FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Ма колико се трудио, не могу да се сетим када су британске елите биле оволико уједињене у мржњи као што су тренутно против лидера УКИП[1] Најџела Фаража (UKIP, Nigel Farage).

 

У очекивању европских избора ове недеље, где се очекује добар резултат евроскептичне УКИП, вође свих боја  од црвених до плавих, и пискарала са свих крајева спектрума, уједињени су по питању Фаража. Од Ника Клега (Nick Clegg) до твитераша који обично исмевају Ника Клега; од Дејвида Камерона (David Cameron) до радикалних студентских вођа који обично мрзе Дејвида Камерона[2] – све њих уједињује мржња према Фаражу. Обично оштро супротстављени табори политичара и медија сада су уједињени у презиру према УКИП. Чак ни Ник Грифин (Nick Griffin), далеко гаднији лик од Фаража, никада није био мета овако распрострањене мржње.

                     

Мржња према Фаражу је свуда. Не можете изаћи на интернет или отворити новине а да вас не запљусне талас извештаја или уводника о томе колико је Фараж вредан само презира. Од Гардијана (Guardian) до Сана (Sun) – новина од којих су се некада могле очекивати симпатије према евроскептицима, а које сада проглашавају неке Фаражове изјаве „најобичнијим расизмом“ (‘racism, pure and simple’), напади на Фаража су свакодневни. Чак и десничарска штампа, између осталог и наводне службене новине (Тајмс), бави се у последње време само испадима Фаража и његових сарадника. Многе приче о незгодним изјавама чланова УКИП Тајмс добија од екипе задужене за праћење УКИП (devoted team of UKIP-watchers) у штабу Конзервативаца. Што значи да сад имамо политичаре који су превише кукавице да би се отворено успротивили УКИП, и медије до те мере послушне и политички умешане да драге воље служе борби против једне политичке странке – посебно ако се ради о наводно стравичној УКИП.

Алергија према свакој речи конзервативног министра образовања Мајкла Гова (Michael Gove) уједињује само читаоце Гардијана и стару левицу из државне службе. Напади на Џеремија Кларксона[3] уједињују само твитераше који имају више времена него памети и коментаторе који немају о чему да пишу а морају да пошаљу 800 речи пре рока. Мржња према Фаражу је далеко распрострањенија: дотиче сваког политичара, тема је сваке вечере, избезумљује како конзервативце тако и радикалне левичаре, и очекује се на сваком месту, од љубитеља коњичких спортова до твитеросфере.

О чему је онда реч? Сигурно не о Фаражовим аргументима. На пример, по питању имиграције. Мноштво политичара и медијских ликова залаже се за оштру контролу граница. Лабуристи, чији се чланови данас загрцну над својим макијатом кад год Фараж спомене реч „Румун“, су својевремено усвојили законске мере којима се одређеним Румунима и Бугарима онемогућавао приступ Британији (keeping certain Romanians and Bulgarians out of Britain) када су ове две земље ушле у ЕУ јануара 2007. Тиме су Румуне и Бугаре преко ноћи претворили у Европљане другог реда, који нису имали исту слободу кретања као Пољаци и остали који су ушли у ЕУ од 2000. Када Лабуристи и њихови медијски симпатизери ужаснуто уздишу на Фаражове изјаве о Румунима који би да се доселе у комшилук, то је ниска и лицемерна политика – будући да су управо они седам година физички и правно онемогућавали Румунима да се доселе у комшилук.

Шта је са Фаражовим нападима на Брисел и ЕУ олигархију? Много света се слаже са таквим или сличним погледима. Ми (spiked) смо проевропски, али анти-ЕУ, јер ЕУ сматрамо антидемократским чудовиштем (anti-democratic behemoth) које европске бираче третира са презиром. У томе нисмо усамљени. Тако да Фаражов евроскептицизам не може бити разлог што он скоро сваком политичару и медијском посматрачу представља тотем мржње. Па шта онда јесте?

Права покретачка снага антифаражовштине, дрва за ломачу мржње елита, јесте осећај да је Фараж успео да успостави однос са огромним делом јавности на начин који у потпуности измиче мејнстрим политичарима и коментаторијату. Елите у Фаражу виде сопствени неуспех да разумеју народ или да с њим разговарају разумљивим језиком. У Фаражовој популарности – која истрајава упркос дневним изливима мржње елите – виде сопствени неуспех да јавно мнење усмере у (по њима) „правилном“ смеру. Да Фаражова популарност у анкетама остаје на високом нивоу упркос дневним нападима елите испуњава их не само бесом, већ и страхом: њихове аргументе изгледа не слуша нико изван „Вестминстерског мехура“, изван медијасфере, у стварној земљи где – упркос свим њиховим напорима – непријатни и иритантни обични свет са одобравањем гледа на гласног политичара који није политички коректан и пије пиво. Бес према Фаражу је у ствари бес према масама, према светини, коју је очигледно толико „завела“ пропаганда УКИП да наводно просвећени аргументи и политика „супериорних“ владара сада на њу уопште не утиче. Не мрзе они Фаража колико мрзе обични свет, односно сопствену очигледну немогућност да уђу у срца и душе обичног народа.

