FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Србија је данас земља која има пуно проблема. Након четрнаест година ничим неометаних привредних реформи које су спроводиле власти, наша земља се налази пред банкротом, презадужена је и фактички све што је вредно и што су генерације стицале је приватизацијама распродато, али то није довољно да се игде у званичним медијима и јавности сме чути било какав упит да ли су досадашње неолибералне реформе наметане од атлантистичких центара моћи, можда негде неадекватне и да би могли бити опрезни да их наставимо и у будућности.

 

                            

Да се не би поколебали атлантистички центри моћи нам и шаљу директно економисте који ће бити министри и који то треба да наставе да раде (после Динкића, Ћелића, Влаховића и сл), па смо зато добили Кори Удовички, Крстића, јер се дакле нема поверења у универзитетске професоре и стручњаке чак и из странака које су на валсти да би тако убедљиво као што се то од нас, (заправо уцењених власти) тражи могли прецизно и савесно да наставе започете реформе. Истина неолиберални система је пропао у свету још 2008. и теоретски и практично, али нема везе у Србији се тај експеримент мора наставити јер још има живих људи и нешто привреде преостале у њој.

Наша земља након реформи војске коју су у ових четрнаест година водили министри одбране Тадић, Шутановац и најзад тек задње две године и Вучић је тако добро реформисала војску, и то опет надгледана и усмеравана искључиво од англоамеричких центара моћи, да она није у стању да изађе на крај ни са много мањим изазовима са којима се наша земља у окружењу и овде суочава и може суочити. Међутим, под тим истим надгледањем англоамеричког фактора „реформисана“ су и средства информисања и то тако добро и сад имамо такво отворено и демократско друштво, да практично нико не може ући у неку од емисија са националном фреквенцијом, а да није пре тога из тог затвореног круга подржавача напред наведених „реформи“.

Да би се феномен у којем се данас налази Србија могао заокружити до краја, можемо навести и оно што је такође неспорно, а то је да су они који надгледају све те наше реформе – англосаксонске силе, од свих великих сила, најмање наклоњене српском фактору, заправо уопште нам нису наклоњене, али су наклоњене и гурају напред наведене „реформаторе“.

У том правцу постоји веома мало изузетака, заправо у водећим медијима у Србији не постоје листе неподобних, већ обрнуто постоје листе малог броја атлантистичких аналитичара и различитих стручњака који уопште смеју бити пуштени у емисију уживо политичког или неког важног општедруштвеног садржаја. То је ваљда максималан ниво демократских слобода и плурализма који је достигнут, а сличан није био вероватно још од Титових времена.

Међутим, да је „цар го“ и да је довољно и мало непажње или било који изузетак од напред наведених контролних пунктова, показао је Мирослав Лазански, посебно у емисији на Првом програму РТС коју је водио проверени кадар „слободних медија на територији Србије“ (то ипак чак и у полуиронији не би могли да назовемо српским медијима) Зоран Станојевић. Овај кадар, за кога сам чуо да је претходно радио у ББС толико је пре две године изнервирао Тому Николића у представљању председничких кандидата да му је будући председник Србије тада припретио да ако победи на изборима да такви као он, „…а он зна за кога ради“ неће моћи злоупотребљавати даље јавни сервис. Тома је победио, што и данас лично сматрам бољим решењем у односу на једног Тадића (о Тадићу и екипи најбоље у депешама Викиликса), а Станојевић је задржао не само своју позицију, већ и вођење ударних политичких емисија и уредништвом над информативно-политичком емисијом Око.

Погодите зашто, добићете одговор ако упоредите досадашњу политику тзв. Постоктобарске Србије у области економије, односа према српском Космету, односу према ЕУ, са оним што се наставља у последње две године од када су СНС и Вучић дошли на власт, заправо ту битне разлике нема. Погодите да ли су англоамеричке силе погођене променом власти или им је то чак негде било и у плану. Погодите да ли је Станојевић променио своје геополитичке циљеве и одреднице, приоритете након промене власти. Наравно да не, они су остали исти, а није ни морао да их мења, све је некако остало исто.

Било како било, Мирослав Лазански је у емисији везано за поплаве у Србији, успео да за двадесетак минута код водитеља Зорана Станојевића у веома надахнутом наступу разбије све лажи и митове тзв. Постоктобарске Србије, везане за успешност реформе војске, а нарочито је апострофирао да су њу, дакле те реформе надгледале англосаксонске силе (додао је и Холандију) и „НАТО генерали…“- Јасно је указао да би жртве и штете од поплава и сличних непогода биле далеко мање да је задржан систем цивилне заштите, да је наша војска, коју су реформисали туђи генерали (већ сам напред навео нама Србима геополитички најмање наклоњени) да је задржала макар део инфраструктуре коју је имала још пре само петнаестак – двадесет година (инжењеријске јединице и др.) далеко успешније могла да се ухвати у коштац са овом страшном непогодом, која би истина, у сваком случају оставила много штете. Лазански је био и остао бренд, и он је један од ретких, можда усамљен пример у медијима и јавном мњењу, стручњака, новинара и појединца који није „под контролом“ окупационог апарата, једноставно њега због јавности ипак морају да отрпе.

