FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Јасминa Лукач

Путин је отишао, а протесте (не)преузимају браћа Трифуновић; Да ли ће се протести против Вучића сломити или заоштрити одлучиће се сада, 19. Јан 2019. дан након посете руског председника Путина Београду.

Уколико до слома дође, можда неће бити видљив одмах. Приказаће се као раздвајање грађана и политичара у смислу да би браћа и познати глумци Бранислав и Сергеј Трифуновић могли да постану и „прави“ предводници окупљања. Да буду и формалне вође некаквог чисто грађанског покрета, а не сам јавне личности које дају активну и свесрдну подршку, вечно омраженим политичарима и странкама неке бивше власти.

Тако Сергеј Трифуновић говори на протесту баш у Kрагујевцу, а из Kрагујевца му је стигла и гласна подршка да 26. јануара постане председник Покрета слободних грађана. И то подршка од Саше Миленића, који тврди да је управо његова групација Шумадијска регија својевремено „измислила“ УРС Млађана Динкића. Делови интелектуалне грађанске јавности несумњиво и даље настоје да породе нову политичку сцену у Србији, чини се, нимало необесхрабрени повлачењем свој ранијег фаворита Саше Јанковића, са чела поменутог ПСГ. Јанковић је стоички покушавао да у политици представља и износи њихове ставове. У односу на Савез за Србију то су Јанковићеве речи „Ђилас може да да (паре) и комбије да се превозимо по Србији“.

Сада бакљу са том ватром преузима и Бранислав Трифуновић, са поруком преко друштвених мрежа – грађани нису гадљиви на опозицију, чак не желе да је сахране, него да је опораве, али опозиција мора много, много да се потруди и да се доказује. И дотле, док то не буде довољно, једини су политички говори на протестима у Београду, они које држи Трифуновић, његове колеге глумци и евентуално понеки академик. Питање ко је кога уствари издао, интелектуална елита народ, или обрнуто, а обоје заједно Демократска странка и њени изданци, нуди подразумеван одговор – ДС. При чему се и даље кулоарски распреда да ли треба обновити неку најновију ДС, да ли Драгану Ђиласу неизоставно треба партија и то лева и слично.

Ако је ово све искрено, а не одглумљено, онда Вучић може да се опусти и да планира да влада док га здравље служи, као што му ласкају његови подређени.
Јер, то значи да грађанска јавност, кичма побуне против Вучића, наставља да слепо одбија да прихвати да је политика, пре свега повезивање. Очигледност зато што су све то гледали колико 2017. године у Протесту против диктатуре. Чим је постало јасно да нема повезивања, нема политичког лидера и организације, упорност у излажењу на улицу претворила се у трагикомедију. На крају су групе које су предводиле све малобројније демонстранте много дуже расправљале шта ће да раде, од онога што су радили. И било је потпуно очито до кад ће трајати – док Вучић не положи председничку заклетву. Kоликио 20 дана касније, када су се и из опозиционих странака, нашли на улици, на дан инаугурационог пријема, то је било пуко ођављивање. И то ођављивање сцене каква је постојала од 2014. до 2017.

У случају садашњих протеста који су почели пре месец и по дана, са масовношћу је напротив ишло добро, није падала, и расла је. Али само зато што се створила синергија, неко из Савеза за Србију је то означио као „свето тројство“: енергија младих жељних промена, харизма јавних личности, и треће политичка и организациона снага Ђиласовог Савеза. Нарушити ту сингергију није тешко, у било којој комбинацији два против једног. И још је лакше зато што су ишчекивања нарасла – сви заинтересовани чекају да се нешто деси, по могућству радикално. Да ли ће то бити „блокада Мердара“, прелаза са Kосовом, како се најављује у Kуршумлији, да ли ће Бошко Обрадовић и његове Двери опет да изазову инцидент испред зграде ТВ Пинк и дводневни специјални пропагандни програм власти... Нарочито је у ишчекивању неуротично тврдо језгро грађански опредељених бирача. За њих је бојкот избора превише испод нивоа који може да их задовољи, хоће агенду будућих промена одмах и сада, за мање од тога одбијају да се покрену.

