FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

        

Иако се у самом ЕП ствари неће знатно променити, велике промене на националним нивоима постају неизбежне.

Недељни избори за Европски парламент потврдили су трендове који су у европској политици постали очити. Две победе које ће имати највећи утицај на даљи развој политике њихових земаља су свакако победа десничарске странке Национални фронт (НФ) у Француској и левичарске Сиризе у Грчкој.

 

За оне који преферирају центристичку политику ово су победе “екстремних” странака мада таква класификација није баш примерена – бар кад говоримо о највећим победницима деснице (НФ) и левице (Сириза). НФ, којии предводи Марин ле Пен, увелико је ублажио реторику, таман толико да десничарски популизам уради посао прикупљања гласова десничара. Да којим случајем странка није толико жестоко антиимигрантски настројена, вероватно би је описивали као конзервативну струју која заговара економски протекционизам.

НФ свакако окреће Француску снажно удесно, што ће у том правцу повући и друге водеће странке, па и владајућу Социјалистичку партију, која је, ако се занемари сасвим неприкладан назив, такође десничарска странка (довољно је само осврнути се на њену економску политику и однос према француским радницима).

ЕВОЛУЦИЈА НАЦИОНАЛНОГ ФРОНТА

Занимљива је била еволуција НФ. Странка је основана 1972, и тада је недвосмислено била знатно радикалније десна странка од актуелног издања. Али ранијих година питање имиграције готово да и није било у фокусу НФ, док данас то постаје једно од централних платформи на којој долази до гласова. Отпор према имиграцији јавља се у свакој националној држави у тренутку економске кризе. То је темељни фактор на који се тада надовезују бројне друге наводно негативне карактеристике имиграције.

У први план се гурају питања која су, објективно гледајући, сасвим небитна за статус радника, али игра се на тривијалне емоције, осећај националне припадности и све чешћи отпор према тзв. мултикултурализму. Кад је реч о анимозитету према имигрантима, Француска је изузетно лицемеран пример. На пример, последњи талас имиграната у Француску масовно стиже из Либије. За оне који кратко памте, Француска је била на челу агресорске коалиције, заједно с САД, Британијом и НАТО, у разбијању Либије, једне од најпросперитетнијих и најстабилнијих земаља Африке. Убијени либијски лидер Муамер Гадафи чак је радио „прљави посао” за Европу тако што је спречавао масовну имиграцију из Африке према Европи.

Француска под вођством Николаса Саркозија је разбила Либију и претворила је у хаос. Његов наследник, крајње непопуларни и политичко-економски крајње неспособни Франсоа Оланд наставио је сличан тренд војним ангажманима у Малију и САР. Масовна имиграција сиромашних Африканца према Европи увелико је производ агресивности, експлоатације и деструктивности те исте Европе према црном континенту. Немогуће је гледати на масовну имиграцију без схватања ових узрочно-последичних веза. Наравно, имигранти не стижу у Западну Европу само из Африке, многи долазе и из Источне Европе. Али зар није и Источна Европа увелико жртва једне друге врсте агресије Запада? После рушења социјалистичког блока увезена је економија које се своди на масовну приватизацију у првом реду да би отворила простор уласку западног капитала.

Милиони обесправљених Источне Европе не планирају да се тек тако испруже и умру. Сви би они, бар огромна већина, радије живели и радили у својој земљи и међу својим људима, само да имају прилике. Али шта Запад чини? Погледајмо само најмногољуднију земљу Источне Европе Украјину. Западне силе толико су панично реаговале на сасвим логично окретање Кијева према Истоку (не само ка Русији већ и целокупном глобалном фокусу који се незаустављиво премешта са Запада на Исток) да су подстакли оружани државни удар, који су извеле најреакционарније снаге. Земља је у хаосу, на ивици општег грађанског рата.

Када крене талас избеглица, на француској граници ће их дочекати присталице Марин ле Пен. Ствари би увек требало гледати у максимално широком спектру, посебно кад је реч о имиграцији. Не може се одбацити прича о узроцима. Ако НФ заиста жели да смањи имиграцију из економских разлога, онда би први потез заиста требао да буде рушење актуелне власти, што је Ле Пенова донекле и сугерисала после победе на изборима за ЕУ парламент.

    

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ЗАОКРЕТ ЛЕ ПЕНОВЕ

Али НФ на имиграцију гледа уз много жестоког популизма и застрашивања иако на прилично специфичан начин. Наиме, за разлику од неких екстремнијих десничарских покрета у Европи, који су добро повезани са клерофашистичким тенденцијама, НФ тврди да је имиграција „претња француском секуларном систему вредности”. Кад се говори о НФ, који је Оланду нанео огроман пораз, морају се узети у обзир сви његови негативне и позитивни аспекти. На пример, Ле Пенова је истакла да се залаже да здравство, образовање, транспорт, банкарство и енергетика буду под окриљем државе. Не може се не поменути ни њихов више него коректан став у спољној политици. Могло би се рећи да НФ данас на спољнополитичкој сцени ради оно што је морала левица, али на том пољу она последњих година све више оставља празан простор, који попуњавају странке деснице, попут НФ.

Ле Пен је била конзистентна у одбацивању империјалистичких агресија своје земље и Запада. Противила се и првом америчком нападу на Ирак 1991. и инвазији на ту земљу 2003. Успротивила се и рату у Либији 2011, жестоко критикујући француски војни ангажман. Са друге стране, што не изненађује ако помно пратимо еволуцију европске деснице, Ле Пенова је изразила подршку Израелу и његовом „праву на обрану од тероризма”. Такође је критиковала иранско вођство. У Украјини је НФ, као и готово цео спектар левице и деснице даље од центра, осудио уплитање Запада. То није директна подршка руском становишту, али све што се не своди на демонизацију Русије у овом тренутку за Москву је добродошла подршка.

