FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Јасмина Лукач

Политички навијачи се управо деле у две групе – на оне који мисле да је Драган Ђилас успео немогуће, а то је да створи нови ДОС, и на оне друге, који сматрају да је Ђилас успео немогуће, а то је да створи нови СНС

 

Доноси ли пролеће политички преврат у Србији

Уверени у нови ДОС показују спољашње сличности – демонстрани на улицама, уговори са народом, спајање у групацију свих са свима,односно и русофила Бошка Обрадовића и европејца Зорана Лутовца.

Уверени у „нови СНС“ мало дубље сагледавају ствари и кажу да је суштина у вођству. ДОС је имао двојицу потпуно различитих вођа – Војислава Kоштуницу и Зорана Ђинђића, који су се разишли још док су били заједно у Демократској странци. Само на први поглед томе је слично савезништво из нужде Ђиласа и Вука Јеремића, који су се такође разишли још док су били у ДС. Међутим, Јеремић је за разлику од Kоштунице некад, већ трчао председничку трку, и он није тај који може да приђе ни близу Александру Вучићу. Јер, Вучић и не побеђује захваљујући харизими, коју и нема, већ захваљујући организацији, кампањи и медијском наступу. И зато се само може победити одговарајућом противничком организацијом, кампањом и медијским наступом. И стога је по томе, ту противорганизацију успео да успостави Ђилас, који је право тежиште опозиције. Kао што Вучић на окупу држи и Зорану Михајловић и Ивицу Дачића, и Расима Љајића и Ненада Поповића, тако је и Ђилас главни фактор спајања нове опозиционе снаге, у коју се могу укључити сви који су против Вучићеве власти. Исто онако, као што су се некад уз СНС могли наћи сви који су против власти Бориса Тадића.

Kолико је Ђиласова мегаорганизација постављена широко и самим тим и успешно, види се по најновијем документу опозиције - Споразуму (уговору) са народом. Из два разлога то је озбиљно напаљив текст, како су то одмах оценили упућени посматрачи. Прво, довољно је општи да покрије „стара лица“, односно да поништи причу да се то „жути картел старе ДС“ враћа у седло. Нигде се ту појединачно не истичу лица омражених политичара из Тадићеве власти, заклања их то заједништво са онима који немају политичку моћ, а препознатљиви су попут глумаца браће Трифуновић и других.

Они који нису потписали, а можда ће то учинити, Милош Јовановић из ДСС и Радомир Лазовић из Иницијативе Не давимо Београд нису довољно познати да би нанели велику штету. Kоји просечан грађанин Србије би могао да одговори тачно на питање да ли су Јовановић или Лазовић у савезу са Ђиласом или нису? За тај тачан одговор би требало да се Лазовић и Јовановић много чешће појављују на телевизијама, а ако они на то и пристану, због сопствених присталица, мораће да подржавају Ђиласов Савез колико год да објашњавају зашто нису потписали, због патриотизма или због грађанизма.

Друго, текст Спразума са народом, је управо довољно општи да садржи најмањи заједнички садржалац за сваког. Управо и за грађанисте и за патриоте, и за левицу и за десницу, и у том смислу врло је вешто написан. Помиње и европске вредности и неслагање са актима против државе, тако да свако може да га учита по свом нахођењу. И унапред не одбацује ни једно решење, геополитички ни Запад ни Исток, баш тачно онако каква је била понуда Вучићвог СНС пред долазак на власт 2012.

Сад, да ли је баш тако, да ли снага опозиције нараста довољно да већ овог пролећа, можда и почетком лета, око Видовдана, може да изазове политички преврат? Одговор зависи од самог Вучића. Јер, није све на страни опозиције и подударности са ранијим ДОС и са новим СНС. Kључ је заправо, у томе шта ће учинити власт, а по томе шта управо чини, Ђиласова организација је чиста дијалектика. То значи синтеза и једног и другог, и ДОС и СНС. Јер, ДОС је умногоме одредио Слободан Милошевић, тиме што је јасно показивао да нема никакву намеру да оде с власти, и да је спреман да мења правила игре како би побеђивао. Односно, да мења изборне законе и све што уз то иде, па те фамозне 2000. године је враћен директни избор председника, укинут претходно 1997. када се шеф државе бирао у парламенту.

А у време оргиналног СНС, у првој деценији 2000.тих, власт Бориса Тадића понашала се потпуно супротно – стално су дизани димни сигнали и слати тајновити знаци, да је Тадић спреман на велику коалицију са Вучићем и Томиславом Николићем. СНС је од почетка била партија са којом се рачунало да ће постати део власти, да ће Тадић са напредњацима пристати на некакву поделу моћи.

И све док је Вучић играо сличну игру, био је неуздрман, упркос свим тешким политичким методама које је користио. Докле год је постојала могућност да рецимо, раскине коалицију са Дачићем, и за шефа дипломатије постави баш Тадића или Чедомира Јовановића, докле год је постојала могућност да задржи Николића на председничкој функцији, ишло му је добро.

Али, Вучић је онда надиграо самог себе, вероватно у ишчекивању расплета око Kосова, желећи да обезбеди најчвршћу могућу позицију за оно што му следује у том расплету. И сада је његово клатно претегло ка потезима сличним Милошевићевим. Почетак Вучиће кампање којом узвраћа опозицији, врло незгодно подсећа на Милошевићеве говоре. Тај је поход под називом „Будућност Србије“ управо и кренуо од југа, традиционално јаког упоришта Милошевићевог СПС.

Само за разлику од Милошевића, мада је то у овом тренутку незахвално рећи, Вучића није тешко замислити, шта би радио уколико падне с власти. Тешко да би неки авиони полетели са београдског аеродрома који је Вучићева власт уступила на концесију француском Вансију, небом пут Москве. Вучића је могуће замислити да ради исто што је и читавог живота радио – да се бави медијима, додуше не у својсту председника који се обраћа народу уживо.Већ у својству прављења телевизијског програма и штампаних издања – будуће опозиције. У том смислу, он је најпажљивије прочитао Ђиласов Споразум са народом, нарочито тумачећи део који му убудуће може баш значити – о обустави прогона политичких неистомишљеника. Уосталом, не наглашава Вучић стално да се његово материјално стање на власти није променило само због садашњости, већ и због будућности.

Demostat