Стога је поред разних тзв. стручњака и „аналитирачра“, страшних и ригорозних контрола за улазак у студијо емисија уживо у националним фреквенцијама он био и врло усамљена могућност да се овако нешто деси. Браво за савест и храброст, стручност, али вероватно и извесну личну жртву Лазанског, ово је била ретка ситуација да у медијски и на други начин окупираној Србији се покаже да је „цар го“ да те реформе које су наметнуте и надгледане од атлантистичких центара моћи немају никакву другу сврху до девастацију наше државе и народа, и зато није ни чудо да се налазимо овде где јесмо.

А да се и у другим областима, рецимо попут економије, пробије у сличну ситуацију неко од наших водећих економиста, попут Комазеца, Млађена Ковачевића, Часлава Оцића, Душанића и др, врло лако би се милионском аудиотријуму показало да је и ту „цар потпуно го“, мада и наши грађани добро осете на својој кожи какве благодети они виде од досадашњих реформи. Замислите да се пред милионским аудиторијумом напред набројани српски водећи економисти нађу у ситуацији да указују на бројне промашаје и катастрофалне поставке макроекономије која се спроводи у Србији у последњих деценију и по, а да насупрот њих седе Динкић, Влаховић, Ђелић, или сада Крстић и Кори Удовички, који у пракси то спроводе. Наравно познат би био епилог таквих наступа, и то окупациони апарат никада неће дозволити, уз сво своје празно позивање на „слободу медија“, „промицање стручности“, „демократичност“ које заправо нема ни у мрвицама.

Због тога су и ту такви као што су Станојевић, јер обратите само пажњу шта је све овај новинар урадио у ових двадесетак минута емисије са Лазанским, што вербално што мимикријом, не би ли преусмерио правац разовора, релативизирао Мирослављеве речи, омео га на сваки начин, оправдао власти и заменио тезе. То је врло мало помогло, јер је прво Лазански перфектан стручњак у својој области, бриљантан у јавним наступима са изузетним искуством и уникатним талентом, проницљив и луцидан, а у исто време и са ореолом једног бренда у стручном и медијском смислу, довољног да потпуно „предрибла“ Станојевића и представи јавности и милионском аудиторијуму у свега пар десетина минута потпуну беду не само реформи војног и безбедоносног сектора тзв. Постоктобарске Србије, већ и огољавање укупне ситуације у којоје се налазимо и одакле она долази.

Најзад на крају овог чланка споменућу да сам и сам гостовао у емисији Око још фебруара 2008, када је Коштуница, Николић и вероватно милион наших грађана одржало велики митинг у Београду за српско Косово, и када је Кустурица упозорио на тадашњу медијску затвореност. Добио сам прилику да се појавим, тема је била руски парламентарни избори, и сећам се да ме је Станојевић похвалио након емисије као стручњака и захвалио се на више од десет различитих књига које сам на ту тему још тада објавио и оставио редакцији Ока.

А успео сам да се осврнем у емисији и на феномен Авганистана где су Англоамериканци већ више година држали ову земљу у својим рукама, а у исто време пространства под маком из кога се добија 97 посто светске производње хероина у овој земљи је утростручена за то време, за шта су и ОУН издале саопштење, а та дрога иде у највећем преко албанске мафије за Европу, управо преко Косова и наших простора. Никада више нисам позван у ово емисију, и уопште до једном годишње ме позову за РТС, али не и уживо, већ се емисија сними. Недавно, пре два месеца сам позван у емисију Око, тема ЕУ за и против, али не уживо већ да сниме прилог од неколико минута са мном за емисију ту, где сам указао за и против факторе за економско приближавање Србије са Унијом. Прилог је снимљен у Ташмајданском парку, али није емитован.

Новинарка Ана Манојловић која је радила прилога са мном, рекла је да је све било спремно за емитовање, али да је главни уредник забранио то и никада неће бити емитовано. А главни уредник информативног програма може бити само Ненад Љ. Стефановић. Замислите ту слободу РТС где и пет минута снимљених са једним стручњаком у правцу полемике да ли нам се са економског аспекта исплати да наставимо ка ЕУ, може да представља опасност и не сме се емитовати. То довољно говори колико су убедљиви фактори да се успори или заустави под оваквим условима (услов Косова и да не спомињемо) даљег приближвања (пузања?) ка ЕУ.

Не знам много о Ненаду Љ. Стефановићу, чак ни да ли је он заиста био тај навођени главни уредник засигурно. Ипак, сетио сам се, без обзира какав сам критичар према њему био, Милошевићевог сведочења у Хагу, где се тада на оптужбе Мише Анастасијевића, новинара Времена, осврнуо бивши председник Србије и СРЈ: „Лист Време, је а то поуздано знам, створен и финансиран из центара моћи англо-америчких, у оквиру њихове укупне политике према нама…“. Тога сам се сетио јер је Ненад Љ. Стефановић пре функције коју изгледа (као и Станојевић) већ деценију и кусур обавља, био главни и одговорни уредик Времена.

Да заиста уживо у политичке емисије РТС не може без контроле ни птица да уђе. А Лазански је успео, али он није птица, већ је био и остао бренд. Или је ипак соко, каквих је данас мало у домаћим затвореним медијима. Или их ипак има (соколова), само када би добили шансу да уђу у РТС или Б 92, али онда јавни сервис, и други најутицајнији медији на територији Србије не би били више налик кавезу као што је то на жалост сада случај.

(СРБИН.ИНФО – Др Драган Петровић)