FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

ЗАПАД ЗБУЊЕН ПОТЕЗИМА МОСКВЕ КОЈИ СЕ НЕ УКЛАПАЈУ У ЛОГИКУ „КРАЈА ИСТОРИЈЕ“

 

 

Пише: Јевгениј САТАНОВСКИЈ, председник Института за Блиски Исток

 

        ИЗУЗЕТНО оштро схватање природне реакције Русије на распрострањену кризу у Украјини од стране западне заједнице поред осталог потврђује да њеним лидерима недостаје проучена стратегија у односу на деловања Москве која се не уклапају у логику „краја историје“.

 

        Односно, ако идеја непрекидног нападања из свих праваца на позиције бившег противника из неког разлога „шлајфује“ (а пошто је „зашлајфовала у Грузији, коначно је пропала у Украјини), онда Западу није баш јасно шта управо и у ком облику треба даље да чини.

 

        Ова ситуација подсећа на сукоб Русије са Грузијом у августу 2008. године.

 

        Имао сам прилике да контактирам са израелским генералима који су радили на томе да армију Саакашвилија претворе у савремене оружане снаге, што је према методама вежби прихваћеним у ЦАХАЛ-у значило - висок степен војне обуке за самостално деловање у свакој ситуацији, било да се ради о офанзиви, повлачењу или одбрани.

 

        Дакле, они су сматрали да је један од главних разлога пораза који су претрпели њихови штићеници у рату у Тбилисију, био „стваралачки приступ“ стратегији од стране грузијске команде, коју ни у ком случају није било потребно „побољшавати“. 

 

        При том се није радило чак ни о томе да је грузијска команда или игнорисала или потпуно супротно реализовала сва упутства о томе шта је неопходно да се чини у случају конфликта у Јужној Осетији, а шта никако не треба чинити. 

 

        Као што се убрзо показало, грузијска армија нападајући Цхинвали није успела да се обезбеди плановима за одбрану, а поготово плановима за повлачење. Пошто се суочила се неопходношћу да се брани и да одступа - њени војници су се потпуно збунили, а армија је запала у хаотично стање.

 

        У таквој ситуацији, њено савремено наоружање и степен обучености више нису имали никакав значај, утолико пре што се није остварила и није се могла остварити нада у подршку од стране NATO-а, као што се, уосталом, то дешава и у ситуацији са Украјином.

 

Чудне изјаве

        Упркос свим уверавањима Брисела, алијанса не може да ратује са реалним противником (какав је Русија). Прво, то је скупо, друго, бременито је губицима - не хиљада војника током деценије, као у Авганистану и Ираку, него десетина хиљада током чак и најкраће кампање.

 

        Због одсуства реалне опасности, јер - Русија не прети ни САД, ни ЕУ, ни NATO-у - то је бременито најозбиљнијим последицама за сваку владу која се одлучи на оружану конфронтацију са Москвом.

 

        Западно друштво спремно је да ратује ради одбране конкретне земље или њених интереса, а ради савезника - то је већ питање на које се са сигурношћу може одговорити негативно, ако се узме у обзир ситуација као што је конфронтација Израела и Саудијске Арабије са једне стране и Ирана са друге.

 

        А ради варљивог мира уређеног у складу са теоријом „краја историје“ Френсиса Фукујаме, када се историја буквално пред нашим очима враћа у свој домен? Због чега?

 

        Управо је збуњеност западног руководства вероватно постала узрок чудних изјава водећих политичара NATO земаља попут речи Ангеле Меркел о томе да активности Русије у Украјини разарају систем европске стабилности заснован на неповредивости граница које постоје од 1945. године.

 

 Помињање ове године у обраћању канцелара Немачке руководству Русије са позивом да не нарушава стабилност - изазива посебно јак утисак. Или је немачки естаблишмент потпуно заборавио са чиме је конкретно за Немачку била повезана 1945. и коју улогу је у томе одиграла Русија као СССР.

        Односно, савезном канцелару потребно је да се подсети ко је конкретно заузео Берлин. Или је демонстрирано потпуно одсуство познавања европске историје.

        Не ради се о томе да је 1945. мало кога у свету занимало мишљење Немачке поводом европских граница, за разлику од 1941., и позивање на тај датум савременог немачког руководства крајње је неумесно.

