FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

LaFsbEnyWsXcVR92UWITBAU9fPYotNpO

Слободан Самарџић

Често је питање у нашој јавности, зашто Русија допушта да је српско државно руководство толико инструментализује у својим унутрашњим пропагандним активностима. На ово учестало а не тако лако питање, покушаћу да понудим одговор.

То да Александар Вучић води активну евроатлантску политику, виде данас многи. Две су сталне дилеме које прате ово јасно опажање: прво, како му то успева будући да је његово бирачко тело проруски оријентисано; и друго, како му успева да за своју политику перманентно добија руску званичну подршку. Ове две дилеме могу се спојити у једној тврдњи, коју треба проверити: Вучић успева да добије унутрашњу подршку проруског бирачког тела зато што Русија подржава његову политику.

Треба, дакле, видети да ли Русија заиста подржава његову евроатлантску политику. Најпре, овај назив – Вучићева евроатлантска политика – није руско означење те политике, већ моје. Сви могу да претпоставе да када би то био званичан назив српске спољне политике, руска подршка би свакако изостала и вероватно би се претворила у званичну критику. Али, због чега се може поуздано тврдити да је српска спољна политика суштински евроатлантска, а не само европска? Зар наша званична политичка доктрина није војна неутралност? Зар Вучић често не подсећа домаћу јавност, западне званичнике и, недавно, самог Владимира Путина у личном сусрету, да Србија неће ући у Атлански савез (НАТО)?

Да бисмо одговорили на ова питања треба, прво, да видимо какву стварну спољну политику Србија води, друго, колико се може веровати Вучићу и, најзад, у којој фази разговора са Албанцима се Србија налази.

Прво, Србија води политику придруживања и приступања Европској унији. Треба нагласити да званична Русија не само да нема ништа против него и поздравља ову политику. Русији је само важно да Србија не уђе у НАТО. Али, да ли Србија може да уђе у ЕУ а да не уђе у НАТО? Питање је реторичко из простог разлога што Србија неће веома дуго, а највероватније никад, ући у ЕУ. Када би улазак у ЕУ био могућ и видљив, било би јасно да пре уласка у Унију Србија мора да уђе у НАТО. Управо због реализма и српске и руске званичне политике, реалног увида у готово никакве изгледе Србије да уђе у ЕУ, два руководства прилично су комотна – једно у лакоћи тврђења да Србија никада неће ући у НАТО, а друго у лакоћи очекивања да се такав сценарио не може догодити. Оно што би руску страну требало да забрине јесу преговори о приступању, а не само приступање, где ће – када дође на ред поглавље 31 о спољној и безбедносној политици и посебно када се спусти Дамоклов мач на поглавље 35 о Косову – Србија морати да усагласи ову политику са концептом западне колективне безбедности у којој НАТО има кључну улогу. Наставак ове приче следи у одговору на треће питање.

Друго питање јесте, да ли би Руси требало да верују Вучићу на реч. То што се види да му верују не значи да је тако у ствари. Дипломатија је по дефиницији област у којој неповерење претходи поверењу, а то се сразмерно њеној међународној моћи тиче и руске дипломатије. Али, то да су Руси вероватно сумњичави према српској спољној политици не допире до српске јавности. Тек је последњи сусрет Вучића и Путина показао пукотине у њиховом претходно потпуном слагању. Путин је одбио причу о разграничењу, а то је пукотина која може да сломи велики а крти монолит српско-руских односа. Видећемо…

moscow 1

Питање је, међутим, да ли је Вучићева реч о војној неутралнсти и НАТО-у поуздана бар до часа (који се претворио у благородну вечност) уласка Србије у ЕУ? Да ли се може десити да Србија уђе у НАТО а не уђе у ЕУ, будући да се њен данашњи пут у ЕУ може назвати путем без краја, или, приступањем без чланства? Пошто смо у теми о Вучећевој речи, треба подсетити да се тај човек више пута у животу заклео па слагао: свом страначком шефу, В. Шешељу, и својој странци (радикалима); свом „политичком оцу“, Т. Николићу, коме је одузео странку (напредњаци); свом Косову заклињао се више пута па му није сметало да га изручи Албанцима путем Првог бриселског споразума; својој земљи Србији заклео се на Уставу и Мирослављевом еванђељу, а сад хоће да је „разграничи“ унутар њених правно важећих граница. Кад неко прекрши толике заклетве, може и по неку реч коју изговори у пуном капацитету њене веродостојности, рецимо, Владимиру Путину и рецимо, да Србија неће у НАТО.

Најзад, треће питање, које се тиче постојеће фазе разговора о Косову. Ово питање у потпуности актуализује теме из претходна два. Наредни састанак Вучића и Тачија биће посвећен финалној теми свих претходних, а то је припрема за потписивање признања Косова од стране Србије. Ово право финале последња два месеца медијски је замућено причом о „разграничењу“. Али, ако то и буде тема предстојећих разговора, а сва је прилика да ће бити, то ће бити у функцији оног основног циља, потписивања правно важећег споразума о признању. После тога следи серија врло вероватних догађаја: Косово ће, као дефинитивно независна земља призната од Србије, врло брзо формирати своје оружане снаге; то ће бити услов да се промптно прими у НАТО савез; то неће спречити, већ напротив омогућити, претензију Албанаца ка ширењу у правцу њихових замишљених природних граница, најпре у правцу остатка Србије; НАТО неће имати посебне разлоге да ово спречи, нарочито ако Србија и даље настави да понавља причу о војној неутралности; Русија неће улазити у спор са западом, сем реторички, у вези ових активности, пре свега зато што је Србија сама признала Косово; најзад, Србија ће морати да уђе у НАТО да би сачувала своје крње границе.

Не знам да ли се у Русији размишља о оваквом развоју догађаја. Путиново одбијање да прихвати Вучићеву политику „разграничења“ наговештава крај игре званичне Србије са Русијом, или тог заједничког игроказа за српску јавност. На први поглед делује да се Русија касно консолидовала у погледу свог најважнијег циља, да Србија не уђе у НАТО. Кажемо „касно“, јер у случају одвијања оваквог сценарија испашће да је Русија, дајући вишегодишњу подршку српском руководству, деловала против својих интереса.

Али, највећи губитник биће Србија, јер ће дефинитивно изгубити своју државну независност. Сврстаће се у ред иза Црне Горе, Албаније, Косова и Македоније, повлачећи за собом и Босну и Херцеговину, и постаће попут свих њих један мали безначајни доминион.

Србија и свет, 10. 10. 2018