FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Ако слећете или полећете из Минска неком западном компанијом онда користите стару зграду аеродрома, нова је „резервисана” за пријатељске државе и „пријатељске” летове, рекли су ми у шали домаћини овогодишњег Деветог међународног медија форума. Иако су та два терминала заправо спојена, нови терминал изгледа заиста светски и доста је већи од београдског. Аутопут од аеродрома до града беспрекоран је, уопште путеви су савршени и са јасно означеним ивицама, сигнализација одлична, околина пута до ивице шуме чак и на косинама уредно покошена. На раскрсницама жардинијере са цвећем, мозаици цвећа на трави, где год да вам поглед допре са стране пута нема травурине. Погледом тражим обичне сеоске куће, али све што видим су праве урбане породичне куће, са цветним вртовима и разноврсним оградама. Као да је неко свесно изложио оно најбоље што Белорусија има управо уз аутопут.

С леве стране, непосредно пре уласка у Минск, нови је и велики аква-парк. Све около су нове зграде модерне архитектуре, челик, бетон и стакло. Облакодери и по 30 спратова врло необичних облика. На улицама, или у парковима нисам приметио ниједан папирић, или пластичну кесу, на семафорима нема просјака, на зградама ниједне оронуле фасаде.

Дуж обале језера шетају родитељи са децом, по бициклистичким стазама ролери и бициклисти, једна потпуно мирна атмосфера, као да је време стало. У тржним центрима, који су модернији и неколико пута већи од наших, а таквих је у Минску најмање седам, радње и бутици свих светских модних фирми и брендова. У продавницама хране – нема шта нема, од француских сирева до шпанских вина и руског кавијара. У кафићима и ресторанима брзе хране седе углавном млади људи, обучени ни боље ни лошије од омладине у Београду.

Чему Белорусија захваљује очит привредни успон? Јер, та земља са 9,5 милиона становника и са друштвеним бруто производом већим од нашег извози око 80 одсто своје производње, од чега на извоз у државе ЕУ и у Русију иде практично исто. И поред тога што у земље Европске уније извози 45 одсто својих производа Белорусија још није затражила пријем у чланство ЕУ, што је мало чудно. У последње четири године Белорусија је у модернизацију своје привреде уложила 30 милијарди долара, а у последњих 20 година у исте сврхе издвојено је 130 милијарди долара. Само у модернизацију две велике рафинерије уложено је милијарду долара, литар бензина овде је око 85 динара. Како је то било могуће? Једноставно, у Белорусији није било пљачкашке приватизације, у Белорусији нема тајкуна-олигарха, свако ко се обогатио то је учинио својим радом, а не политичким везама. Минск је дозволио приватизацију малих и средњих фирми, дозволио је улазак страног капитала, али под строго националним условима. Можда је то управо и разлог што је Белорусија изложена одређеним санкцијама ЕУ. С једне стране имате тај став ЕУ, а са друге стране имате несметану трговину ЕУ са Белорусијом.
 
Протеклих година Белорусија је свој повољан економски положај базирала и на чврстим економским везама са Русијом, захваљујући којима је имала специјалну и нижу цену руског гаса и нафте. Онда су из Москве затражили да Минск плаћа светску цену енергената, а из Минска су одговорили да ако су у царинском савезу са Русијом, а јесу, онда нема разлога да плаћају и светску цену за руски гас и нафту. Из Москве је затим речено да, ако су у царинском савезу са Белорусијом, а јесу, онда Минск мора царине за увозне аутомобиле да прилагоди руским царинама. Јер, Русија штитећи своју ауто-индустрију има царину на увозне аутомобиле, а Белорусија која нема домаћу ауто-индустрију, заправо, има минималне царине на увоз аутомобила. Зато Белоруси возе данас најновије моделе аутомобила са Запада, а возни парк у Минску много је бољи и луксузнији него возни парк у Београду.

Ипак, на Белорусију се из Брисела гледало, па и сада се на неки начин гледа, као на једну од „незгодних“ држава, а политичка елита те земље скоро да и не може да путује на Запад. Белорусија једноставно није била спремна да распрода националну економију, а ЕУ то не прашта.

Питања о опозицији у Белорусији? Када год дође до неких демонстрација опозиције у Минску, шефови КГБ-а, који се налазе у једној великој сивосмеђој згради у граду, позову лидере опозиције на чај и кафу. Онда тим лидерима дају по две, или три хиљаде еврића и демонстрације се одмах смире. Чудно је како опозиција у свету пада на паре које јој даје власт! Но, пре четири године дошло је до велике експлозије и било је мртвих у метроу у Минску, а истрага је открила двојицу атентатора. Признали су везе с опозицијом. Онда је власт рекла: нисте више опозиција, сада сте терористи.

Некада је Минск био омиљена дестинација за коцку и секс-туризам, а и Москва за исте пороке. Онда је Минск укинуо секс-туризам, а оставио коцку, док је Москва оставила секс-туризам, а забранила коцку. Но, обе земље су у савезу.

Мирослав Лазански / Политика