FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Мухарем Баздуљ

Путин и два путића

Да се разумемо, заступати тезу да Србија треба да окрене леђа Европској унији и да треба да се окрене политици много ближе сарадње са Русијом је легитиман политички став, само не нарочито паметан

Руски председник Владимир Путин сутра долази у Београд. У протеклим месецима и годинама у службене посете Србији долазили су и други важни светски лидери, долазио је већ и сам Путин, али нека врсте помпе у јавности као да никад није била већа. За то има неколико разлога. Најпре, пошто је Путинов домаћин председник Србије Александар Вучић, а за руског председника се најављује огроман дочек у центру Београда, тај скуп је у појединим медијима већ назван „контрамитингом” који треба да бројношћу у сену баци протестне шетње које се у Београду одржавају већ неколико субота. У том кључу треба читати и неке потезе лидера опозиције који се труде да јавним исказивањем љубави према Путину надмаше представнике власти, покушавајући истовремено да потенцирају важност српско-руских односа, те да излажу хипотезу о негативном Путиновом личном ставу према Александру Вучићу. Такође, одржавањем блиских веза са Русијом, уз вербално инсистирање на приоритету европских интеграција, Вучић као да поручује западним лидерима како увек може да промени спољнополитичку оријентацију. Важност те карте додатно расте у тренуцима када се чини да се Сједињеним Америчким Државама одједном жури да реше и коначно адактирају косовско питање.

Шта ова посета, међутим, значи Путину и Русији? По већини тумачења, Путину је нарочито стало да се до краја реализује пројекат „Турског тока”, односно да особље руско-српског хуманитарног центра у Нишу добије дипломатски статус. И мада прва ствар делује озбиљно и значајно, а друга више симболично, за будућност Србије је важније како ће се поставити према другом овде наведеном потенцијалном Путиновом захтеву. Наиме, у контексту европских интеграција Србије, треба имати у виду да је „Турски ток” незамислив и неостварив без партиципације земаља које већ јесу пуноправне чланице Европске уније. Присетимо ли се и пројекта „Северног тока”, биће више него јасно да је економска сарадња ЕУ са Русијом, нарочито кад је реч о енергентима, неизбежна.

Како буде напредовао европски пут Србије, расте вероватноћа да ће и санкције ЕУ према Русији попуштати, можда и до потпуног укидања. У том смислу, економска сарадња Србије и Русије тешко да дугорочно може да буде угрожена. Друкчије стоје ствари у вези са центром у Нишу. Он симболички представља директно уплитање Русије у безбедоносни сектор Србије, а то је практично немогуће усагласити са озбиљним европским амбицијама.

Да се разумемо, заступати тезу да Србија треба да окрене леђа Европској унији и да треба да се окрене политици много ближе сарадње са Русијом је легитиман политички став, само не нарочито паметан. Без обзира на било чије политичке преференције, таква могућност уопште није на столу. У својој књизи „Ривалска сила” Димитар Бечев убедљиво демонстрира да Русија на западном Балкану и нема претеране сопствене интересе, осим да поквари игру западним факторима, Европској унији и Америци. Наравно да Србија треба првенствено да води рачуна о својим интересима, а не интересима Брисела, Берлина или Вашингтона, но то истовремено значи да треба да води више рачуна о својим интересима, него о интересима Москве. Код људи који понекад врло елоквентно заступају тезу да Србија не треба да буде немачка или америчка колонија често се примећује обично прећутан и подразумеван став да им заправо не би сметало да Србија буде руска колонија.

Напослетку, не потцењујући сентименте које добар део српске јавности гаји према Русији, не треба заборавити како историја показује да ти сентименти углавном нису били обострани. Међу православним јужнословенским народима Русија је много чешће, много интензивније и много посвећеније била бугарски, него српски заштитник. Није то само питање персоналне политике Јељцина или Путина. У време кад су у јулу 1992. резолуцијом 757 тадашњој СР Југославији уведене санкције, по једној анализи руског јавног мњења таквој одлуци се противило само 16 одсто становника Руске Федерације. Исто тако, по бројним сведочењима за време СССР-а нико од важних функционера није ни разликовао Србе од Хрвата. Има, наравно, и друкчијих примера, али у контексту односа са великим силама подједнако је важно не доносити властите одлуке на бази сентимената, као и не упадати у заблуду да велика сила ради нешто због правде и идеала, а не зарад интереса. Није цинична спољна политика карактеристична само за западне силе. Путинова посета је важан догађај, али је важније којим ће путићем Србија после да пође.

Писац и новинар

Политика