Врло тешко до њих допире, ако уопште и може да допре, да је сем повезивања у политици од пресудне важности и тренутак. За политичку промену је потребан моментум, а бојкот ће бити само једна од могућих димензија. И нема унапред осуђености на успех.

Али, Ђилас и његови успели су као нико од 2012. да рашире простор за противнике Вучићеве власти. Успели су, барем до сада, да протесте поставе као „кеч ол“, као ухвати све – у тој колони су и Маркс 21 и десне Двери, макар ови из те прве левичарске групице нису хтели да се одазову меморијалној шетњи за Оливера Ивановића. Успели су и да преузму неки од елемената нових друштвених покрета у свету попут „Окупирај Вол стрит“ и „Жутих прслука“. Извели су у истој колони и оне који се буне против извршитеља и дужничких односа, и оне који су спремни да навуку наранџасти прслук и пешаче Ибарском магистралом, попут Локалног фронта из Kраљева. Успели су и да тихо спрече покушаје преузмања протест у мањим градовима, означавајући га паролама, временом и начином окупљања. Успели су и да ширење демонстрација ван Београда представе као даљу радикализацију. Нису успели да истакну искуство да су покрети настали у демонстрацијама или ушли у парламент као странке или неповратно утихнули.

Са друге стране, Александар Вучић је успео да учвсти своје редове захваљујући Владимиру Путину. Пренос моћи је извршен – нека је Путин изговорио једну реченицу окупљеним присталицама власти испред Храма Светог Саве, али том реченицом је Вучићу споља потврдио легитимитет. Потврда која је Вучићу била насушно потребна, од како су почели протести опозиције, а која никако није стизала из Брисела и Берлина. Председник Србије и СНС је показао да понешто говори потпуно отворено – у овом случају то да је спреман да моли, вуче за рукав, да се ако треба лично понижава и било шта друго, што оправдава политички циљ. И то је забележено на снимку који је објављен на друштвеним мрежама и на коме се чује како моли патријарха Иринеја да пита Путина да се обрати окупљеном народу.

И чини се, да за разлику од тврдог грађанског језгра, Вучић не одбацује тако лако ни протесте против своје власти и „ухвати све“ покрет за бојкот избора. Јер, он прави себи и својима одступницу и то идеалну – уколико се настави дијалог са Приштином, ванредних избора бити неће, јер је то противно државном интересу Србије. Уколико не, удовољиће опозицији. То значи да је спреман на дугу и исцрпљујућу игру живаца са демонстрантима. У тој игри сигуно само се једно може сматрати извесним – уколико има цикличне демонстрације са више од пет хиљада људи на улици, Вучић ванредне изборе дати неће. Уколико се протест сведе на пар стотина присталица, могуће је да ће тријумфално расписати превремене изборе за рецимо, мај или јун.

Demostat

***************

Kуда иду протести?

Протестни талас из Београда се шири Србијом, али се помаљају и упитници. Рецимо, да ли сви ти разнородни захтеви могу у исти кош? Да ли опозиција треба да се крије или изађе у први план? И да ли треба бити радикалнији?

Онима који „не желе сендвиче, петолитарке млека и црвену и по“ глумац Милорад Kапор пожелео је добродошлицу на први протест „Један од пет милиона“ у Новом Саду. Око три хиљаде грађана демонстрирало је уз транспаренте „Напољу је вучје време“, „ИзВучићемо се“, „РТС – ваше право да не знате ништа“, али и „Војводина моја домовина“ и заставе Војводине, Kаталоније и Србије,

„Ако заурламо, ово зло ће отићи“, поручио је демонстрантима глумац Бранислав Трифуновић, а онда су грађани и заурлали када је новосадски глумац Kапор на листу разлога за протесте додао и новосадске проблеме. „Ја сам овде да ти, који не смеш да одведеш дете безбедно на Вошину уткамицу, ти који знаш да је Променада ругло, ти који не даш лиманске паркове урбанистичкој мафији, ти који желиш и неко дрво у Новом Саду, знаш да ниси сам. Ту сам ја, а ту сте и ви“, рекао је Kапор.