Укратко, истински разлог што расте рејтинг УКИП – док елитним круговима Британије расте температура – није што сам Фараж има шарм или кохерентну идеологију. Штавише, многи са задовољством истичу да већина симпатизера УКИП нема појма о ставу УКИП према питањима која се не тичу ЕУ и имиграције. Оно што је изнело УКИП на врх дневног реда је егзистенцијалистичка криза политичке класе, и њено отуђење од народа. Равнодушност старе политичке машинерије, њена растућа одвојеност и презир према гласачима, њен поглед на народ као безобличну масу коју ће они да обликују –а не разумна бића с којима треба да се разговара – све то је створило подршку за странку попут УКИП, која је вољна да разговара са тзв. обичним народом, можда чак и да га заступа. Потоња паника отуђене политичке класе због раста подршке УКИП, и страх да би успех ове странке могао да значи крај њихове безбедне и безобличне егзистенције, довели су до пуцњаве из свег медијског и политичког оружја по Фаражу. А то је онда имало неочекивану последицу да је он постао тема сваког разговора, па можда чак и популарнији (possibly even more popular). Криза легитимитета и визије унутар политичке класе је прво створила, а онда распалила пламен феномена УКИП.

Међутим, подршка УКИП не може да се опише само као протест, средњи прст традиционалним странкама. Има и тога, дабоме, али то није све. Позитивно је што људи у Фаражу и осталим популистичким, десничарским странкама широм Европе види шансу да се чује и њихов глас, да се њихове жеље схвате озбиљно, да се према њима држава односи као одраслим особама које могу да разговарају о важним питањима попут суверенитета, нације и демократије – а не млохавим телесинама и изопаченим умовима које треба да промене просвећени експерти (а то је данашњи приступ већине политичара). Неуротична хајка на Фаража је добар знак, јер баца светло на огромни јаз који тренутно постоји између Нас и Њих. Поданици сада коначно шаљу поруку владарима да им је доста ниподаштавања и да нису деца – тако што подржавају новонастале десничарске популисте.

Дакле, подршка УКИП и осталим популистичким странкама није само реакција на устајалу политику, већ и артикулисање нечега – жеље, осећаја, идеје, колико год тренутно небулозне.  Популисти у Британији и другде опседнути су имиграцијом и желе бољу контролу граница. Али делови народа који их подржавају не чине то са становишта традиционалног расизма, већ из дубоког осећаја културне неизвесности. Под сталним притиском да пазе шта говоре, пазе шта мисле, не износе своје погледе, поштују све културе али крију сопствене традиције, стиде се своје историје, не истичу сопствене заставе, итд. – многи Европљани сматрају да су окружени културним странцима, непријатељски расположеним према њиховим вредностима или чак животима, и имиграцију сматрају одговорном за овај јак осећај да сада живе у некаквој страној земљи. Нису у праву – није имиграција сама по себи крива за то, већ разбијачка идеологија мултикултурализма и култура кажњивог релативизма која је од великих делова Западне Европе направила анти-традиционална места туђинског затирања слободе говора. Али то не значи да њихов осећај културне несигурности није легитиман, или да не представља потенцијално значајан политички фактор.

Остаје да се види како ће УКИП и остали популисти проћи на изборима овог викенда. Политика је до те мере непредвидива да странке које одлично стоје у анкетама могу да подбаце на гласачким местима. Али ако популисти прођу добро, то неће бити доказ повратка расизма или нео-фашизма у Европу, већ израз новог, још недовољно артикулисаног политичког осећаја који не каже само „Доста ми је старе политичке класе“, него и „Желим да се чује и мој глас, да ме схвате озбиљно, и да опет имам контролу над сопственим животом, заједницом и нацијом.“

Аутор је уредник магазина Spiked

Са енглеског посрбио: Небојша Малић

[1] Прим. НМ: UKIP = United Kingdom Independence Party, Партија за независност Уједињеног Краљевства (Велике Британије и Северне Ирске), мала странка која заговара излазак Британије из ЕУ.

[2] Прим. НМ: Камерон води владајуће Конзервативце, а Клег њихове млађе партнере у владајућој коалицији, Либерал-демократе (које је годинама водио нама добро познати Педи Ешдаун, док није истеран због секс-скандала).

[3] Прим. НМ: Кларксон је водитељ популарног Би-Би-Си програма „Top Gear“, посвећеног аутомобилима.

stanjestvari.com