        Али, и неповредивост европских граница које су утврђене три деценије касније на Хелсиншкој конференцији о безбедности и сарадњи у Европи, чега би се канцеларка Меркел уз известан напор и сама могла сетити, будући да је у то време већ била на функцијама, означавала је све друго сем онога што је она могла да има у виду.

        Неповредивост европских граница означавала је поред осталог и утврђивање поделе Немачке на СРН, НДР и Западни Берлин чега сада нема. Такође је значила постојање Чехословачке као јединствене државе.

        А никако не Чешке и Словачке, чији је развод, срећом мирним путем, обезбедио мали, али агресивно активни словачки лоби у Вашингтону, који се састоји од оних истих људи као и лоби у САД и Канади, који подржава украјинске националисте у Кијеву - од присталица Трећег рајха одбеглих на Запад спасавајући се од Црвене армије.

        У складу са принципом неповредивости оних граница, које је помињала госпођа Меркел, на европској карти данас би морали да се налазе Југославија и Совјетски Савез, а не групе држава на које су се те земље распале, у првом случају - уз војно уплитање NATO-а, у другом - због доношења одлуке лидера КПСС који су поделили земљу на савезне републике.

        Односно, према логици савезног канцелара, на европској карти не треба да постоји никакво Косово и никаква одвојено узета Молдавија, као уосталом ни Украјина ни три прибалтичке државе, да и не говоримо да је Крим 1945. био у саставу РСФСР, тј. Русије у коју се сада и вратио.

Без освртања на Вашингтон

 

        Један од проблема који је А. Меркел приморао на необично  несрећно и неумесно подсећање на европске границе и на њихову неповредивост која никада није постојала у интерпретацији коју је она дала том појму - јесте опасност даље унутрашње прерасподеле Европе.

        „Параду регионалних суверенитета“ у ЕУ није иницирала Русија. Свака европска покрајина или групе покрајина које траже аутономију или одвајање од ове или оне земље, има свој разлог за јавно демонстрирање тежње ка независности.

        Са становишта знатног дела становништва, систем Европске уније неусавршен је, незграпан, бирократизован, неефикасан и веома рањив и то је - чињеница. Немачко руководство, као један од главних корисника постојања ЕУ, то најбоље разуме.

        Међутим, то није руски проблем. РФ није у ЕУ, а добре намере као и празна обећања и отворене спекулације на рачун зближавања са Европом нису могле бескрајно да делују у Москви.

        Колико год да се узме у обзир одсуство жеље код политичких лидера ЕУ да зависе од испорука енергената на европско тржиште од једног партнера, о чему се често говори у односу на Русију, није могуће објаснити у којој мери је то повезано са експанзијом на Украјину за коју оптужују РФ.

        Пре би требало да Брисел опомене државу која током десет година ствара проблеме за несметани транзит руског природног гаса  у европске земље.

        Што је Русија више имала и има удела на европском тржишту угљоводоника, тиме је за Европљане било мање мотива да на рачун њених виталних интереса бескрајно проширује простор који контролише западни блок ризикујући да наиђе на реципрочну реакцију.

 

То се на крају десило у ситуацији са Кримом. Уверавања западног руководства да САД и Европа никада неће признати чињеницу припајања Крима Русији за оне којима је позната историја руско-европских и руско-америчких односа звучи као понављање старе политичке шале. Речи „никада нећемо признати“ у назначеном контексту одјекивале су много пута из најразличитијих разлога док није дошло време да се очигледно призна.

        После тога су следећа влада у Вашингтону и његови партнери у европским престоницама признавали све промене за које су се клели да неће признати.

        Предавали су оне који су се у конфронтацији са Русијом ослањали на њих и са њом успостављали односе. Политичка конјунктура се мења, а стратешки интереси остају без обзира да ли се ради о Руској империји, Совјетском Свезу или савременој Русији.

        Они временом неминовно пробијају себи пут. Нема никаквог основа мислити да ће оно што се много пута понављало кренути неким другим путем, другачијим од онога којим је до тада ишло.

        Украјински национализам усмерен против „Москаља“ вечан је исто као и обећања и подршка које ће он добити од стране Запада било да се ради о Полуботки и Мазепи, Скоропадском и Петљури, Бандери и Шухевичу или Јарошу и Тјагнибоку или да су то Пољаци, Швеђани, Антанта, Кајзерова армија, Трећи рајх, NATO или ветерани америчких приватних војних компанија.  

