FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Душан Пророковић 

Поглед на Србију изнутра даје једну слику. Израњавани претрпљеним поразима, уморни од неизвесности и забринути због бесперспективности, често се претерано разочаравамо или одлазимо у својим преиспитивањима толико далеко да упитне постају и ствари које то никако не би смеле бити.

Поглед споља ствара сасвим другачији утисак. Србија и даље постоји! Срби се и даље боре! Упркос свему. Упркос језивој демонизацији и бомбардовању. Упркос „трајној изолацији“ и „дозираном инвестирању“. Упркос својеврсној издаји дела интелектуалне елите која је потпуно прихватила аутошивинизам као једини оквир за тумачење свих кључних политичких процеса на постјугословенском простору. Упркос томе што је постјугословенски простор последњих двадесет година био политичка лабораторија Запада, а Срби народ на коме су свакакве политичке (и не само политичке!) теорије тестиране и провераване.

Последњи јад 

Она која се тиче хибридних нација управо се вежба на црногорском примеру. Налази су значајни за будућност азијских народа. А после и свих осталих. Истраживачко питање је: колико се хибридним конструкцијама може усмерити народотворни процес и негирати раније потврђена традиција? А то је Србима тек последњи јад којим су се за последњих четврт века забавили. Често се многи запитају: шта смо све преживели? Да, изнутра посматрано, то је прво што пада на памет када се анализирају догађаји од краја осамдесетих до данас. Међутим, посматрано споља, питање које се намеће јесте: колико би још народа све то преко главе претурило?

Јер, упркос свему, како је већ наведено – Срби се боре. За посматраче са стране, из неких других, географски удаљених региона, наша борба често изгледа невероватна, задивљујућа. За противнике смо имали најмоћнији војни савез у историји и најбогатију економску интеграцију икада установљену. Са довољно оружја и превише новца. Са друге стране, до скора се озбиљније нисмо могли ослонити нити на једног савезника. Никога није било да нам чува леђа. Ни за једну цену, ни за једну контрауслугу. И нисмо посустали.

Да, наравно, преживели смо неколико тешких пораза, али оно што је очигледно јесте да су наши порази били изгубљене битке, али не и изгубљен рат. Рат се наставио заслугом или глупошћу наших противника, који су два пута одбијали да размотре компромисне предлоге српске стране о Косову: и 1998. и 2008. године. Наш пораз је морао бити потпун, а било каква излазна стратегија онемогућена. Имајући у виду реалан однос снага између НАТО плус ЕУ са једне и Србије са друге стране, питање је да ли би се другачије поставио било ко други да се у тако надмоћној позицији нашао!? А Србија се супротставила и Срби су издржали. Нису капитулирали.

Кључни доказ тога је артикулација политике отпора „косовској независности“ која се одвија у континуитету већ дуже од две деценије. Бројни западни политичари и аналитичари су истицали: на Косову је све почело, на Косову се мора и завршити! Мислећи на разби-распад Југославије, наравно. Захваљујући српском отпору на Косову ништа се још увек није завршило. Пошто је почело, дакле – још увек траје. Југославије нема, али криза формално отворена 1992. године још увек траје.

Да би се схватила истрајност српске политике морају се заборавити дневнополитичка препуцавања и оптуживања. Ко је за шта крив и ко је како попуштао остаје мање битно у односу на постигнути резултат. Остаје и мање битно питање мотива, јер, можда је неко и хтео да капитулира, али није смео. И страхови од историје и народног гнева се рачунају у оправдане мотиве. То је доказ постојања народа и његовог опстанка. Ако не би опстао, не би имао ко да пише историју.

Милошевић, Коштуница, Тадић, Вучић 

Слободан Милошевић је прихватио Хаг, на крају и немо посматрао хрватски напад на РСК и највеће етничко чишћење у послератној Европи, убеђен да ће га Запад једнако третирати као и Туђмана и оставити му Косово као унутрашње питање. Све док му нису довели Албанце у Дејтон и предложили да се, када су већ сви ту, у суседној соби и са њима договори о „мировном решењу“. После тога је у Рамбујеу био стављен пред ултиматум који, како је оценио Хенри Кисинџер, ниједан политичар не би прихватио.

