FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

ВАТИКАН И СРБИ, СТО ГОДИНА ПОСЛЕ

Крај јуна 2014. донео је живу дипломатску активност у односима Ватикана и Србије. На позив министра Ивице Дачића, у посету Београду стигао је папин министар спољних послова, надбискуп Доминик Мамберти. Дачић је изјавио да би понтифексова посета Београду била у државном интересу, а Томислав Николић да би му било драго да, као председник Србије, пожели добродошлицу папи (1). Надбискуп се састао и са патријархом Иринејем и неким епископима. Тврђено је да је том приликом патријарх наводно упутио протестно писмо папи Фрањи поводом најављене „универзализације“ Степинца који, од „блаженог“, треба да постане „свети“. (Повремено се стицао утисак да је „само“ Степинац препрека да папа посети Србску Цркву; јер, то је, а не посета државном врху Србије, главни циљ Ватикана од 1979. године наовамо).

Ствари отишле још даље: сазнало се да папа Фрањо позива патријарах Иринеја у Ватикан, а да је патријарх Иринеј заинтересован да папа дође у посету СПЦ (2).

А онда је, 23. јула, премијер Владе Србије, Александар Вучић, заједно са амбасадором Аустрије у Србији, Ајгнером, засадио, као символ мира и помирења, сто година после бечког ултиматума Београду, црвену шљиву. Овај чин се десио у дворишту негдашњег аустро-угарског конзулата у Београду, који је сада зграда Београдске надбискупије. Предлог за „гест помирења“ не само са Бечом, него и, симболично, са Бриселом, коме Београд стреми, дао је министар културе Владе Србије, Иван Тасовац, а срдачно га је поздравио надбискуп београдски, Станислав Хочевар, домаћин овог сусрета (3).

Рекло би  се: Ватикан и његови представници су пуни жеља за миром и љубављу на Балкану, и увек је тако било. Али, историјска сећања су много озбиљнија. Једно од њих се тиче одговорности Ватикана за рат против Србије који је повела Аустро-Угарска.

Поготово би требало да је буду свесни поглавар СПЦ, председник Србије и премијер њене Влад

ВАТИКАН И СРБИ ПРЕ СТО ГОДИНА

Папа римски је, вековима, православне Србе, као „шизматике“, сматрао својим кључним непријатељима на Балкану. Тако је било и почетком 20. века, када је слободна Србија постала трн у оку хабзбуршког Беча,  миљеника Ватикана у „Средњој ЕУропи“. Ватикан је сматрао да су Срби природни савезници Руса, а Трећи Рим је одувек је био предмет мржње Првог Рима.

Зато није нимало чудно што је понтифекс одушевљено поздравио аустроугарску анексију Босне и Херцеговине 1908. Поводом балканских ратова, Ватикан је стао на страну Турака, сматрајући да ослобађање Старе Србије руши Отоманску империју и светску „равнотежу снага“. На територији коју је србска војска ослободила живело је око тридесетак хиљада римокатолика, углавном Шиптара, чији је покровитељ био Беч, па је Рим био у страху да ће новопроширена православна Србија угрозити интересе римокатолицизма. Папа Пије Десети Србе  је, док су ослобађали своје земље, из мржње називао варварима(о томе види 4, 429-430;5,184).

Ипак, Србија је заиста желела мир, и 1914. завршила је преговоре с Ватиканом о конкордату. Ватикан је добио много (пре свега, скоро апсолутно немешање државе у своју делатност). Циљ Београда је био да се, у директном договору с папом, избегне аустроугарски протекторат над римокатолицима Србије, који је Бечу служио као средство притиска на Београд (види о томе: 5, 13-27). Међутим, овај конкордат никад није ступио на снагу, зато што је, после Видовдана 1914, папа позвао Беч у крижарски поход против „шизматика“.

ПАПА ПОДРЖАВА АНТИСРБСКИ ПОХОД

Наш угледни историчар, Драгољуб Живојиновић о томе пише: “У Првом светском рату Св. Столица је отворено стала на страну Аустро – Угарске и заговарала идеју о „ограниченом“ рату против Србије; настојала је да спречи ширење рата и улазак великих сила како би осигурала уништење српске државе. Тражила је да се велике силе сагласе међу собом да се Аустро – Угарској дозволи да се обрачуна са јужним суседом. При томе треба имати на уму да је Аустро – Угарска имала педесет милиона становника, а Србија четири милиона, што је значило и одговарајућу несразмеру у економској снази, наоружању, величини оружаних снага,итд.“ (5,184).Живојиновић додаје: “Читава европска католичка хијерархија, укључујући и хрватску и словеначку, подржавала је рат Аустро – Угарске против Србије. Кад су српска влада и Југословенски одбор потписали Крфску декларацију о уједињењу југословенских народа, у Ватикану су били огорчени. У мировној ноти папе Бенедикта XV, објављеној 1. августа 1917. захтевало се да се очува Аустро – Угарска и на Балкан врати стање какво је било пре балканских ратова. Крај Првог светског рата донео је још већу горчину и осећање пораза, што потврђује чињеница да је Св. Столица предлагала, у пролеће 1919, да се уместо Краљевине СХС створи република. Света столица је била последња држава која је признала новонасталу Краљевину (новембра 1919. године). Срби су доживљавани као непријатељи с којима се треба обрачунати кад за то дође повољан тренутак“ (исто, 172). Тај тренутак је, у Павелићевој НДХ, дошао 1941.

