FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 Социолог Јово Бакић говори за Данас о политичкој ситуацији у Србији

Нашу државу је мафија заробила и држи је чврсто у свом заробљеништву, и то је, без икакве дилеме, најозбиљнији проблем нашега друштва.

Највиши носиоци власти и њихови најближи сродници (отуда и тобожњи вапај најмоћнијег човека у држави: „не дирајте ми породицу!“) налазе се у блиској вези с вођама навијачких група, а потоњима навијање служи као смоквин лист за прикривање криминалног делања, првенствено трговине наркотицима. Док се Црвена звезда и Партизан (не треба заборавити ни најзлоћудније неонацистичке Унитед Форце с Бањице), тј. њихове криминалцима блиске управе, не доведу к познанију права, што спречава формална власт Александра Вучића и неформална његовога брата, овде среће бити неће. Судско бављење масовним рекетирањем привредника и страначким запошљавањем разноврсног напредњачког бофла и СПС-полусвета само је додатак послу који чека нови систем, када постојећи једном оде са историјске сцене – оцењује у интервјуу за Данас социолог Јово Бакић.

За кога ћете гласати на предстојећим изборима у Београду?

На предстојећим градским изборима гласаћу свакако за Не да(ви)мо Београд. Желео сам и њихову коалицију с Белим, јер би на тај начин улазак у градску скупштину за оба антисистемска и мени симпатична покрета био сасвим известан, а убеђен сам да би остварили и двоцифрен изборни резултат. Kоалиција је, нажалост, бар у овом тренутку, мало вероватна, тако да преостаје гласање за НДБГ, јер су ми у идејном смислу они најближи. Потребни су покрети с новим лицима, новим начинима организовања, са жељом да се иде у што непосредније ангажовање грађана у политици. Потребно је буђење енергије, јер је она петооктобарска пресахла, а НДБГ би је могао пробудити (још је важније да је доцније не изневере). Неопходно је у политичком животу пронаћи сасвим нове људе, који нису били активни у политици зато што су тренутно у србијанској политици у већини потпуно потрошени људи. Трагично је што они сами то не виде, а још трагичније је то што њихове организације то не виде. То су потпуно склеротичне групације, које треба препустити њиховој судбини.

Међу онима који се слажу са Вашом оценом о потрошености политичара и потребом за увођење нових људи, има и оних који сматрају да је НДБГ неозбиљна организација, неспособна да се озбиљније политички организује.

Дубоко се не слажем са тим. Најозбиљнија могућа политика везана је за конкретне проблеме у месту вашег становања. Београђанима нема веће теме, ако изузмемо чињеницу да трећина града нема канализацију, од Београда на води, јер је то, од почетка до краја, један криминални пројект акумулације капитала развлашћивањем сиротиње. НДБГ се, међутим, није усредсредио само на то, већ има шире активности у целом граду, од депоније у Винчи до подршке комшијама у њиховој борби против изградње сувишних бензинских пумпи. Другим речима, ради се о бризи за очување природног окружења и побољшање услова живота. Уместо да се иде одозго надоле, као што је случај с досадашњим странкама, грађани су се сами организовали. Потребно је растурити наопаки и криминогени политички систем и садашње странке. НДБГ, иако тек сламчица спаса, остаје она сламка за коју можемо да се ухватимо.

Изјавили сте недавно да је Ђилас Вучићев адут, да се повукао из политике по наредби Вучића и да ће исто тако бити враћен, уколико затреба. Рекли сте да има путера на глави и да је као такав један од људи са којима Вучић може да манипулише. Да ли и даље мислите да на овим изборима трчи за Вучића?

Ако логички размишљате, то је тако. Политика се, међутим, одвија у ирационалном маневарском простору. Уопште не доводим у питање Ђиласову искрену жељу да се опозиционо ангажује, али бојим се то није подупрто могућностима. Замислите ситуацију у којој он победи, а републичка власт против њега покрене судски поступак. Имате градоначелника којем суде.

Цените да Ђилас то не зна?

Наравно да зна. Оно што је опасније је да неки опозиционари, упркос овоме, мисле да је он права алтернатива власти.

По тој логици, ко гласа за Ђиласа, гласа за Вучића?

Тај јако много ризикује. Не бих био спреман на такав ризик. Не слажем се ни с начином на који је радио неке ствари када је био градоначелник, иако је за ове из актуелне власти, за Весића и Малог, поштењачина и геније. Проблем је, међутим, у томе што га Вучић може уцењивати.

Kако бисте описали овај, врло кратак, али интензиван политички пут Саше Јанковића. Да ли је ту реч о пропалом пројекту или је то што се некима чини пропалим управо услов за успон?

