FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Јерг Хескенс и остали страни плаћеници

Jerg Heskens

Икар(б)усов лет: Хајнц Вилхелм, директор Икарбуса, Александар Вицентић, Александар Вучић и његов саветник Јöрг Хеескенс

 

На седници главног одбора у Пожаревцу, председник српске владе је изјавио да је за његову партију (СНС) Србија приоритет. Ваљда, иако то овог пута, није посебно подвукао, Вучић је у своме одушевљењу стигао и до Џона Кенедија: Не питај шта твоја земља може да уради за тебе, питај шта ти можеш да урадиш за своју земљу. Можда би Александар (Велики) Вучић и навео Кенедијево име, али то је већ, доста раније, урадио његов „политички отац“ – Томислав Николић. А пре Николића, такву генијалну Кенедијеву мисао често је експлоатисао и Зоран Ђинђић, онај исти, који је пре смрти, баш као и Тито, „имао проблема с ногом“. Мада, Ђинђић је све то малчице кориговао, сублимирајући Кенедијеву мудрост у још генијалнију поруку: „Не питај шта твоја земља може да уради за тебе, питај шта ти сам можеш да урадиш за себе.“ Вучић не би желео да заостане иза свих поменутих великана, па је поручио српској незапосленој омладини да се сналази како ко зна и уме, пошто им је он (АВ) створио амбијент за развијање властите (појединачне) иницијативе. Још је остало само да се усвоји нови (реформски) закон о криминалу, то јесте, остало је да се озваничи (легализује) употреба неопходних „средстава за рад“: жица за дављење, магнум 500, узи, калашњиков, базука, бестрзајни топ, минобацач 120 мм, вишецевни бацач ракета (ВБР), тенкови и друга оклопна возила – а онда – незапослена омладино – напред(но) на посао!

Српски медији се труде да своју публику обавесте о свему што се догађа широм света, јер право грађанина је да (са)зна све. Али, када су у питању одређене шкакљиве теме, које нису по вољи онима који данас, барем номинално, „владају“ Србијом, тада се то „вешто“ заобилази. Односно, једноставно речено, све теме које би могле озбиљније да наруше углед српске (позиционе) политичке елите, стављају се „на лед“. На пример, српски медији уопште не постављају питања о судбини Косова и Метохије; о томе, рекло би се, ниједан новинар у Србији не сме да прозбори ни реч. Председник српске владе, који се, ето, „труди“ да свој рад и рад Владе Србије „детаљно изложи“ суду јавности, сасвим је „заборавио“ Космет, не само на фарми Мужлаи (поводом 100 дана Владе), него и у својим свакодневним (дугачким) наступима на српским ТВ станицама (РТС, Б92, Пинк) КиМ је била забрањена тема. Да ли су се то српски новинари помирили са „чињеницом“ да је Косово „готова ствар“, о којој нема смисла (ни интереса) да се даље говори? Или се пре ради о томе да запослени у српским „слободним медијима“ схватају да им је паметније да о таквим темама држе језик за зубима, уколико намеравају да задрже своје радно место?

Умденкунг: Србин са немачком главом

У Србији данас уопште не постоји штампани или електронски медији на којима се могу видети/чути нецензурисане вести. На интернет порталима водећих српских новина дешава се да су коментари читалаца толико униформни, да би случајни, необавештени посетилац са стране, морао да помисли да се налази на пропагандном сајту Ким Џонг Уна. Тамо се, понекад, осим хвалоспева Великом Вођи, не може пронаћи ни један једини негативан коментар на рачун тог истог (непогрешивог) Вође и српског актуелног режима. Дакле, режим се толико осилио да му не пада на памет да допусти макар привид демократије. Да ли онда може да се каже да у је Србији на сцени диктаторски режим? Да, то је неспорно – Србија је земља огољене диктатуре. Али, додатно зло је у томе што од горег обично постоји нешто што је још горе. Наиме, у Србији не влада само домаћи диктаторски режим (што би се некако могло и преживети), већ је ту на сцени најгора форма марионетског (са стране наметнутог) диктаторског режима. Додатно, такав вазални режим је вазалан отвореним српским непријатељима, то јесте, у служби је оних светских моћника који систематски и дугорочно раде на уништењу државе Србије и на „преумљењу“ (у ствари, затирању) Срба као старог европског народа.

Jacob Peter Gowy's The Flight of Icarus.

Мора се приметити да је Запад до данас у Србији вукао прецизно оне конце, који су на крају успели да промене свест једном жестоком српском националисти и од њега направе космополиту без вере и нације. Данас, уз помоћ зомбираног Вође, цео српски народ се подвргава једној врсти примитивне дресуре, у којој се национално достојанство и људски понос уопште, дају за кору хлеба насушног. Вођа, својом препарираном свешћу и поништеним бићем, објашњава народу да је Србин неспособан, неваспитан, непристојан, лењ, подмукао, варљив и лажљив. Сваком Србину, поручује он, треба на леђа натоварити по једног „пристојног“ Немца, јер једино тако се Србин може дозвати памети. Таквим јахањем Србину ће се утерати немачка дисциплина и утиснуће му се знак Мерцедеса на чело, са којим ће онда широм Евроатлантиде бити добро и радо приман – и цениће се онако и онолико колико се некада у номадској Германији ценио издржљив и расан тевтонски магарац.

У недељу у интервјуу на телевизији Б92 Велики Вођа се страшно наљутио када га је водитељка (за коју он иначе зна да „безмерно воли Србију“) упитала докле се стигло са оним Мерцедесовим жигом, односно, са Икарбусовим аутобусима, који никако да се дигну из пепела. Приближавање сунцу није баш препоручљиво. Икар(б)ус ће опет „полетети“ – размахао се Вођа анђеоско-наивним сензибилитетом и дечје невином душом – на томе управо ради мој саветник Јерг Хескенс, којег плаћа немачка влада! Нема тог Србина, коме још свест није измењена (који није меркеловски преумљен), а да се тада у чуду није запитао: какве везе има немачка влада са саветницима у српској влади? Само једном таквом реченицом, таквим (неопрезним) признањем, да стране саветнике (које Вођа, кобајаги, својом вољом доводи из света) плаћају њихове домицилне владе (државе) – Александар Вучић је дао до знања одакле долазе јахачи српске апокалипсе: духовна куга, глад, рат и смрт! Из свега постаје јасно због чега такви Вучићеви „саветници“ толико „воле Србију“ (више него властиту земљу) и због чега су „пристали“ да у Србији раде бесплатно. То јесте, сада видимо да је тачно оно што је Вођа раније загонетно тврдио: страни саветници неће узети ни динар из буџета државе Србије! Штрос Кана, Гузенбауера, Фратинија и једно туце других „саветника“ премијера Вучића, плаћају оне државе које су их послале да раде у Србији. Практично, то значи да је Европска унија у Србији незванично оформила своју владу, која издаје наредбе српском Великом Вођи и српској званичној Влади. И што је посебно занимљиво, ни таква ЕУ влада у Србији није независна, јер се на њеном челу налазе експерти из Америчке привредне коморе у Београду и његова амбасадорска екселенција Мајкл Кирби.

За www.корени.рс

Д. Гостељски