FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Званично истражно-полицијско објашњење гнусног злочина који је 1. маја 1985. године група Албанаца извршила над Србином из околине Гњилана, Ђорђем Мартиновићем, ондашњи југословенски министар унутрашњих послова, Стане Доланц, сажео је у три реченице телевизијског интервјуа: „Случај Ђорђе Мартиновић је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири”.1)

Шовинистички циничним тоном ондашњи словеначки апаратчик је јавности кроз „случај Ђорђа Мартиновића”, заправо, представио једну југоподобну верзију историје вишевековног геноцидног погрома Срба са Косова и Метохије. Прецизније, набијање Срба на колац само је по изузетку било арнаутско-османско злодело. По правилу, хиљаде Срба су саме посезале за колцем услед своје хомосексуалне настраности.

Да би лаж добила привид истине, недостајало је још само Ђорђево признање његових наводних хомосексуалних склоности, изнуђено после тортуре истражитеља Брозове Инквизиције. Тако би са ослонцем на тезу о непоузданости и патолошкој митоманији српског националног сећања, једна савремена resјudicataБрозове Инквизиције за тили час службено претворила све мученике Радисаве у јунаке српске геј историје. Као што су у званичним партијским извештајима арнаутски злочини замењени само Србима својственим економским апетитима као разлогом вишедеценијских сеоба Срба са Косова и Метохије у оквирима Брозовог земаљског раја. Истовремено, ради употребљивости оваквог посуновраћеног тумачења српске историје, на службеној верзији „случаја Мартиновић” већ су били обезбеђени потписи званичних представника српског народа у југословенској федерацији, разних Бакића, Мамула, Грачанина, Ивановића и сличних. Овој монтираној верзији балканске историје са задахом буђи древних обавештајно-иницијацијских лондонских, ватиканских и бечких клубова, Брозови апаратчици су давали само свежу батинашко-идеолошку подршку.

Истином им се супроставио Ђорђе Мартиновић, који је одбраном сопственог образа бранио историјски лик српског народа. Поново се један српски мученик нашао сам са Истином насупрот домаћих Бранковића и белосветских непријатеља источних чувара Истине.

Већ више од две деценије уместо посредног кроато-југословенског старатељства друге, федералне Југославије (форма тзв. Загребачке Југославије као реалне уније по угледу на Аустро-Угарску)2), Запад врши непосредан војно-полицијски и обавештајно-политички надзор над Србима. Отуда је тзв. истрагу о злочинима над Србима почињеним на КиМ после јуна 1999. године преузео тим који је радио по налогу Вашингтона и Брисела и на чијем челу се, сходно томе, нашао амерички амбасадор Клинт Вилијамсон.

Текст Извештаја еулексовог истражног тима се на први поглед чини фактографски и кривичноправно недодређеним. Реч је само о првом утиску, јер се у скромном језику бројки својом упечатљивошћу итекако издваја помињање, у закључку документа, „више хиљада косовских албанских жртва”, као доказана и у Хагу пресуђена истина, насупрот тек 370 несталих Срба (уместо 530)3)и нешто око 500 убијених лица после јуна 1999. године, и то како српске тако и албанске националности. Утисак се у пропагандно-манипулативне сврхе додатно појачава када се „шачици” лица српске националности, која су могла да буду убијена ради вађења и трговине органима, у вези са чим истражни тим тренутно не поседује ваљане доказе, супростави помињање „ексхумираних масовних гробница косовских Албанаца”. При том, Вилијамсон није пропустио прилику да укаже на „сензационалистичку природу” Извештаја Дика Мартија и то у делу који је, иначе, привукао највећу пажњу светске јавности, а тиче се убистава отетих Срба у циљу узимања њихових органа. Извештај истражног тима Еулекса је непрецизан не само када говори о убијеним и отетитим Србима, већ и када је у питању неалбанско становништво прогнано из својих места на Косову и Метохији, мада су ови подаци били доступни истражном тиму посредством документације комесаријата за избеглице Србије и Црне Горе.4)

Када се анализирају основне поруке Извештаја може да се закључи да је он конципиран тако да се ни једном речју не доведе у питање изрежирана величина колективног албанског „страдања”из деведесетих година чији су виновници Срби и с тим у вези праведност албанске борбе за независност Косова, као легитимне основе за деловање ОВК. То потврђује Вилијамсоново правдање у закључку Извештаја, како он има „јасно разумевање за оно што се десило на Косову у периоду пре рата 1999. као и током самог рата”, те да истрага не представља „напад на борбу Косова за слободу или напад на ОВК као организацију”. Следствено, предмет истраге истражног тима Еулекса били су само они злочини над цивилним становништвом који су извршени после јуна 1999. године и који, Вилијамсоновом речју, „нису имали никакве везе са одбраном Косова или са борбом за слободу”. Срби убијени пре јуна 1999. за истражни тим Еулекса у начелу су били легитимне мете. С тим у вези, наводно албанско страдање пре јуна 1999. године, иако није било предмет рада истражног тима, брижљиво се провлачи кроз цео Извештај, задржавајући службену НАТО оцену колективног свенародног страдања. Супростављени тој слици, злочини над Србима који су се догодили после јуна 1999. године, мада по признању Вилијамсона систематски организовани и извршавани од „мале групе” руководиоца ОВК, у Извештају делују као појединачни инциденти који сведоче „о тежњи одређених лица из руководства ОВК да искористе елементе те организације за извршење насиља у намери да приграбе политичку власт и лично богатство за себе”. С тога се етничко чишћење Срба са КиМ после јуна 1999. ставља у исти ранг са „кампањом насиља и застрашивања” појединих припадника ОВК над политички неистомишљеницима из редова Албанаца. Оваква симетрија треба да прикрије вишевековни континуитет прогона српског становништва са КиМ од стране великоалбанског националног покрета, што би прогону из 1999. и 2004. године дало све одлике геноцида, а не појединачно неповезаних злочина против човечности. Зато су злочини над Србима су у Извештају представљени само као део низа кажњивих радњи којима је после јуна 1999. прибегао „мали део” руководства ОВК како би успоставио политички монопол на Косову. Мада се злочини над Србима извршени у циљу етничког чишћења у Извештају на више места јасно дефинишу као злочин против човечности, кроз помињање код једног броја случајева могућности да наступи застарелости кривичног гоњења, оставља се отвореном и могућност њихове квалификације од стране тужиоца као обичних кривичних дела. То је још једно од средстава којима се чини кривичноправно бенигнијом политичка позадина злочина извршених над Србима у поређењу са наводним масовним злочинима извршеним над Албанцима на КиМ током 1998. и 1999. године.