Мени се чини да је то пропао пројект. Он је заиста, по сопственом сведочењу, хтео да тражи од Вучића да му преда власт, ако изведе 50.000 људи на улице. То је врло неозбиљна прича, а његова политичка способност је у великој мери прецењена. Најгоре је што мисли да ту нема ничега спорног. То значи да није у додиру с политичком стварношћу. У изборној ноћи је постојао изразито велики емотивни несклад између његових присталица, које су биле очајне, и њега, који је био одушевљен.

У ком смислу – ово није ваш лидер, или?

Просто то. Политички вођа који није у стању да артикулише не само рационално засноване циљеве, већ и осећања и жеље оних које представља, неће остварити никакав успех.

Вучић јесте?

Вучић је мајстор за то, али и Бошко Обрадовић. Он јако добро артикулише тај националистички гнев. Присталице Двери не да нису замериле Обрадовићу гађање компјутерским мишем Мартиновића, већ им је жао што му није потегао уво и одаламио га другом руком. Они то осећају према Мартиновићу, оличењу љигавости на политичкој сцени Србије. Подударање између вође и његових присталица мора постојати у што већој мери. Вучић, у том смислу, оваплоћује беспомоћни и, упркос томе, борбени примитивизам у делу бирачког тела. Реч је о савршеном преклапању.

Да ли је и та Јанковићева БИА одредница, о којој сам често говори, једна од тих неподударности?

Питам се све време зашто то наглашава. Људи из ПСГ су ми рекли да он о томе свакодневно прича; дакле, не понекад, већ свакодневно. Наравно, катастрофално је, са становишта здравља једног друштва, иако нажалост очекивано, када то таблоиди, у служби бескрупулозне власти, користе у борби против опозиције. Претпостављам да је уверен да велики део друштва мисли да БИА доводи и скида са власти, па он хоће да им да до знања да је проверен човек, да неће издати националне интересе, да с њим нема неизвесности у том погледу. Међутим, и ту је направио рачун без крчмара, јер већина његових бирача, с правом или не, зазире од тајних служби.

Kао у случају Ђиласа, недавно сте рекли да је гласање за ДС или ЛДП глас за Вучића, због уцењивачког капацитета који Вучић има над Шутановцем и Јовановићем.

И Јовановић и Шутановац имају толико путера на глави да су лаке мете уцењивања. Јовановић поготово. Већи је, међутим, проблем чланство ДС-а, јер оно бира недораслог човека за председника. Дакле, то није Шутановчев, већ је проблем људи у тој странци.

Тврдите да Вучић поред Ђиласа и Шутановца, држи у шаци и Шапића. Са ким прогнозирате да ће направити власт у Београду онда?

Тако је, Шапић је његов главни адут. Разне афере га прате. Од плагираног доктората до заграђивања улица и претварања јавног простора у приватни. Шапић, према истраживањима јавног мњења, иде на преко десет одсто, а Вучић би, заједно са социјалистима, можда и радикалима, могао имати око 40 одсто, па би власт лако могла бити формирана. У сваком случају, свако ко гласа за Шапића, гласаће тиме и за Вучића.

Kо је преостао, по вама, а да не може да буде уцењен, осим НДБГ?

НДБГ, Бели, Доста је било, али и Бошко Обрадовић. Друга је ствар што за потоње две опције не могу да гласам, а нарочито не за Двери. Они су од мене врло далеко, али Двери су чиста опозиција, ту нема лажи, нема преваре. Уз то, Бошко Обрадовић је цивилизован човек.

Бошко Обрадовић је, рецимо, организовао протесте након пресуде Ратку Младићу, подсмевајући се жртвама геноцида. Kако он може да буде цивилизован?

То није питање цивилизованости, већ моралне тупости. Ако не признајете злочине, које је неки зликовац у ваше име починио, ако нисте способни да се уживите у положај жртве, сведочите да сте жестоки националиста којег је национализам учинио једнако жестоко тупим у моралном смислу. Али то вам не одузима цивилизованост. Цивилизовани Енглези, Шпанци, Белгијанци, Низоземци, Французи и Немци су не тако давно направили грдне злочине.

У односу према регионалној политици видимо доста подударности између Вучићеве политике и оне са опозиционих страна када је реч о национализму. Тензије у региону не попуштају. Видите ли опасност од нових сукоба са оваквом политиком?

Нема озбиљне опасности зато што су то све клијенти било Немачке било САД.

Влада дубоко уверење у овдашњем јавном мњењу да ЕУ “држи” Вучића на власти због решавања питања Kосова. Kако то ЕУ ради?

Сећате ли се 2011. године и августовске посете Ангеле Меркел. Тада је јасно и брутално поручила да ЕУ више неће подржавати Бориса Тадића на власти, јер није хтео Бриселски споразум. Његова несарадљивост условила је напуштање великих сила које нађоше новог љубимца. У том смислу, Србија је класична банана држава. И није једина, све државе наследнице Југославије то јесу. Последица је то њенога краја.

