Украјини може прелити на Придњестровље? Можете ли нам рећи нешто о деликатној ситуацији у којој се та територија налази?

– Криза у Придњестровљу и криза у Украјини су, наравно, у веома тесној вези. Реч је о бившим совјетским социјалистичким републикама, чије су границе одређиване крајње арбитрарно, без икаквог историјског, културног или етничког утемељења. Запад је учинио све да разбије Совјетски Савез, а тиме и руски етнички простор – и то управо у време док су се Немци уједињавали – признајући совјетске републике за независне државе. Под неким другим историјским околностима, оне уопште не би могле да опстану или како-тако функционишу. „Независна“ Украјина је, подсетимо се, историјски постојала само једно кратко време, под окриљем Трећег Рајха. Сада присуствујемо рехабилитацији ове „историјске традиције“, утемељене у лику Степана Бандере.

То је само једна димензија проблема. Друга ипо нашем мишљењу важнија јесте геополитика Русије/Евроазије. Разбијање Совјетског Савеза је донело дугорочну дестабилизацију читавог овог простора и прилику за агресивно наступање НАТО-а на исток, за нову и савременију верзију хитлеровског „Drang nach Osten“. Јасно је да иза свега тога сада стоје САД, односно вашингтонска и њујоршка финансијска олигархија, које амерички народ, из читавог низа разлога, једноставно не може да се ослободи.

Циљ је, наравно, у оба случаја исти: колонизовати Русију (Евроазију), поделити је на низ зависних и међусобно завађених држава и државица, како Русија више никад не би стекла статус истински независне светске силе, а њено становништво било сведено на колонијални статус. „Колатерална штета“ ове операције била би Немачка (ЕУ).

Сада се историјске околности нагло мењају. Русија је најзад изашла ван граница које јој је 1991. произвољно исцртао Запад, како би се, за многе неочекивано, у великом стилу вратила у историју. Одговор Запада на то било је инсталирање недемократске и русофобске хунте, која је за кратко време уништила Украјину као државу, започињући геноцид против проруски оријентисаног становништа на југоистоку земље и разарајући већ ионако руинирану украјинску привреду.

Придњестровље се данас налази под санкцијама Молдавије и под блокадом кијевске хунте, што његов положај чини посебно тешким, али могућност ратног расплета је искључена зато што безбедност ове државе гарантује присуство оружаних снага Руске Федерације. Не само Молдавија или нелегална влада у Кијеву, већ ни НАТО у овом тренутку не може себи да приушти луксуз да у Придњестровљу испровоцира нови рат против Русије.

Али то је, такође, још један разлог зашто Москва на дужи рок не може да дозволи опстанак проамеричке хунте у Кијеву. Таква влада, с ослонцем на НАТО, представљала би сталну претњу Придњестровљу и Новорусији, а у крајњој линији Криму, па и самој Руској Федерацији. Управо зато, хунта мора бити уништена: ратом, оружаном побуном, социјалним растакањем, економским исцрпљивањем, или комбинацијом свега набројаног.

У ЕУ све више јача сепаратизам, све се јаче чују захтеви за отцепљење Венеције, Каталоније, Фландрије, Баскије… Да ли је сепаратизам региона још једна замка ЕУ да би се ослабиле националне државе или је реч о веродостојном буђењу етничких идентитета европских регија коју је централизована држава гушила?

– Етноси и народи о којима је реч – Баски, Фламанци или Каталонци – очигледно су много старији од националних држава у којима су се, стицајем историјских околности, нашли (каткад и мимо своје воље). Француска нација је, попут многих других западноевропских, наизглед хомогених држава-нација, концепт изникао из буржоаске револуције. Западни концепт нације је, уопште узев, капиталистички: његов прави а често и једини смисао је образовање националних тржишта.

Попут Италије, Белгије или Шпаније, многе од европских нација су стваране вештачки, неретко голим насиљем. У Француској, нација је створена јакобинским револуционарним терором, па и геноцидом, попут оног почињеног у Вандеји. Сада се показује да то није било довољно и да процес националне хомогенизације није довршен, нити уопште може бити довршен. Етнички идентитети су по свој прилици надживели вештачке државе-нације.