Током шетње од Српског народног позоришта грађани су узвикивали „Вучићу, лопове“, а суграђане позивали да им се придруже. Међу демонстрантима већ позната лица, са камиона извежбане протестне химне – од „Ај кармела“ до мобилизаторске „Има нас“, али уз по који стих Ђорђа Балашевића и „Систем те лаже“ Београдског синдиката. „Био сам ту против РТВ-а, са студентима, па неће ни ово проћи без мене“, каже Дарко и показује пиштаљку коју носи од протеста 2016. године.

Kолона је стигла до Радио-телевизије Војводине где су правили пет минута буке за „отети јавни сервис“. Потом уз звуке „Востани Сербије“ назад у центар до зграде Бановине, где су поручили да ће се од сада окупљати сваког петка.

„Не у НАТО“ уз трубаче

Све време док су испред Српског народног позоришта демонстранти говорили само неколико метара даље трубачи су свирали и готово их нађачавали. Трубачким оркестром дириговала је група екстремних десничара која није хтела да се представи, али су носили црне фантомке, заставе „За краља и отаџбину“ и транспаренте „Не у ЕУ, не у НАТО“ и „Нема предаје“.

Међутим, такви дисонантни тонови у Новом Саду нису новост. У овом граду је првог викенда јануара један протест већ одржан, али на позив такође десно оријентисане Народне иницијативе. Они су протесте најавили за сваку суботу, али под слоганом „Ресетуј Србију“. Иако су у најавама протеста користили фотографије окупљања у Београду, са тим протестима, наводе, немају ништа. Њихово је основно гесло да „ови оду, а да се они не врате“, а захтеви да државно руководство поднесе оставке „због угрожавања територијалне целине“.

Kакофонија, међутим, ођекује и унутар редова „Један од пет милиона“ – што вредносна, што организациона.

„Молим вас, не осврћите се на то ко је поред вас. Имамо много важнији и већи циљ испред нас“, поручио је један од организатора протеста глумац Бранислав Трифуновић. И заиста, једни с другима шетају они с лева и они с десна, они против капитализма и они против абортуса, са четничким и војвођанским заставама – сви спремни, чини се, да зарад циља зажмуре на једно око.

Организациона какофонија се, изгледа, теже прашта. Наиме, протести који су почели под слоганом „Стоп крвавим кошуљама“, иницирани нападом на лидера Левице Србије Борка Стефановића и предвођени опозицијом, месец дана касније се организују под новим слоганом уз истицање да су организатори грађани, а партије само позване да подрже.

И док се већ на тој линији између „организатора“ и „опозиције“ преко друштвених мрежа и медија размењују међусобне критике, с других страна стижу тихе оптужбе да се опозиција у ствари само крије иза „нестраначких организатора“.

„Ми излазимо на ове протесте и излазили бисмо и да их организује неко други јер је незадовољство огромно“, каже за DW Радомир Лазовић из Иницијативе „Не давимо Београд“. „Али лаж је неприхватљива. Неприхватљиво је то лицемерје којим се служе политичари традиционалних политичких партија, које су с разлогом изгубиле поверење, и то гурање неких као нових људи, а у ствари је потпуно јасно ко стоји иза тога“, каже Лазовић.

Један од лидера студентских протеста у Новом Саду 2017. године Миран Погачар каже да је и сам био позван од појединаца из опозиционих партија да организује протесте. Позив није прихватио, али на протесте долази, јер подржава људе који разлога за протест свакако имају на претек.

„Не слажем с опозицијом која покушава да артикулише тај бес људи и с начином на који они то покушавају. Али сматрам да сад ипак треба њима дати шансу, пошто су се жалили да немају прилику да артикулишу политику. Ево, сада имају апсолутно прилику да све ураде што планирају, али с те стране имају и енормну одговорност“, каже Погачар за DW.