За ЕУ и САД кривичноправна историја рата 1999. већ је довршена у форми хашких resјudicata(пресуђена ствар). Полазећи од тога, пресуде будућег специјалног суда за ратне злочине почињене на Косову треба да у западној пилатовској традицији, кроз осуде појединих већ отписаних обесних првака ОВК, додатно оперу крваве руке НАТО пакта, како би њихова крв још једном пала на руке државе која је жртве незастаривог злочин против мира. Никада током историја западна крсташка цивилизација није била колективно вођена идеалима правде, отуда је илузорна вера у једнакост поступања Хашког трибунала и будућег специјалног суда за Косово. Српским политичким и војним првацима, као припадницима народа заточника идеје Трећег Рима, био је намењен туђи суд западне Инквизиције, који им је у духу традиције судио и за помисли и трапаве покушаје обнове самосвести и Отаџбине, као за довршена кривична дела. Циљ будућег суда за ратне злочине почињене на КиМ је да по унапред изрежираном плану ојача политички кредибилитет косовске НАТО творевине, како би се опрало његово злочиначко порекло и правно мртворођење.5)То се види и из чињенице што ће овај Суд у основи поступати по материјалном кривичном законодавству тзв. Републике Косово.6)

Већ Вилијамсонов Извештај недвосмислено показује да ће ова псеудосудска творевине о злочинима које су Албанци извршили над Србима судити према већ виђеним југоподобним и западноподобним мерилима Станета Доланца. Истоветност положаја српског народа на КиМ у НАТО творевини, тзв. Републици Косово и Брозовој косовској аутономији условљена је истоветним политичко-идејним пореклом оба модела решавања српског питања.

Као што уживамо у набијању на колац, тако смо и народ телесних деформитета, па се најчешће рађамо без једног виталног органа. Ето објашњења откуда  мртви косовскометохијски Срби без бубрега. Уз то, Вилијамсон Извештај, као некада партијски извештаји СКЈ, полазе од претпостављене великосрпске кривице, која чини да злочини ОВК над Србима стекну ореол борбе за слободу, осим ако се не ради о послератним убиствима старих и немоћних Срба који ничим нису могли да угрозе опстанак тзв. Републике Косово.

Као и у „случају Ђорђа Мартиновића”, остало је још да службену судску верзију савремене косовскометохијске драме овере својим потписима они који говоре у име народа заточене политичке воље. У спремност нових Грачанина и Мамула не треба сумњати, јер је прихватање „косовске реалности” најважнији  испит на коме ће пред европском јавношћу своје неподобне официјелне биографије опрати садашњи прваци балканске евроатлантске будућности - Вучић, Дачић, Тачи и Харадинај. Официјелне, јер они и њихове социјал-дарвинистичке идеологије никада нису билиевропским мештрима страни. Истовремено, похвале које су Извештају истражног тима Еулекса стигле од Вукчевића и Векарића, као и Вилијамсонова похвала њиховог рада, само потврђује чињеницу да под фирмом органа државе Србије делују обавештајне испоставе НАТО алијансе.7)И најзад, последњи који треба да дају сагласност на измонтирану судску верзију косовскометохијских догађаја с краја 20. и почетка 21. века су сами косовскометохијски Срби, као и целокупни српски народ ма где живео. Само од нас зависи да ли ћемо кренути исповедничким путем Ђорђа Мартиновића или ћемо због тридесет сребрењака сами себи намакнути омчу и прекратити историјско трајање српског народа.

 

1)     http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/09/10/srpski/R00090803.shtm

2)     М. Павловић, Цео живот Југославије у два државна облика, http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/zmsdn146.pdf

3)     http://www.nspm.rs/hronika/udruzenje-porodica-stradalih-na-kim-nismo-zadovoljni-vilijamsonovim-izvestajem-trazimo-optuznice-protiv-celnika-kosovske-vlade.html

4)     http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2014/07/28/4952632/tekst%20izjave.pdf

5)     http://www.nspm.rs/hronika/becki-prese-izvestajem-vilijamsona-dekonstruisana-laz-kosova.html

6)     http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2014/07/28/4952632/tekst%20izjave.pdf

7)     http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-vukcevic-vilijamsov-izvestaj-je-satisfakcija-za-zrtve-i-veliki-doprinos-medjunarodnoj-pravdi.html

srb.fondsk.ru