FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed
Александар Б. Ђикић   
недеља, 18. мај 2014.
"...Оне су долазиле сваке године, у пролеће и у јесен, али нису увек биле једнако опасне и судбоносне по варош поред моста. Сваке године бар по једном или два пута набуја Дрина и замути се и са великим шумом проноси кроз лукове с моста одваљене плотове са њива, изваљене пањеве и мрки талог од лишћа и грања из прибрежних шума. У касаби страдају авлије, баште и магазе најближих кућа. И све се сврши на томе. Али у неправилним размацима од двадесетак до тридесет година наилазе велике поплаве које се после памте као што се памте буне или ратови и дуго се узимају као датум од којег се рачуна време и старост грађевина и дужина људског века. (На 5-6 година пре великог поводња.Уз велики поводањ.) После тих великих поплава мало шта остане од покретног имања (...). Таква поплава баца целу касабу за неколико година уназад. "

 

Овако је велики српски писац из Босне, Иво Андрић, описивао „поводањ“ који се повремено јављао у долини Дрине, изазивајући последице које су се памтиле дуго, између осталог и зато што у то време није било режимских електронских медија. Гуслари нису могли да мењају свест аудиторијуму тако лако, између осталог и зато што су са аудиторијумом били глава у главу, па  би аудиторијум на покушај промене свести реаговао другачије  него само неплаћањем претплате.  И ефикасније.

Један други Србин, такође из Босне, се уочи великог поводња нашао у једној бившој босанској касаби, а сада главном граду БиХ, самозадовољно се шетао Баш-чаршијом, умишљајући да својом појавом шири братство-јединство. Није много марио за упозорења која су стизала од стране стручњака да се над Србијом надвијају тамни облаци, и то не у фигуративном смислу. Ни заглушујућа бука надошле Миљацке коју је у песмама прославио трећи Србин (из Призрена и Житорађе, како-кад, по потреби) а која протиче на 200 корака од Бегове џамије, није га превише бринула.

Вративши се у домовину још увек опијен југо-хвалоспевима, сазнаје да је тамо нека провинција у Србији поплављена. Одлично, помисли он! Одлично, повика његова дворска свита! Може се направити добар маркетиншки снимак. Мало спашавање кучића и мачића, понеко ћебенце за остареле становнике (млађих у српској провинцији већ одавно нема). У томе већ има нешто фекетићког искуства од зимус. А и киша ће стати. Шта уосталом знају стручњаци?!

Речено-учињено. Све је ту: и хеликоптер, и камере, и векне, и ћебад, и старци... Али све је то недовољно додоласто, јер се катастрофа наставља. Као на почетку оног Нојевог, и почетак овог потопа се неозбиљно схвата.  Не помаже ни театрална седница владе (или чега већ), преношена  а на „ружичастој“ ТВ чак и репризирана.  Не вреди. Непогода није министар у влади. Она ради свој посао.

Да ли је влада могла да спречи падавине? Није. А да ли је могла озбиљније да се постави? Јесте и морала је. Да је мање играла на карту саморекламирања и да је мање умислила да је састављена од стручњака,  а да је више слушала упозорења правих стручњака, штета је могла бити знатно мања.

Да се разумемо, ниједна влада не воли да се бави изградњом инфраструктуре, јер се она не види. Кад сте видели неког политичара да је у кампањи сишао у канализацију? Никада. Али ћете их редовно виђати како отварају шопинг-мол. Шопинг мол доноси гласове, али ни њега нема без канализације, која не доноси гласове. Тако је и са насипима и гласовима.

Е у тој борби за гласове и рејтинг, заборавили смо живот. А живот је ових дана избио у први план. У моменту смо заборавили и Штефана Филеа, и Јелка Кацина, бароницу Ештон, и Европу без алтернативе, и евроатлантске интеграције. Чак је и  геј-парада отказана јер нас је синдикат полиције обавестио да полиција има преча посла него да штити особе бесне од добра.

Влада је упутила апел за помоћ ЕУ, Русији и замислите Словенији!? Ко се одазвао? Руси! Руски спасиоци и остала помоћ је стигла у Обреновац пре него из Аранђеловца. Срби са Косова су се организовали и са 10 аутобуса дошли у Шабац, иако су на надлежном месту одлучили да управо они буду жртвовани ради добробити осталих 7 милиона. Њих то није спречило да се умешају међу тих 7 милиона и помогну. Тако ваљда раде браћа.

Руси су долетели иако им Украјина и Румунија нису дозвољавале прелет. Ако Украјинцима можда и не морамо замерити или барем њихов гест можемо разумети, који је мотив Румуна био да спречавају прелет руске хуманитарне мисије? Има ли Србија МИП па да затражи од Букурешта објашњење за овај нехумани гест?

Где су нам други „пријатељи“? Шта би са оноликом љубављу Брисела према нама, из времена када смо предавали Косово? Последње информације су да је захтев Србије ушао у процедуру, јер ЕУ не може да реагује без процедуре.  Има ли већег лицемерја, него се изговарати процедурама усред катастрофе? Где је гарда Охаја? Они бар нису морали ниоткуда да долећу. Они су већ ту код нас, у Бујановцу и Бондстилу и то силно опремљени.

Надајући се да ће нам они па и други НАТО „пријатељи“ убудуће помагати, а под њиховим инструкцијама смо угасили сопствену армију, која је у оваквим ситуацијама традиционално била  права спасилачка мисија. Хрватска је управо у овој ситуацији ангажовала сопствену инжењерију, која је уз помоћ резервног састава и грађана дограђивала насипе и правила ретензије, те на тај начин обуздавала помахниталу Саву.   Где је наша инжењерија?

„Сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше“. Како то да нам само Руси притекоше у помоћ, упркос нашем пренемагању да ли  да им уведемо санкције и цвикујемо Јужни ток? Нема сумње ЕУ ће се стидљиво отворити, колико да режимски медији имају зашто да их хвале. И САД ће  уделити неку сиротињу, реда ради. Чак ће и  брат шеик да пошаље нешто камила да посрчу мало савске воде и смање јој ниво, а и да се навикну на нови ЗОО врт на води, кад Београд буде на њој,  а из које треба прво да изрони.

И ето, касаба из Андрићевог ремек дела се можда након поводња враћа неколико година уназад, али наша покасабљена Србија нема тих година за враћање. Она мора из овог „поводња“ да хитно извуче многе науке које ће је одбацити напред. За почетак она мора да преиспита сопствену заслепљеност евроатлантским интеграцијама, за које је мислила да се „сипају у тракторе“. Такође треба да преиспита свој појам о Русији као далекој земљи, а Европи као комшилуку. На делу смо видели ко је далек, а ко је близак. 

Бојим се да је ово још једна  узалудна прича. Да се ништа неће променити ни након ове катастрофе. Да ћемо убрзо све ово заборавити, и наставити са ирационалном јурњавом за ЕУ и НАТО-ом. И притом не мислим само на власт. Она је баш онаква какву заслужујемо.

Извор: НСПМ