FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Весна Пешић 

Спољашњи притисци на Србију већ дуже време нису тајна. Но, најновија тарапана на унутрашњем плану захтева освежено разумевање ситуације. Који ће пут изабрати Србија је тема о прекретници и будућности Србије. Она се више не може заобићи, не само због притиска споља и суженог маневарског простора, него и зато што се спољашња стиска већ одражава на унутрашње политичке односе. Ко год је хтео да види, могао је предвидети да ће се то догодити.

Толико хваљена спољна политика две столице и уверење да је баш место између две велике силе најбоље за Србију – засновани су на старој илузији да ће Срби преварити велике силе, нарочито онај глупи и „материјалистички” Запад. Од њега ћемо да узимамо паре, а Русија ће да брани српско племе. И не само Србију са Косовом, него и све Србе по комшилуку, који ће једног дана бити једно и под истим кровом!

Та етничко-верска визија јединства, тврда, тупава и заостала, у којој нема државе (она је тек провизоријум) него се вечито ратовима ствара на родовској основи, никако да се избије из глава овдашњих људи и оних који их воде. Притом, те две столице седиштем нису окренуте ка споља, већ ка унутра и на њима заправо раскомоћено седе наши великаши. Да имамо квалификовану администрацију, то би било јасно још од украјинске кризе, од које је кренуло непрекидно заоштравање сукоба између запада и Русије. Фиктивна неутралност Србије и њене две столице су се расклимале и склоне су паду. А то значи улазак у кризу Вучићевог режима.

Нови моменти и промене односа међу великим силама су убрзали збивања толико да више нема времена, нити нам је дозвољено да га купујемо. Претпостављам да због тога уз београдске неће бити и републичких избора. Пре ових промена све је изгледало знатно лакше. Преименовање Тадићевих столица (ЕУ и Косово) у Вучићеву комбинацију – ЕУ и Русија, омогућило је Вучићу знатну флексибилност према Косову и потписивање Бриселског споразума, који му је обезбедио повољну позицију на Западу. Од њега ЕУ очекује да реши косовски конфликт, јер је решење за Косово одлучујући услов за улазак Србије у ЕУ. И на томе се једино нешто и радило. Због сопствених тешкоћа и проблема, ЕУ је одложила питање проширења за пет година, па су се односи Србија-ЕУ углавном сводили на игранку око Косова и комплименте за фискалну политику. Суштински (цивилизацијски) услови за пријем Србије у ЕУ чланство су били занемарени.

Таква ситуација допринела је слободном паду Србије у регресију, која је учврстила карикатуралну, ауторитарну и личну власт Александра Вучића. Заштићен споља преговорима о Косову и проблемима саме ЕУ, његова унутрашња политика је израбљивала и слабила друштво, уз истовремено бесомучно медијско пумпање грађана Русијом, Путином, национализмом, лажним обећањима и заверама. Први и нестабилни кораци ка европским вредностима, демократији, правима грађана, слободи медија и независним институцијама су немилице гажени, а одјека није било. Запад је отворено нападан пропагандом да одатле стижу монструозне завере против Србије и фамозно рушење Вучића.

У редовима прогресивног грађанског слоја и шире дошло је до пада поверења у ЕУ. Поставило се питање шта ће нам ЕУ ако подржава ауторитарни, проруски и израбљивачки режим, базиран на финансијским интересима и привилегијама уске групе око Александра Вучића. У ствари, после низа различитих искустава, јасно је да је чланство у ЕУ за слабо развијене земље важно пре свега због општег развоја. Али кад је Србија у питању, треба рећи да је чланство у ЕУ и више од добре развојне шансе. За Србију је важно да се определи за запад, за тај вредносни систем, јер због својих специфичних тежњи она стоји на супротној страни на којој ничега нема.

Два фактора су променила ситуацију. Активирање САД на Балкану и опоравак ЕУ која се вратила обећању о проширењу на западни Балкан. Начелно је одлучено да ће Србија и Црна Гора бити примљене у ЕУ око 2025. године. Да би се то остварило, 2018. мора бити година решавања косовског питања. Следећа ће донети ново руководство и буџет ЕУ, а до 2023. године Србија би требало да испуни све кључне услове за улазак у ЕУ. То је не само реална шанса, него и конкретан план који је сама Србија тражила. То је прва ствар. Друга је активирање САД на западном Балкану, које је померило притисак са теме Косова на Русију, што је за Србију у резултату практично иста ствар, али је политичка интенција ипак различита.

