FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Рус и Американац у Србији

Србија је у ванредном стању. Циклон незапамћене снаге на нашу малу земљу излио је преко 100 литара воде по метру квадратном. Реке и речице, бујични потоци са брда све је подивљало. Дешава се нешто што се ни у најгорим ноћним морама није могло замислити. Трећина земље нам је под водом. Улажу се натчовечански напори да се спасу људи и њихова имовина. Оног тренутка кад је почела поплава и кад је уведено ванредно стање од 15. маја, влада Србије је затражила помоћ.

 

                     

Цела нова српска влада се нашла пред великим испитом, како најбоље организовати одбрану на рекама и спасавање људских живота. То се није налазило у њиховој агенди кад су приступали функцијама. Али, живот често приређује изненађења.

У акцији одбране од високих вода позвани су добровољци, грађани, који могу да пуне вреће са песком и да их носе на градњу бедема.

Учествује војска, полиција, припадници Сектора за ванредне ситуације, жандармерија, користе се хеликоптери, гумени чамци. Вода је негде достизала и до три метра дубине.

Војска је дала неколико хеликоптера, онолико колико има, полиција такође. Цивилној заштити су недостајали гумени чамци.

Некада, када смо били озбиљна држава, сваке године пред пролећне поплаве, састајали су се људи из републичког ресора за водопривреду са инжењерцима из војске и детаљно разматрали евентуалне појаве поплава, угроженост становништва и насеља, стање бедема на најугроженијим правцима. Разматрало се и спасавање становништва и њихових добара, правци евакуација. Да ли данас, у овој разваљеној Србији, ико о томе размишља унапред?

Да ли је неко у свим владама од петог октобра наовамо, уопште разматрао стање на бедемима и каналима? Да ли се о томе прича само кад невоља нахрупи, а после се све заборави и падне се у пријатну владалачку нирвану?

Не верујем да у овој земљи о томе неко води рачуна. У овој земљи се једино води рачуна о продаји свега и свачега и како се умилити строгој ЕУ и њеним службеницима. У земљи Србији се ради оно што се допада иностранцима.

Тако је ова Србија остала без војске чији се недостатак данас итекако осећа. Војска је увек била најорганизованији део друштва и уз њену помоћ свака невоља се брже превазилазила.

Захваљујући господи Тадићу и Шутановцу, НАТО лобистима, српска војска је спала на четири бригаде, формиране по угледу на НАТО војске. Смањена је до максимума, укинут је редован војни рок и постала је прирепак Националне гарде из Охаја. То је понижавајуће за нашу војну традицију, али све што се тражило од Србије из иностранства наши главати господини су без оклевања извршавали. Сви председници, убрајајући ту и Тадића и Николића су се тешили (јер знају да није тако!) да „Србија више никад неће ратовати“! Е па ето , природа их је демантовала. Ово што се догађа ових дана у Србији је прави рат са природом и за тај рат нам нису потребна убојна средства, али су нам потребне инжењеријске јединице, понтонски мостови, велике амфибије, багери. Где је све то нестало, да ли је и то истопљено у високим пећима смедеревске челичане или је буд-зашто продато? Зна се, и једно и друго,

Тако да данас Србија нема оспособљеног људства (војске) ни машина да ратује против поплава. Захвалимо се на томе господи Тадићу и Шутановцу, који су и данас у Скупштини и вероватно су поносни на своје (не)дело по питању растурања војске. Све су темељно уништили: и војне институте који су били база за развој наоружања и војне опреме, уништили су војну индустрију, закоровили су огромне просторе око касарни и само чекају добру прилику (с добром провизијом) да их продају. Шутановац је на томе поприлично порадио.

У невољи се показује ко је какав. Србија ће се осушити, олизаће своје ране као увек до сада, али после овога се треба добро замислити и анализирати ко нам је први безусловно помогао и ко је био уз нас не само декларативно.

Тридесет шест сати било је потребно ЕУ да се организује и пошаље прву помоћ жртвама поплава у Србији и БиХ. У току је распоређивање оперативних тимова, моторних чамаца, пумпи и хеликоптера послатих из 14 земаља.

Русија је, одговарајући на апел за помоћ који је руководство Србије упутило 15. маја када је проглашено ванредно стање у земљи због поплава, истог дана, у четвртак, донела одлуку о “пружању братске помоћи српском народу”.

Одмах током ноћи припремљена су два авиона “Ил-76″ којима су упућени спасилачки тимови аеро-мобилне групе “Центроспас” и Центра за извршавање спасилачких операција посебног ризика “Лидер”, високотехнолошка спасилачка опрема, укључујући ронилачка одела, подводна и специјална опрема, као и моторни чамци. У оквиру прве групе стигла су 42 припадника “Центроспаса” и 29 спасилаца из центра “Лидер”. Руски спасиоци опремљени су свим што је неопходно за пружање помоћи и за потрагу за несталима у зони поплава и спремни су да аутономно делују до 15 дана. Са руске стране, акције координира главни војни стручњак, заменик руског минисра за ванредне ситуације Едуард Чижиков.

Одмах по доласку у Ниш, у Руско-српски хуманитарни центар, група спасилаца, уз помоћ стручњака из центра који су радили на деминирању код Параћина, отишла је у Обреновац, једну од поплавом најугрoженијих општина Србије која је 90 одсто под водом и из које је било потребно евакуисати још око 2.000 људи.

Код Обреновца су руску екипу дочекали председник Владе Србије Александар Вучић, министри унутрашњих послова и одбране, Небојша Стефановић и Братислав Гашић, и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин.

Руски амбасадор господин Чепурин је својим присуством у Обреновцу исказао велико саосећање са српским народом у овим тешким тренуцима. Може се речи да је Русија једина одмах послала конкретну помоћ која је у овом тренутку за спасавање људи најпотребнија.

За то време, док се људи боре са поводњем какав није запамћен на овим просторима, други један амбасадор, господин Мајкл Кирби у тексту у једном дневном листу ламентира над лошим положајем ЛГБТ популације у свету, али и у Србији, те позива Београђане да се придруже за викенд прослави Међународног дана борбе против хомофобије и трансфобије. Господин амбасадор из САД рекламира концерт предвиђен за 17. мај на коме ће већи број ЛГБТ организација „обележити Ајдахо дан у Србији активностима као што су вечерњи концерт „Музиком против хомофобије”, предавања и други јавни догађаји. Охрабрујем свакога да се придружи члановима српске ЛГБТ заједнице који славе овај важан дан и храбро настављају борбу за право да буду оношто јесу“.

Господин амбасадор је могао у овом тешком тренутку земље, чији је гост, да покаже мало више пијетета и разумевања за велику несрећу која нас је снашла. Да ли овим гестом господин амбасадор показује да му је важнија ЛГБТ популација која је ипак малобројнија од угроженог становништва Србије која му је пружила гостопримство? Србија је мала и сиромашна земља, али ипак залужује одређено поштовање. Србија није била толико сиромашна све док нас земља из које је дошао господин амбасадор није жестоко бомбардовала и економски и здравствено унаказила. Дотле смо били бар здрава нација, а данас смо захваљујући њиховом (НАТО) бомбардовању болесни и сиромашни. И никад се нису сетили да нам надокнаде огромну материјалну штету, људски животи су ненадокнадиви. Његова земље (САД) наравно послаће помоћ, али ће она, такође верујем, бити сигурно нечим условљена. Ако ништа више а оно бар да ЛГБТ дружина промаршира Београдом уздуж и попреко са све заставом дугиних боја. Има заиста у Србији Амбасадора и амбасадора.

www.koreni.rs

Мирјана Анђелковић Лукић