А када је реч о његовом односу према Русији?

Прагматичан однос, и он га врло брижљиво гаји.

Седење на две столице ипак показује неискреност у европским интеграцијама?

Докле год може, требало би тако да игра. У политици се никада не зна. Он је улазак у ЕУ наследио од претходних власти као стратешки циљ, и заветовао се да то неће мењати, под условом да нас ЕУ жели. На дугачком је штапу улазак у ЕУ…

Зависи ваљда нешто и од реформи друштва?

Бугарска и Румунија су ушле у ЕУ само због тога да Русија не би могла овде да се меша.

Зар немамо другачије околности у односу на то време, с обзиром на то да је Русија од анексије Kрима у сукобу са ЕУ?

Немамо битно различите околности. Ми смо прилично удаљени од ЕУ и то шири маневарски простор за било коју власт у Србији. У овом тренутку Вучић у начелу добро води спољну политику и то му треба признати, али исто тако, треба рећи да не постоји у спољној политици само државни разлог, већ је ту и етичка одговорност. Изручење турског држављанина курдске етничке припадности Турској представља у том смислу ужасно огрешење о једног човека, и то на својој савести носимо, не само Вучић и његова бескрупулозна и у великој мери беспризорна клика, већ и нас двоје, односно сви грађани онога што би требало да буде Република Србија.

Зар не би промена у односу према Русији убрзала интеграције?

Нико вама не може да забрани да имате односе какве год хоћете са Русијом до тренутка учлањења. Тада већ морате да се определите.

Санкције Русији су уведене, ипак због неких разлога, нису оне чињеница без садржаја. Говори се о вредностима…

А да ли је Орбан европска вредност?

Орбан је ипак ексцес.

Он је ЕУ. Kао и Kачињски. То су, можда, оличења европских вредности.

Нису само они, они су упадљиви зато што нису представници тих вредности?

Европска унија може бити и фашистичка. Европа је, у историјском смислу, вишесмислен појам. „Европа тврђава“, тј. радикално-десничарска Европа представља оно у шта нипошто не бих улазио, јер се базира на у основи мусолинијевском концепту, као и „новој Европи“ једног Адолфа Хитлера и његових добровољачких СС-јединица из различитих европских земаља. Орбан није стављен под надзор. Он је по вољи Ангеле Меркел ставио бодљикаво-жичане ограде на границу против избеглица… Противим се употреби синтагме „европске вредности“. Ако је ЕУ базирана на идејама просветитељства, онда сам присталица процеса европског уједињавања. Проблем је што се од тога прагматично, али и суштински, све више одступа. Избегличка криза је то доказала. Похлепа капиталиста је, такође, велики проблем. Друштвена неједнакост је огромна и достиже размере упоредиве с онима пред Први светски рат.

А Путинове вредности?

Против сам ауторитарности, а тиме и против Путинових вредности.

Вучићевој владавини се не види крај. Шта мислите да ће узроковати његов пад са власти?

Он сам највећи је сопствени непријатељ, и то се не може и неће изменити. Но, осим тога, издвојио бих још један проблем, а то је галопирајућа друштвена неједнакост. Тренутно је друштво Србије, у којем једнакост традиционално слови као друштвено пожељна вредност, међу друштвима у којима је друштвена неједнакост највећа у Европи. Највећи део грађана живи у изузетној беди. Нажалост, та беда је згодна за манипулацију. Човек који прима ту цркавицу најчешће гледа ријалити програме, јер тамо види у мањој или већој мери познате ликове сличне њему. И то је нешто што ће јако тешко да се промени. Вучић је изузетно вешт манипулатор. Он исправно каже да већина пензионера има 25.000 динара. Њима није снизио пензију, а другима јесте. И онда они, мученици, кажу – ово је правда, пошто је другима, који имају више, снизио следовање, а мени није. Заправо, сви смо бедници (са изузетком једног промила олигархије), јер чак ни 1.000 евра није ни близу немачког или француског минималца, да њихову просечну плату или медијану ни не помињемо.

Kолико цените да ће проћи до тачке када би промене могле да буду условљене неједнакошћу?

Човек може да издржи много, бар то знамо ми који смо преживели 1990. Нема граница. Човек је страховито прилагодљив, само ако му нађу довољно убедљиве разлоге да трпи. Демагогија успева како због беде у којој се људи налазе тако и због неостварљивих снова које сневају. Стога се, ипак, уздам у Вучића, његову психу, и његову беспризорну и бескрупулозну олигархијску свиту, баш као што чини и тренутна већина оних који излазе на изборе у Србији, али из сасвим супротних разлога.

Пише, Снежана Чонградин 

Danas