ДВОСТРУКИ АРШИНИ РИМСКОГ ПАПЕ

Ватикан је, наравно, имао двострук однос према народима и државама, увек заснован на жељи да се „шизматици“ са Истока поразе, нарочито ако су у питању православна Русија и Србија. Историчарка Радмила Радић, приказујући књигу Живојиновића о Ватикану у балканском вртлогу, вели: “Илуструјући двојни однос Ватикана према правима „малих народа“ и њиховом самоопредељењу, аутор наводи пример посете Луја Бакотића, делегата Србије при Ватикану, папи Бенедикту XV, фебруара 1918. „На Бакотићеву примедбу да су у сукобу била два начела и да крај рата треба да донесе победу оног које је боље, то јест самоопредељења, Папа се уздржао од давања одговора“. Само недељу дана касније, приликом посете финске делегације Светој Столици, Папа је изјавио како малим народима треба признати иста права као и великим. Д.Живојиновић закључује како су политички и верски интереси Ватикана били потпуно јасни. Самоопредељење се није могло применити на народе Аустро – Угарске, бар не на све, али се могло применити на Финце, који су се одвојили од Русије“ (6,127).

Ватикан је том мржњом хранио своје вернике који су 1914. кренули и на Србију и на Русију.

ОКУПАТОРИ У СРБИЈИ 1915 – 1918.

Папистичка мржња хабзбуршких освајача према православном Србству показала се како у злочинама у Мачви 1914, тако и одмах по окупацији Београда 1915. Тада је, наиме, престона дворана Краљевског двора Карађорђевића претворена у римокатоличку капелу, да би се демонстрирала победа над „шизматицима“. Прву мису у њој служио је римокатолички бискуп Бјелик. Љубомир Дурковић – Јакшић о њему пише: “Колико је бискуп био задојен мржњом, не само против Срба и њихове цркве, него чак и против Православља и Словенства, види се из још једног примера/…/ Он је руски саборни храм Светога Николе у Прагу претворио у римокатоличку цркву за војну команду, а на освећењу говорио је на само немачки и мађарски, него и чешки. Његову акцију подржао је Ватикан, јер га је именовао за апостолског војног бискупа“ (7,533). И други високи клирици у служби папе били су антсрбски настројени: члан мађарске Академије наука, бискуп Вилхлем Фракмон, предложио је да се на двору Карађорђевића подигне споменик мађарском католичком витезу Јаношу Хуњадију.

Папи најоданији народ, Хрвати, нарочито су се радовали паду Београда, а њихове новине су писале да се падом овог „гниезда уротника и убојица“ и „српска свиећа гаси“ (цит. према 7, 528).

У Шапцу, у коме су, папи и Хабзбурзима одани Аустријанци, Хрвати и Мађари починили невиђене злочине, тешко оштетивши и оскрнавивши православни храм, подигнута је, 1916, римокатоличка црква.  Римокатолици су, у окупираном Београду, редовно одржавали не само мисе, него и процесије, у којима су учествовали војни гувернер и његови помоћници, припадници бечко – пештанске солдатеске и римокатолички верници.

Војни гувернер је увео у Србију нови календар, папски, а забранио дистрибуцију џепног календара по јулијанском рачунању времена. У србске школе „угнана“ је латиница, а ћирилица је истерана. Сви ћирилични натписи по улицама и надлештвима уклоњени су.      

У окупираној србској Црној Гори, аустро-хрватска солдатеска руши Његошеву капелу на Ловћену, а кости највећег србског песника, владике Рада,уклања са места њиховог почивања.

Дакле, односи Ватикана и Србије не могу се свести само на Степинца. Папство је, вековима, непријатељ Срба на Балкану, и то се, ни у дипломатским изјавама и поступцима, не сме губити из вида, поготово о стогодишњици Великог рата.

 

УПУТНИЦЕ:

1. http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-drzavni-interes-da-papa-poseti-srbiju.html(приступљено 24. јула 2014)

2. Види: http://ilpiccolo.gelocal.it/trieste/cronaca/2014/07/19/news/gli-ortodossi-invitano-il-papa-a-belgrado1.9618054;превод:http://pravoslavljepzv.wordpress.com

3. http://www.tanjug.rs/novosti/138491/vucic-i-ajgner-zasadili-drvo-mira-u-beogradskoj-nadbiskupiji.htm

4. Драгољуб Р. Живојиновић: Ватикан и Први светски рат 1914-1918, НИУ Службени лист СРЈ, Београд, 1996.

5. Драгољуб Р. Живојиновић: Ватикан у балканском вртлогу, Албатрос плус, Београд, 2012.

6. цит. према „Трибина библиотеке САНУ“, година 2, број 2, САНУ, Београд, 2014, стр. 127.

7. Љубомир Дурковић-Јакшић: Србија и Ватикан 1804-1918, Србска православна епархија жичка и србска православна епархија шумадијска, Краљево – Крагујевац, 1990.

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