Коштуница је сарадњу са Хагом интензивирао, пристао да влада са гомилом западних агената у власти, надајући се да ће тако амортизовати притиске око Косова. То му је успевало све док Американце није издало стрпљење. Слали су му редом Ричарда Холбрука, Карла Билта, Мартија Ахтисарија, Френка Визнера, али он није попустио. Онда су на власт погурали Тадића, који је експресно прихватио Еулекс, пристао на потписивање „уводних обавезујућих споразума“ и уопште више пажње полагао евроинтеграцијама него суверенитетним питањима. Ипак, ни Тадић није пристао на Ишингеров план, па је морао бити замењен.

Брже него што је било ко очекивао, Вучић је потписао Бриселски споразум и наставио са сејањем депресије у јавности, још и више од Тадића. Због тога ће, пре или касније, платити цену, као и његови претходници. Али остаје забележено и поред тога да ни он није пристао на „коначну капитулацију“ и да је од 2018. године процес легитимизације „статуса Косова“ у међународним односима постао реверзибилан: десет чланица УН је опозвало раније одлуке о успостављању билатералних односа са Приштином.

Оно што је још важније, опредељење јавног мњења током дугог трајања овог процеса остаје врло јасно и недвосмислено. Много боље од бројних политичара који су га предводили, народ препознаје „шарене лаже“ које му се нуде у замену за капитулацију, остаје категорички против и тиме показује да је спреман да трпи. Било је за нас путева и странпутица, било је заблуда и освешћења, било је претераних попуштања и неразумних затезања, страховитих последица и великих пораза, али, посматрајући са историјске дистанце, све се то може растумачити и као давање мањег да би се сачувало веће, ситнији уступци како би се избегла капитулација.

Најгоре је прошло 

А док Србија не капитулира, НАТО и ЕУ нису затворили југословенско питање. Нису дугорочно осигурали своје присуство у нашем делу Европе. Нису исправили грешку коју је направио још Двајт Ајзенхауер. Зато ће бити и нових притисака. Зато ће бити и врло непријатних претњи. Али, сада је све то у новим околностима. Трансформише се структура светског политичког система, наступила је ера мултиполарности, лакше се притисци подносе, једноставније се претње сваре. Најгоре је прошло.

Оно што смо преживљавали због отпора једнополарном поретку више се не може поновити. Још мало стрпљења па ће се и нова потенцијална решења указати на хоризонту. Не треба нигде журити. Посматрано изнутра, често се чини да смо без излаза, затворени у подруму, где се вртимо укруг. Посматрано споља, управо захваљујући „косовском отпору“ слика о Србима и Србији се мења. Не само захваљујући пријатељима са историјског Истока и Глобалног југа који су нас у овом послу мање или више успешно и искрено увек подржавали, већ и унутар западних држава, захваљујући бројним „анти-мејнстрим“ покретима и странкама.

Тек ћемо бити сведоци акцелерације тих процеса. А за то се треба спремати. Тако што ћемо више промишљати о будућем оквиру регионалне безбедности. О новом регионалном поретку, уређењу и односима. Ово што смо досад имали није успело. Није издржало тест времена. ЕУ није постала решење за балканске народе, а тек НАТО то није могао бити. Што дуже буде опстајао стари поредак, више ће се ширити агонија. Све ће се дубље закотвити безнађе. Наше претрајавање не сме бити циљ сам по себи, нити може остати без исхода.

О том новом времену треба размишљати и за њега се спремати. Тек у њему ће бити затворено југословенско питање. И у том процесу можемо активно учествовати. Континуални српски отпор се исплатио. Цена коју смо платили није била узалудна. Зато се у будућности може осигурати значајно боља и комотнија позиција. И од свега тога стећи и неки бенефити. Зато је глупо траћити сав овај капитал који смо стекли на идеје попут „разграничења“, ма шта под тим подразумевали. Наш поглед мора бити значајно шити, и у географском и у идеолошком смислу. Нови поредак не укључује само српско-албанску осовину, већ и друге балканске народе. Идеја коју ваља промовисати не може се тицати само територијалне прекомпозиције већ и универзалних вредности око којих ћемо се окупљати.

Душан Пророковић је професор на Факултету за дипломатију и безбедности у Београду и аутор више значајних дела, међу којима је и монографија ,,Геополитика Србије“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Стандард