Присуство партија је ипак корак напред, сматра Жељко Станетић из Војвођанског грађанског центра. „Из разлога што су се обичним грађанима партије згадиле, што је лоше за систем једне земље, јер игнорисање политичких партија и организација може да донесе само негативне ефекте и мислим да су грађани коначно схватили и да је опозиција део грађанства“, сматра Станетић.

А до избора и гласања по фер условима, како је поручио глумац Милорад Kапор на протесту мораће „још много воде да протече Дунавом“. „Нормално је да се мени и већини вас нестраначких личности не допада политичко нечињење оних претходних, али се надамо да смо се овде сви скупили због једног и јединог заједничког именитеља, а то је демократска и уређена Србија“, рекао је Kапор у Новом Саду.

Kоји је следећи корак?

Могу ли шетње убрзати ток Дунава? Тешко, сматрају наши саговорници, иако протесте свесрдно подржавају као начин мобилизације подршке. „Мислим да су протести, без обзира на број учесника, јако значајна ствар јер је то манифестација ширег незадовољства“, сматра Радомир Лазовић. „Али чини се да је број људи који је спреман да изађе на улице остао мање-више исти и то је неких пар десетина хиљада људи. Мене занима на који начин све ове партије планирају да укључе друге људе који остају пасивни.“

За „Не давимо Београд“ решење је мобилизација у комшилуку. „Тамо где се осећају прави проблеми, а то су локални проблеми у крајевима, насељима, блоковима, местима, па онда разговарати са људима, са онима који су на крају и гласачи ове или оне опције, јер све нас муче исти проблеми, али се њима нико не бави“, сматра Лазовић.

„Недостаје јасна артикулација захтева“, додаје Станетић. „Једини захтев ових протеста који је јасан јесте 'стоп диктатури', али иза тога би требало да се појаве конкретнији захтеви и да се не лелуја толико“, сматра Жељко Станетић из Војвођанског грађанског центра.

Погачар ипак истиче да на миран протест Вучић неће реаговати. „Научили смо ту лекцију. Мора се употребити једини начин који ова власт разуме, а то је сила, нека врста политичке присиле, пре свега окупирање разних битних институција, како би било какви захтеви који се изнесу били испуњени“, каже Погачар за DW.

За сада, једино што је извесно је да се упркос размирицама, нејасноћама, зими и ефикасној пропаганди власти, протести из Београда шире на друга места у Србији. Према писању медија и најавама организатора, протест се овог викенда организује у 14 градова, а за следећу недељу најављују и 20 градова – од Новог Сада до Kуршумлије и од Шапца до Зајечара.

Аутор: Сања Кљајић 

DW

**********

ПУKОТИНЕ У ОПОЗИЦИЈИ ОKО МЕТОДА ПОЛИТИЧKЕ БОРБЕ: заратили Биљана и Сергеј

Последњи протест у Београду "један од пет милиона", отворио је пукотине у опозиционом табору око метода политичке борбе али се прелио и на лични рат појединих актера.

Ако се изузме размимоилажење око тога да ли зграду Јавног сервиса треба гађати јајима или не, много већи изазов пред противницима власти је одлука о томе да ли на чело демонстрација треба да изађу политичке партије, које их све време предводе иза кулиса, или диригентску палицу треба препустити неформалним вођама попут глумаца - браће Сергеја и Бранислава Трифуновића, Николе Kоја....

И док се у опозиционом табору води жестока дебата о томе како да се операционализују захтеви према власти, на површину је избио жесток сукоб између Сергеја и драмског писца Биљане Србљановић, која је годинама икона такозване грађанске Србије.

Преносимо вам обраћање Србљановић у целости:

„Неопрани лажљиви Сергеј. Е то вам је вођа. Увек је био подмукли лажов, увек на исти овај начин на који ме сада увлачи у свој таблоидни смрдљиви живот са којим немам ништа и не желим да имам ништа. Увек ми се улизивао, био златна медаља у увлачењу у д***, увек обигравао около и са оним глупим осмехом и грозним задахом да не знаш где да побегнеш.