Наравно, савремени регионални и етнички сепаратизми објективно слабе националне државе. Али националне државе данас слабе из читавог низа разлога, а не само због појаве регионалних сепаратизама. Овде би можда требало заменити место узрока и последице. Националне државе више нису у стању да одбране своје суверенитете (већ због своје величине), нити су у стању да врше своје основне друштвене функције. То је случај Шпаније, Италије или Француске, а регионални сепаратизми јачају и као последица увиђања ове реалности.

Геополитичка стварност данас диктира нужност интеграција националних држава у много веће целине, континенталних размера, својеврсне „велике просторе“, о којима је својевремено говорио још немачки геополитичар Карл Хаусхофер. Наравно, не на начин Европске уније, која никад није успела да се образује као засебна и самостална геополитичка целина, већ само као субимперијални пројекат САД, за нијансу другачији од оног саудијскоарабијског.

Како коментаришете успех евроскептичних партија на изборима за Европски парламент?

– То је савршено логичан исход политике каква се већ дуго времена води у Бриселу. Идеја уједињене Европе је, захваљујући безличним еврократама (типа Ештонове, Ван Ромпаја или Бароза), безнадежно компромитована. Европска унија је данас концепт који се намеће споља, модел који је у самој својој основи недемократски. Идеја о уставу ЕУ, односно стварању наднационалног европског суверенитета је, подсетимо се, 2008. одбачена на референдумима у Француској и Холандији, као и покушај да ЕУ добије своју заставу и химну. Такозвани Лисабонски споразум је покушај отуђених европских политичких елита да се то исто уради другим – недемократским – средствима.

Када Марин Ле Пен каже да је „ЕУ антидемократски монструм“, она у ствари гласно изговара оно што осећају многи Европљани, од Лисабона или Париза, све до Загреба, Балтика или Будимпеште. Ако бирачи у земљама чланицама немају много утицаја на политику која се води у Бриселу, то значи да се битне одлуке доносе иза кулиса, а не у институцијама. Тешко да ће неко моћи да вам одговори на питање која европска институција је прописала рецепт „строге политике штедње“, који се сада веома ригидно намеће земљама чланицама као одговор на кризу еврозоне. Уосталом, ниједна од мера срачунатих на „оживљавање еврозоне“ није донета у интересу Европљана, већ искључиво у интересу мултинационалних банака и мегакорпорација, у интересу финансијског олигархијског капитала. Мишљење већине је игнорисано у европским институцијама чак и када је реч о, бар наизглед, мање важним питањима, као што је легализовање истополних „бракова“.

Томе треба додати да је Европска унија заправо америчка окупациона зона. То је суштина проблема, о којој се нерадо говори. Управо из те чињенице произилази „дефицит демократије“ у тзв. европским институцијама. У пракси, ЕУ је само филијала Сједињених Држава, њихова другоразредна испостава, маска окупационих власти. Такве политичке елите – или пре псеудоелите – могле су да буду створене једино вишедеценијском негативном селекцијом.

Успех „евроскептичних партија“ – сам израз је веома несрећан еуфемизам – пружа макар прилику да се чује глас „тихе већине“ Европљана, који су се до сада упорно али неуспешно супротстављали бирократама у Бриселу. То је и израз дубоке кризе у којој се данас налази Европска унија. Очигледно, пројекат европског уједињења захтева дубоку и суштинску ревизију. Нажалост, данашње еврократе су неспособне да схвате ту чињеницу, а још мање су способне да спроведу такву корениту реформу.

То значи да се пред европским континентом и европским народима отварају веома суморне перспективе. Одговорност за то у првом редулежи на европским политичким елитама. То су ноторне последице кратковиде политике Брисела, пословично подложне диктатима Вашингтона, уз доследно антируску оријентацију; то су константе. Изгледа да је прилика за успостављање истинског заједништва европских народа тиме неповратно пропуштена. Ми сада улазимо у веома турбулентан период, у период глобалне нестабилности, који је веома далеко од старе идеје „заједничког европског дома“ и који се можда може поредити једино с оним у предвечерје Првог светског рата: поручује за крај Борис НАД.

 

СРБИН ИНФО / Теша Тешановић