        Следећа рунда повлачења конопца поводом Украјине тешко да ће се завршити другачије од свих претходних током четири стотине година - са одговарајућим одјеком у унутрашњој европској политици. Али, то је са једне стране.

        Са друге - украјинска криза мења читав текући систем доношења одлука у светским размерама. Од 1991. они који су желели да скроје сопствену државу (било да је то Словачка или Косово) морали су ту своју жељу да усагласе са Вашингтоном. Када се тај процес успешно завршавао било је потребно да се уз подршку Стејт департмента САД лобира у Бриселу. 

        Даље се све могло решити мирним путем или су захтеване „зоне  забране лета“ које је могла да обезбеди Северно-атлантска алијанса уз одобрење ОУН или без њега, а то је већ било техничко питање. Шема је остајала непромењена - детаљи су могли да се мењају у сваком конкретном случају. 

        Било је неопходно да се иде исто таквим путем да би се ослабио, опустошио и ако треба и физички уништио противник, конкурент или напросто лични непријатељ, као што се то својевремено десило у Ираку, затим у земљама „арапског пролећа“, пре свега у Либији.

        Садам и Гадафи били су жртве лобирања и сплетки које су САД и Европљане увукле у рат против Багдада и Триполија.

        У првом случају је кључну улогу одиграла Саудијска Арабија уз подршку других монархија Персијског залива, у другом - Катар и Саудијска Арабија уз учешће Турске.

        Касније су у Сирији, у којој у моменту писања овог чланка није успео покушај да се уништи Асадов режим, Катар и Саудијска Арабија активно учествовали у распиривању грађанског рата и провоцирању западне интервенције исто као и Турска, за које је њен премијер, Реџеп Таип Ердоган, имао озбиљне личне интересе.

        Премда је у сиријском конфликту успешна дипломатска игра Русије, која је искористила могућност да се договори о хемијском разоружању Дамаска, одиграла своју улогу, помрсила рачуне западној заједници и зауставила удар на сиријску армију барем до завршетка процеса извоза хемијског оружја.

        Према томе, губитак монопола на доношење одлука о питањима рата и мира, што је Западу јавно демонстрирано, значи могућност за битно већу слободу деловања многих земаља које имају проблема са суседима и потребне ресурсе - војне или економске да покушају да те противречности реше у своју корист.

        Поред осталог, и без до недавно неопходног освртања на Вашингтон, Брисел, Париз или Лондон. То се односи како на независне играче попут Ирана или Северне Кореје, тако и на „чланове клуба“ као што су Турска, Катар, Саудијска Арабија и сам Израел којима је очигледно дојадило да следе траг „старијих другова“ што су више пута и показали.

        Сем тога улога јединог арбитра и јединог жандарма на планети - није само престиж и утицај, него и огромна финансијска корист. И за оне који управљају процесом доношења одлука и за сва она експертска друштва која прате те одлуке. Од председника, заменика председника и државног секретара Сједињених Држава до премијера и министара иностраних послова и одбране Велике Британије.

 

  Од председника Француске до канцелара Немачке. Од америчких сенатора, конгресмена и сарадника Стејт департмана до европских парламентараца. Да и не говоримо о европском комесару за међународне односе и безбедност.

        Зато је независност Русије у украјинској ситуацији директно „нагазила на џеп“ практично свим њеним данашњим критичарима.

        У вези с тим, прилично је бесмислено теоретисати о томе какав је могао бити развој догађаја да су чланови „западног клуба“ узимали у обзир интересе Русије. Будући да је присуство Русије у G8, како је више пута демонстрирано у Москви, за све друге учеснике очигледно било пука формалност, од самог почетка нико није ни намеравао да их узима у обзир.

        При том, све оно што су у овој или оној ситуацији партнери из „међународне заједнице“ пребацивали Русији за њих је било правило које је захтевало само да се легализује како треба. Уосталом, као и 2008. - сукоб Русије са Грузијом, управо они су иницирали и испровоцирали украјинску кризу.

Антируска стратегија

 

        Ово последње приморава нас да се запитамо: нису ли ситуација на кијевском Мајдану, антируски закони које је донела украјинска Рада, провокативне изјаве политичара који су сменили Јануковича и њихових „група за подршку“ из редова локалних екстремних националиста, као и „антитерористичка операција“ и „борба са сепаратизмом“ на југоистоку Украјине, сукцесивна серија активности усмерених на увлачење Русије у замашна ратна дејства на украјинској територији. Експерти чак праве аналогију са оним како је СССР некада увучен у рат у Авганистану.