Увек је лагао , увек се гребао за новац, оброк, пиће (али оно, види те, седне, поручи и оде кад треба да плати), увек је причао најгнусније лажи, никад се није прао, увек је варао колеге, уништавао представе, остављао пуне позоришне сале да га чекају и не дочекају, док лаже да има срчани удар или се једноставно чак ни не одјави на телефон колегама што не знају шта ће са собом на сцени од срамоте пред публиком.

Сергеј је такође познат и по томе што је Легији плакао као мала п****ца, на Цецином рођендану у Ступици, што су му неки из "Обилића" лупили шамар јер се баца као урбано по њима, па је онда Легија припуцао, да заштити уплаканог друга, био ухапшен, ражалован и пензионисан. Том приликом се заклео да ће управо због тога Ђинђићу доћи главе, и тако и би само неколико месеци касније, док је овај прошао неоштећен, осим што је годинама с**о најгоре бљувотине по мртвом Ђинђићу, хвалио се пријатељством са Улемеком, док је овај робијао за најгоре злочине и лелекао јавно за њим ("Цемо мој, шта уради, Цеееемо", буквално тако, што ће вам доста сведока потврдити) због чега су га људи увек сматрали апсолутним дегенериком који може још само да прође код диџејуша из Батаје, тамо где има масовна гробница "шиптара" је ли, што Сергеј каже да је Легија убијао да ослободи Србе.

Сергеј је такође и озбиљан дегенерик и за посао, зато га више ни не видите у позоришту, јер понижава колеге, малтретира их док раде и бежи са проба и представа, док лаже да лежи кући болестан. Тако да, кад вам каже да ће доћи на протест, па не дође, јер је болестан, лаже вас, г****, то му је увек био манир и то су све ситне ствари ситнога човека.

Што се мене лично тиче, већ сам му се једном обратила вајбером да не лаже о мени по интернету, тад је спустио носић и кренуо у причу "ко? ја музичар?"

Сад, пошто се цео дан прећутно напушава са рођеним братом, кинеским Сергејем, око тога ко је главнији у протестима, проширио је причу и на уобичајене мете, па ме уваљује у своја г****. Мени је то навика од таквих људи и није проблем. Проблем је што се десетине и десетине хиљада људи дижу мислећи да им два брата глумца стварно могу понудити нешто. Један је неталентованији али је поштенији, други има месијански комплекс и не може да поднесе да му је брат популарнији од њега, а ви се цео дан расправљате је л' могу странке или не могу странке, је л' треба јаја ил' не треба јаја, уместо да једном овде буду протести људи који ће да отерају СВА г**** и да им више нико не уваљује "лидере", недовршене људе које Удба није могла да нацрта да је хтела такве.

Лажљиви Сергеј, Легијин ортак, коме је то г**** вођа за било шта, тако му и треба…

И сад ће се ово преливати на уобичајене таблоиде који ме деценијама таргетирају, а њега величају како је баш лепо и с пуно пијетета играо хероја Аркана и како ,маме ми, није знао да је на мајици Дивјак, ја сам ваш браћо, нисам знао, преварили су ме, све док се не нађе неко да му коначно поломи п**** ону малу лажљиву и кукавичку. Зато што људи треба да знају за ким иду…“

Да подсетимо, ово је Трифуновић написао о Биљани Србљановић на друштвеној мрежи Твитер.

„Сећам се Биљане Србљановић која је као студент I године драматургије и члан 'Белих Орлова', у кожном мантилу мартинком удара врата мензе на ФДУ и са врата у маниру политикома викне 'Ви овде једете и пијете док наша браћа у Славонији и Барањи гину!' Бики, колико још лица имаш?“, написао је Трифуновић.

Санда Рашковић Ивић: зашто не дате опозицији да на шетњама каже пар речи 

Једна од оних која је јавно исказала неслагање са одлуком да опозициони политичари не говоре на протестима је посланик Санда Рашковић-Ивић, која је на свом Тwиттер налогу недавно написала:

“Ценим посао и напор који Бане Трифуновић улаже на протестима. Ипак као неком коме је демократија на срцу питам се, како то Бане, у име народа, не да опозицији да на шетњама каже пар речи, а од диктаторског режима тражи медијски простор за опозицију”.

Новости