FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Милош Ковић

Наши званичници изјављивали су да рачунају на Макронову подршку у убеђивању Немачке. Судећи по њиховим изјавама, они су били спремни да у Паризу преговарају о „разграничењу“

Понижавање Србије на обележавању стогодишњице примирја у Првом светском рату снажно је одјекнуло у нашој јавности. Велики рат је и данас, како се показало, жива и осетљива тема, једно од „места сећања“, која улазе у основе српског националног идентитета.

Чуђење и затеченост српског јавног мњења открили су, међутим, још једну важну чињеницу. После свега што су им Француска и остале земље Запада учинили у последње три деценије, Срби су ипак очекивали другачији однос. Они и данас осећају потребу да им Запад, као врховни морални и историјски жрец, призна и потврди њихове подвиге и жртве. Како се стално и изнова потврђује, Срби и даље живе у свету снова и илузија. Та ирационална неспособност да се политика земаља Запада према њима сагледа мирно, разумно и објективно, представља главни узрок не само понижења, него и несрећа које су ова земља и народ претрпели у 20. веку.

Данас смо, како се види, ушли у завршну, леталну фазу ове самоубилачке заслепљености. Спремни смо да, због „евроинтеграција“, пустих обећања и тапшања по рамену, преко 120.000 својих сународника, своју Свету земљу и најдрагоценије успомене, предамо на милост и немилост Макрона, Меркелове, Трампа, Тачија, Харадинаја, Раме и њихове заједничке творевине – Велике Албаније. Прецизности и правде ради, рецимо да наш председник и влада хоће да се са Косовом и Великом Албанијом „разграниче“ и да им, са територијама јужно од Ибра, предају око 70.000 наших грађана и све наше највеће светиње – Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу…

Како протумачити то што председник Србије, после свега, изјављује да ће председник Француске у Београду бити дочекан „величанствено“? Зашто је дошао на овај скуп, упркос заставама Косова у Нотр Даму и зашто га није напустио када је у прве редове постављен један Хашим Тачи, док је њему намењено место гледаоца на трибинама? Да ли је Пољска, земља које је, пошто је у 18. веку избрисана са мапе Европе, васкрсла у Првом светском рату, претрпела било какве последице јер се није појавила на маскаради у Паризу? Можда грешим, али тамо нисам видео ни Британце?

У Паризу је, уствари, све могло да буде много горе. Знатно пре овог понижења, наши званичници изјављивали су да рачунају на Макронову подршку у убеђивању Немачке да пристане на „компромисно решење“. Судећи по њиховим изјавама, они су били спремни да у Паризу преговарају о „разграничењу“. Како бисте ви, уосталом, третирали званичнике земље који се на такав начин играју животима својих грађана и својим територијама?

Колико пута је потребно да нас понизе да бисмо престали да им се до земље клањамо? Колико пута да нас слажу да бисмо престали да им верујемо? Колико бомбардовања и етничких чишћења, да бисмо престали да им поверавамо бригу о својој земљи, деци и светињама?

Ових дана навршило се сто година од рођења Југославије. Она је била чедо Француске, Велике Британије и САД, земаља победница над Немачком и Аустро-Угарском. Изградили су је српски западњаци, они који су, како је Јован Дучић писао, у Београду отварали кишобране онда када је у Паризу падала киша. На исти начин настала је и Чехословачка. Запад је потом предао чешке западњаке Немачкој (1938), да би српске западњаке прво гурнуо у сукоб са њом, затим их бомбардовао и, напослетку, предао Титу. Данас су Француска, Британија и САД поново пристале на немачку Европу, дакле на ново уништење Чехословачке и Југославије. Оне су, у Босни и Херцеговини и Србији, понесене страшћу за разарањем, превазишле и саму Немачку. Македонија је пристајала на све њихове захтеве, али је то није спасло – они је разарају са посебним задовољством.

После свега, остаје нам да бранимо демократију и људска права од Запада. Он подржава режим у Црној Гори, који хапси вође опозиције и чије се перјанице хвале да су признале „Косово“ упркос вољи преко 80% грађана. У Македонији је Запад, када је на референдуму доживео фијаско, поништио демократску вољу грађана. Запад се супротставља убедљивој већини становника Србије који, према свим истраживањима јавног мњења, не прихватају ни „разграничење“, ни сецесију „Косова“. Такав је став српске академске јавности и највише црквене јерархије (Апел за одбрану Косова и Метохије, објављене дискусије у САНУ и Матици српској), Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве (Порука од 10. маја и Саопштење од 7. новембра) па и, што је недовољно примећено, престолонаследника Александра Карађорђевића (Espreso, 18. новембар). Упркос политици Запада, убедљива већина становника Србије, дакле, не прихвата гажење људских права Срба на Косову и Метохији и озакоњење етничких чишћења из 1999. и 2004. године.

