FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed
 

 

cedomir-anticПише: Чедомир Антић

 

Објављен је шести, редовни годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону у издању Напредног клуба из Београда. Годишњи извештај већ шести пут представља јавности пресек стања политичких права српског народа у осам суседних и околних држава, у којима српски народ живи од давнина. Бриселским споразумом, који је коначно статус српског народа са севера АП Косова и Метохије пристанком званичне Србије уподобио уставу самопроглашене албанске државе и европским стандардима које је она прихватила, од ове године аутори извештаја добили су и девету, незахвалну, тему.

Стање политичких права српског народа у региону је током 2013–2014. године, уопштено гледано, погоршано. Најважнији разлог је агресивно деловање националистичке политике појединих суседних држава које у поштовању раније прихваћених уговора, обавеза и сопствених закона често виде претњу по сопствени идентитет и политичку стабилност. Други разлог је неспремност САД, СР Немачке и Британије да се према српском народу у региону односе на исти начин као рецимо према мањинама у Републици Србији. За овај извештај је најважнији трећи фактор, зато што на њега грађани Србије могу да утичу, а он је за модерну и динамичну политику према српском народу у региону обавезан Уставом. Реч је о деловању установа Републике Србије.

Раније владе су запостављале политику према српском народу у региону, она их није занимала и били су им пречи кредити и подршка САД и ЕУ. Данашња влада осећа да су национална питања њен легитимни домен још из времена када је стајала на позицијама екстремног национализма. Зато је у релативизацији, ограничавању и запостављању ове политике мирно отишла даље од својих претходница. Симболична, и са суседним државама неупоредива, средства која су издвајана за политику према српском народу у региону и дијаспори реално су умањена. Министарство за сарадњу са дијаспором и Србима у региону је прво „спуштено” на ранг канцеларије, а 2014. је претворено у управу при другом министарству.

Политика Србије према српском народу у Црној Гори и Македонији, која је донекле постојала у време претходних влада у потпуности је замрла. Однос званичне Србије према режиму Мила Ђукановића и запостављање српског народа у Црној Гори не могу бити објашњени са позиција модерне, европске политике. Нешто је мало поправљен однос према Републици Српској, али треба рећи да је ту поново пре свега реч о односу према властима и опозицији овог ентитета, а не према државним и националним интересима Србије.

Током 2013–2014. у Федерацији Босне и Херцеговине избиле су вишедневне насилне демонстрације. Иако су најважнији њихови циљеви били социјални, оне су за циљ имале промену Устава БиХ и укидање ентитета. Извештај Напредног клуба јасно доказује да су ове демонстрације плански подстицане из иностранства. Оне нису успеле, нису проширене на Републику Српску, али се међународни протектори БиХ нису бавили њиховим последицама и уместо тога су више нападали власт у Бањалуци. Српска влада је добро и брзо реаговала, али нема доказа да је започела активнију политику према Републици Српској и БиХ.

У Републици Хрватској је вођена велика кампања против законски загарантоване употребе ћирилице (посебно у Вуковару али и другде). Званична Хрватска је истрајала у спровођењу закона, али је извесно да је политика СР Немачке и САД омогућила да најмлађа чланица ЕУ остане земља дубоког шовинизма у којој је скоро 20 одсто пунолетних Хрвата потписало петицију за референдум који би ограничио стечена мањинска права. Хрватска притом није извршила своје обавезе према Ердутском споразуму, нити је вратила отете станове прогнаним Србима. У Црној Гори, Срби и даље не уживају ни права националне мањине, а ова држава је суштински недемократска. На Косову и Метохији Срби су добили одређена аутономна права, али суштински не уживају ни пуна права националне мањине и даље су предмет злоупотреба косовских власти и званичне Србије. У Македонији је потврђена затворска пресуда прогоњеном архиепископу Јовану Шестом, споменик цару Душану у Скопљу је мета систематских напада албанских шовиниста. Срби у Словенији не уживају ни права националне мањине, формално слично а у пракси много горе стање је и у Албанији. У Мађарској права мањина стагнирају после нове победе конзервативне деснице на изборима. Могуће је рећи да само Срби у Румунији остварују пуна права која им гарантују тамошњи закони.

Штитећи права српског народа у региону, држава Србија не брани само интересе српске нације, већ и своју демократију и стабилност, као и правду и слободу које су ипак највише вредности људског друштва.

 

(Политика)