Амерички циљ је пре свега то да са Балкана избаци Русију, која је у Србији и њеним „националним и државним интересима” нашла упориште за подривајућу политику према Западу. Политику САД последњих месеци упорно објашњава изасланик за западни Балкан Брајан Хојт Ји (њега је Дачић назвао службеничићем с којим он нема шта да прича, а Додик олупином старе антисрпске администрације) – бацајући наше вође у велико нерасположење и бригу. Отишао је Хојт Ји са места на коме је био, али оно што је потанко објаснио овдашњој власти неће се променити. Он је отворено рекао да Србија мора да се определи којим путем ће ићи. Она треба да покаже да је 100 одсто за ЕУ и да убрза свој пут ка ЕУ чланству тако што неће седети на две столице – европској и руској. Србији се саветује да изабере европски пут и посвети се владавини права, добром и транспарентном управљању, тржишној привреди, слободи медија и борби против корупције.

Тако је дошло до двоструког притиска и суженог простора за Вучића. САД ограничавају непријатељски утицај Русије на Запад који иде преко Србије, а ЕУ тражи да се потпише правно валидан споразум о Косову који би нормализовао односе, до чланства Косова у УН, без формалног признања. Оба притиска се преламају на Косову и чланству Србије у ЕУ. Можда нам никада као сада нису тако недостајале артикулисане политичке позиције и идеје, којих нема ни од корова. Зато је у овој стиснутој ситуацији прва инцијатива стигла од Вучића. Он је изгледа схватио да је вожња на две столице завршена и да је 2018. година прекретница у којој пада одлука. Он је у свом ауторитарном стилу отворио дијалог о Косову, који се очигледно тек формално одиграва по ободима некаквих института, чије дискусије и изговорене речи слабо допиру до јавности.

Вучић тражи да решење за Косово буде дугорочно и компромисно. Притом се не зна шта тај компромис може бити. Зна се само општа формула: не може једна страна да добије све, а друга ништа. Шта Вучић очекује као одговарајућу компензацију није јасно. Поводом познатих ЕУ очекивања, Вучић је више пута запретио да Србија неће дозволити да Косово постане чланица УН, с малим ублажавањем да су веома мале шансе да Србија дозволи улазак Косова у УН. Притом је оставио отворено мало прозорче од 5 одсто да се и то може догодити.

Можда је баш то прозорче од 5 одсто изазвало панику у тврдом националном језгру, које би да све прозоре и врата позатвара. Отуда Апел за одбрану Косова и Метохије који је лансиран пре неколико дана, окупивши тврдо језгро СПЦ и националистичке елите. Покренута је превентивна одбрана Косова, с намером да се текућа криза дефинише као пут срамне издаје Косова и Србије. Један од првих потписника Апела је Ристо Радовић Амфилохије, који је, претпостављам, целу акцију осмислио у садејству с најтврђим српским борцима.

Амфилохију није био довољан Апел, него је и сам и голорук изашао у јавност и изнео своју бојазан о издаји Косова, за коју је оптужио директно Вучића. На то је одговор дала целокупна Вучићева камарила. По Амфилохију су без милости ударали Селаковић, Вулин, Марко Ђурић, Зорана Михајловић, Расим Љајић, СПС и његови челници. У одбрану Вучића је устао нико други до сам патријарх Иринеј, који је изговорио невероватне речи: Хвала Господу на Вучићу који се лавовски бори да сачува Косово. И једна и друга страна симболично и конкретно потврђују огромну беду политике у данашњој Србији. Вучић би требало да се присети да је био на време опоменут да не гуши опозицију и слободу говора, да не прогања „лажну елиту”, јер када дођу тешка времена и мора да се прође кроз топлог зеца националне митологије, она би му добро дошла. Али, ако ти је циљ да од своје земље направиш пустињу, у њој ћеш сам скончати, како је и сам једном приликом рекао.

Празнина визионарског вођства данас се види као на длану. Забрињавајуће је да у овој драми нема артикулисане друге стране. Изостао је глас који би се недвосмислено заложио за улазак Србије у ЕУ. За напуштање вековне митолошке тамнице и нерешивих националних претензија. Проговорио је једино Чедомир Јовановић, али његове речи су изгубиле кредибилитет. Друге опозиционе странке нису реаговале. Чула сам само Гордану Чомић (ДС) како осуђује Амфилохија зато што користи етикету издаја за било чије изговорено мишљење. Схватам да су београдски избори важни, па због њих неке странке ћуте, предано се бавећи вртићима, болницама, бензинским пумпама, насипима и градским саобраћајем. Па ипак, страх ме је да на европској страни више нема довољно снаге и политичког потенцијала за крупне политичке одлуке, од којих зависи судбина Србије боља од досадашње.

Peščanik