FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Резултат председничких избора у Украјини, одржаних 25. маја, је очекиван. Већ се на почетку кампање испоставило да Петар Порошенко нема озбиљног противкандидата. У тандему са Виталијем Кличком своје шансе је само повећавао и победу учинио извесном неколико недеља пре отварања биралишта. Практично, једина велика изборна дилема тицала се тога-може ли Петар Порошенко победити у првом кругу? Цео Запад је навијао да победи. Нико није желео да ризикује са другим кругом председничких избора и евентуалним наставком агоније са несретним и неспретним Александром Турчиновим.

Успех Петра Порошенка у највећој мери је ипак повезан са порукама које слао током предизборне кампање. Било је у његовом наступу, као и у изјавама осталих председничких кандидата, позивања на територијални интегритет и суверенитет Украјине, речи о Криму и Донбасу, али је све то више требало схватити као део обавезног фолклора. Било је то тек споредно слање поруке бирачима у западним деловима земље и амортизовање евентуалних непријатних удара од стране кандидата деснице. Основне поруке у Порошенковој кампањи биле су да је спреман на разговор са политичарима из Доњецка и Луганска, као и да је неопходан дијалог са Русијом. Због тога је Порошенко добио тако велику подршку.

Без обзира на дневно-политичку пропаганду западних, пре свега америчких медија, који дају велики простор појединцима са ратнохушачком реториком, народ у Украјини је очигледно већ уморан од сукоба. Народ Украјине је показао да не симпатише неонацисте. Ратоборни Јулија Тимошенко и Олег Љашко су освојили свега 12,8 односно 8, 3 посто, а најекстремнији десничари попут Дмитрија Јароша и Олега Тјахињбока занемарљив број гласова. Када се саберу гласови свих десничарских кандидата, уочљиво је да ка том полу политичке сцене гравитира око петина бирача, што може бити занимљиво за поједине западне центре моћи. Уколико би тренутно разједињена и посвађана екстремна десница успела да пронађе лидера који би је интегрисао, постали би друга по јачини политичка снага у земљи. Односно, постали би алтернатива Петру Порошенку. Због тога су се и у руској политичкој јавности са пажњом очекивали први кораци новог председника (Западне) Украјине. Неуспех Порошенка лако би се могао претворити у нови узлет неонациста.

Уколико би успео да почне са реализацијом својих кључних предизборних обећања, отвори разговоре о федерализацији земље и стабилизује односе са Москвом, Порошенко је могао постати херој целе источне Европе. Украјинска криза би тако ушла у сасвим нову фазу, а њено кључно обележје би била постепена деескалација. Међутим, Порошенко је кренуо у сасвим другачијем смеру. Или, тачније речено, упућен је другим смером.

Свега дан после председничких избора кијевске власти су започеле до сада најкрвавију акцију на истоку земље. У Доњецку је убијено на стотине људи, у Луганској области су неселективно нападани цивилни циљеви. Петар Порошенко је подржао ову акцију, а четири дана касније, после обарања хеликоптера украјинске војске недалеко од Славјанска, поручио је и да „злочини проруских сепаратиста на истоку Украјине неће проћи некажњено“. Испоставило се да је на дан самих избора Порошенко био у згради америчке амбасаде у Кијеву, на дугом и садржајном разговору. Могао је он у предизборној кампањи да поручује шта год жели, али дан после избора је морао да отворено подржи оно што су несумњиви интереси САД у Украјини.

Порошенко је тако политички потрошен и пре него што је инаугурисан. Јер, шта он сада може да уради после крваве акције у Доњецку. Уколико акцију настави, како најављује, само ће се показати немоћ украјинских војних снага. А пошто ће онда главну улогу у нападу на Доњецк преузети неонацистички башибозук и пси рата из разних приватних војски, од овог града ће брзо направити „руски Вуковар“ или „руску Сребреницу“. Ако већ то и нису направили последњом интервенцијом. Уколико акцију прекине, Порошенко ће показати слабост и стећи непријатеља у екстремној десници у Кијеву. У сваком случају, из данашње перспективе посматрано, Порошенко ће играти онако, како буде свирао Вашингтон. И ако се одлучи за наставак напада или прекид војне акције, биће то зато што је тако хтела Америка. Са подршком коју је добио на изборима и порукама које је послао, Петар Порошенко је могао постати фактор стабилности у Украјини. Нажалост, његов први послеизборни корак је онеспокојавајући. Он се понаша као слаб и уцењен политичар, а грешка коју чини у Донбасу може га стајати не само политичке каријере, већ и места у историји, а ко зна, могуће је и неког суђења за злочине против човечности.

Фонд стратешке културе / Душан Пророковић