Француски медији истичу да је Марин „далеко демократскија и републиканскија” од свог оца. На пример, њен отац је желео да имиграцију потпуно укине, док она заговара знатно смањење. Она се противи истополним браковима, али није желела да учествује у масовним демонстрацијама против тога, што је још један показатељ њеног напора да извуче НФ из ладице расистичке, антисемитске и хомофобне странке.

НФ је 80-тих година била проевропски настројена, али од 90-тих постаје евроскептична, што им снажно подиже популарност јер су бројни становници и Француске и многих других земаља ЕУ уверени да је управо политика ЕУ крива за нагло осиромашење и кризу. Констатација је тачна – европска политика бацила је европског радника на колена и на његовим леђима спасавала финансијску олигархију. Али то опет не значи нужно да би европски пројекат требало размонтирати и вратити се у стриктне оквире националних држава. Недељни избори су доказ да политика ЕУ може да се покуша мењати.

ТРИЈУМФ СИРИЗЕ ЗА ГРЧКИ ЗАОКРЕТ

Недеља је била дан историјске победе за Сиризу, најмоћнију грчку левичарску странку. Добили су 26,7 одсто гласова, око четири одсто више од владајуће Нове демократије, коју предводи премијер Антонис Самарас. Влада у Грчкој данас има свега два заступничка места у ЕП, чиме, заједно са коалицијом мањих странака чини већину. После победе Сиризе питање је колико ће она још дуго моћи да опстане. Лидер Сиризе Алексис Ципрас одмах је у недељу увече позвао на превремене опште изборе.

Избори у Грчкој важни су и због тога што ни у једној земљи ЕУ нема директног сукоба толико супротних идеологија. Нова демократија је за кредитно спасавање и мере штедње, док је Сириза против. Али Сириза је најмоћнија левичарска странка Европе, која можда боље од било које друге крчи пут модерној левици. При томе не сме се заборавити круцијална важност Грчке у целом европском пројекту. Сваки политички тектонски поремећај у Атини ће се осетити у целој Европи. Ако Грчка успе да заустави бруталну политику мера штедње, то ће морати да утиче и на све друге земље.

„Сутра ће цела Европа говорити о Сиризи”, рекао је 39-годишњи Ципрас. „Народи Европе већ славе пораз Меморандума (обвезе Атине према међународним кредиторима) у земљи коју су изабрали за покусног кунића”, поручио је. У праву је јер многи у Европи помало очајно гледају према Грчкој и чекају да Сириза матира једну опасну политику и на тај начин уведе промене до самог центра ЕУ. При томе не треба заборавити да Сириза није евроскептична странка, што јој неки на левици замерају, али јасно је да њено вођство уверено да се ЕУ може радикално променити.

Док је Грчка у недељу била најсветлија тачка европске левице, у њој се паралелно развија и најнеугоднија фашистичка претња. Ако се занемари немачки фашистички НДП, који ће имати једног заступника у ЕУ парламенту, грчка Златна зора је најекстремнија десничарска странка Европе, далеко екстремнија од НФ, мађарског Јобика, аустријске Слободе и сличних странака. Чак 9,37 одсто грчких гласача дало је глас фашистима из Златне зоре. Речју, Златна зора је данас трећа политичка сила у Грчкој, иза Сиризе и Нове демократије.

     

ФАРАЖОВО ПОНИЖАВАЊЕ КАМЕРОНА

У остатку Европе десили су се такође значајни резултати, који ће знатно уздрмати тренутни естаблишмент и политику каква је била на снази. Иронично је да из Брисела донекле славодобитно поручују да се зауставио пад излазности становника на ЕУ изборе. Тачно је, пад излазности је заустављен, али зато што су многи искористили недељу дан да подршку дају странкама које су против ове или барем овакве ЕУ.

Велики успех остварили су евроскептици у Великој Британији из странке УКИП, коју предводи Најџел Фараж. Према последњим резултатима, УКИП је освојила чак 27,5 одсто гласова што им даје 24 места у ЕП, готово двоструко више него што су освојили 2009, кад су добили 13 места. Конзервативци Дејвида Камерона су осрамоћени завршили тек на трећем месту, док су на другом лабуристи. Излазност у Британији била је чак 36 одсто, већа него на изборима 2009.

Екстремније десничарска данска Народна странка освојила је 10 осто гласова. Крајња десница у Аустрији, странка Слобода, осваја петину гласова, док неофашисти из мађарске странке Јобик добијају око 15 одсто гласова. Левица је такође остварила добар резултат. Ирски Шин Феин освојила је 19 одсто, док је немачка Die Linke добила осам одсто. У Немачкој је Меркелова однела уверљиву победу, али избори су у ЕП довели и неонацисте из НДП.

Упркос свим овим променама, два главна проЕУ блока и даље ће доминирати у ЕП. Леви и десни центар укупно је освојио око 70 одсто гласова од 751 заступничког места. На помолу би могла бити и велика коалиција центра како би лакше управљали.

Мада се у самом ЕП ствари неће знатно променити, ово је показатељ великих промена које стижу на националним нивоима. Док политичка елита ЕУ још увек лиже ране, њени изазивачи већ се спремају за нове и веће победе у својим земљама.

(Д. Марјановић)

srbin.info