        Мислим да у овом случају на оне који су спремни да озбиљно прихвате такву верзију догађаја пре утиче „теорија завере“ него разумна анализа реалне антируске стратегије.

        Или прецизније: анализа хаотичних, очигледно лоше координираних активности и бујице не баш јасних претњи које попут „тачкастих санкција“ замењују ту стратегију, будући да  забрана уласка у САД и земље ЕУ, као и поседовање некретнина и рачуна на Западу за мали број руских политичара и парламентараца ни у најмањој мери не могу да буду стратегија. 

        Исто као и црни списак неколико фирми и банака са којима је западном бизнису заповеђено да не послује.

        У односима Запада и Русије за сада се пре ради о уцени у стилу тинејџерске игре „ко први трепне“, што може да остави известан утисак на део широке јавности, али не и на стручњаке који добро знају шта су санкције и како пролазе.

        При том се говори о правим санкцијама које Европска унија није сувише журила да уведе чак ни у односу на Иран са нуклеарним програмом, иако свака алузија на слабљење санкција приморава европске компаније да стану у ред и конкуришу једна другој за иранско тржиште много мање од руског.

        Идеолошка конфронтација и информативни рат против Русије почеће да се појачавају било да се у Украјини нешто дешава или не. То је показала Олимпијада у Сочију. Ради се само о томе да ли су догађаји у Кијеву били подешени за време Олимпијских игара или нису.

        У сваком случају, августовски рат 2008. очигледно није случајно почео у јеку Олимпијских игара у Пекингу. За организаторе Мајдана понављање тог сценарија било је наметнуто, иако је после референдума на Криму он очигледно покварен.

        Треба истаћи да западни политичари и експерти са повећаном пажњом прате оно што ће се дешавати у Украјини у периоду између 12. и 25. маја. Спровођење референдума на истоку земље, који кијевске власти не признају, а такође и председничких избора у Кијеву, чије резултате Москва вероватно неће признати, чак и ако се одрже без кршења прописа за шта не постоји никаква нада, да и не говоримо о значајном делу становништва украјинског Југоистока, - бременити су погоршањем оружаног конфликта, или, прецизније - грађанског рата.

        Русија не жели да се уплиће у ту ситуацију, али може се наћи у ситуацији да је приморана. Запад игра речима, али ако се ситуација у вези са безбедношћу Украјине коначно уруши - нема шта да јој супротстави. Као последицу тога светски медији разматрају сценарије у којима руске војне снаге узимају под контролу читав украјински југоисток све до Придњестровља, што је са ратног становишта логично. Међутим, нико од коментатора не поседује реалну информацију и то њихове прогнозе чини мало вероватним.

        Уосталом, из те ситуације може да се изведе неколико закључака.

        За сада је из украјинске ситуације највећу корист извукла Кина која је за Сједињене Државе недавно била главна потенцијална спољна претња. С једне стране, Пекинг је добио најмање десетогодишњу „прилику за своје могућности“.

        Током њеног трајања Вашингтон ће се борити са Русијом, прецизније, са последицама грешака чиновника у спољнополитичком ресору САД, који су испровоцирали деловања Москве на Криму и могу да испровоцирају даље продубљивање конфронтације у Украјини све део распада те државе. 

        Са друге стране -диверсификација испорука руског гаса на светска тржишта аутоматски је корисна за Кину, дајући јој поред осталог и могућност да у преговорима са Русијом обара цену гаса до нивоа максимално повољног за њу. 

        Не треба заборавити ни треће земље које ће добити своју маржу испоручујући у Русију робу и технологије које она неће моћи да добије из САД и Западне Европе. Замениће такође Американце и Европљане као инвеститоре и подизвођаче у крупним руским пројектима за сировине и инфраструктуру. Отворено говорећи, за домаћу економију то ће бити корисно.

        Тим пре што Русија има у Европи „прилику за своје могућности“.

        Током најмање пет година руски гас у Европи неће имати шта да замени. То је довољан рок за решавање свих питања неопходних за осигурање безбедности земље на западној линији, укључујући односе са Молдавијом, Украјином и земљама ЕУ.

Превела Ксенија Трајковић

Извор: Факти