Хоће ли српске власти престати да извршавају налоге странаца и коначно послушати своје грађане, разум и историјско искуство? То је питање свих питања.

(Политика, 3. 12. 2018)

Стање ствари

----------------------------------

ДОДАТАК

----------------------------------

Откривено како је идеја о "разграничењу" дошла до Макрона

 

Kосовско питање неће бити скоро решено, јер то зависи од тога у ком правцу ће се кретати ЕУ, какав ће бити резултат избора за европски парламент у мају.

Тако Жан Kристоф-Буисон, заменик директора магазина Фигаро, оцењује будућност српско-албанских односа.

"Уколико победе политичке снаге које су против ЕУ такве каква јесте, онда ће питање Kосово и Балкана бити другоразредно и они се неће њим бавити”, каже у разговору за Тањуг Буисон.

"Овај проблем, уколико буде решен једног дана, то неће бити резултат дипломатије Европска унија. Могао би бити решен у оквиру неке међународне конференције, али је питање ко би учествовао на тој међународној конференцији зато што ни Русија ни Kина нису за независност Kосова”, каже Буисон.

"Истовремено ни земље унутар ЕУ, попут Шпаније, Kипра или Словачке", скреће пажњу Буисон, "нису за такво решење, зато што би косовска независност могла да оснажи њихове сецеионистичке таборе унутар њихових земаља".

“Дакле питање је ко би уопште био на тој конференцији и да ли се земље које су признале независност Kосова, на неки начин предомишљају због тога што су признале Kосово”, рекао је Буисон.

Он наводи да француски председник Емануел Макрон изнео у јавност идеју о размени територија, јер је хтео да види како ће на њу да реагује јавно мњење.

"Та идеја је дошла до њега преко људи у Министарству спољних послова Француске који су и даље блиски Бернару Kушнеру. Мислим да су временом схватили да не постоји широка подршка овој идеји ни у Србији, ни у једном делу француске дипломатије и да је заправо та идеја сада доведена у питање”, истиче Буисон.

Та идеја је, како истиче, и својеврстан тест за француску државу и за њен суверенитет унутар Европске уније и колико "маневарски простор има да своју визију за решавање овог проблема избаци у први план у односу на немачку позицију.”

“Оно што би могли назвати неком званичном позицијом Париза је да се Француска задовољава ситуацијом статус кво, попут оне у Босни и Херцеговини”, каже француски новинар.

Он, међутим, истиче да је питање да ли Француска уопште има маневарски простор унутар ЕУ, која је у процесу урушавања, бар онакве уније какву смо познавали, да одржи такву позицију.

Буисон сматра да многе силе које су раније подржавале политику Kосова оптужујући Србију за империјалистички национализам, сада гледају другачије на овај проблем.

“Ситуација се у међувремену променила и данас видимо да је Србија земља која нема националистичку политику, која је окренута Европској унији, која није извор проблема, док је са друге стране Приштина која није искоренила нити корупцију, нити мафију, нити корумпирани начин функционисања”, додаје он.

Одговарајући на питање о ставу Париза на потез Приштине која је увела таксе за српске производе, Буисон каже да не зна зашто француски председник Емануел Макрон није реаговао.

“Он је био први који је критиковао оно што је Трамп урадио када је увео таксе на неке европске производе. Председник Макрон је одмах рекао да је то скандал зато што је он за слободно тржиште, за слободну размену и зато је толико чудно што није на исти начин реаговао када је у питању оно што је урадила Приштина”, одговара Буисон.

Kоментаришући односе Француске и Србије Буисон каже да оне јачају у односу на размимоилажења која су постојала деведесетих, када је, каже, дошло до удаљавања на дипломатском и геополитичком плану.

“Али то је само једна епизода. Односи између Србије и Француске су много дубљи и требало би обновити геополитичке и културне везе које иначе постоје на једном много дубљем нивоу. Србија има интерес да има добре односе са Француском јер је Париз потребан Србији yбог сопствене дипломатске позиције како у региону, тако и да би се одбранила од спољних утицаја, било немачких, англосаксонских или руских”, закључује Буисон.

B92