FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Никола Јовановић 

У сваком приручнику за политички маркетинг стоји да је давање обећања кључни део сваке политичке кампање. Бирачи желе да чују шта који кандидат нуди, радије него да обраћају пажњу на међусобна оптуживања и надгорњавања политичких актера.Уосталом, гласање, поред вредносних поклапања и емотивне идентификације, садржи и извесну трансакциону компоненту: бирач кандидату даје глас, а кандидат се заузврат обавезује на одређено чињење након избора.

Иако су приручници за политички маркетинг најчешће морално неутрални, у уређеним демократским друштвима се напросто не исплати давати неутемељена и фантазмагорична обећања. Струковна удружења, јавно мњење, специјализовани новинари, прилично су брутални у оцењивању изабраних представника. То оцењивање је утолико строже, што у западним друштвима постоји извесно засићење класичном политиком и одређени револт према естаблишменту. Политичари за које се покаже да се не држе обећаног, бивају врло брзо дискредитовани и делегитимисани у вршењу својих овлашћења. Сваки случај је наравно специфичан, али тамо влада опште уверење да је у случају неодмерених и нереалних обећања - већа дара од мере.

На жалост, у друштвима са фасадним институцијама, конформистичком елитом и некритичким медијима, стање је управо супротно. Ту политичка класа има неколико механизама да се разреши од одговорности за неиспуњена обећања. Међу те механизме спадају спиновање у медијима, фалсификовање званичне статистике, тенденциозно скретање пажње на друге ствари, затим нуђење још грандиознијих обећања како би се ставила у сенку претходна, или скраћивање мандата како би се избегло свођење рачуна. Погледајмо сада какво је стање у нашој Србији.

Уваженим читаоцима је већ издалека јасно у коју категорију наша држава тренутно спада. Нема политичке одговорности за јавну изречену реч, односно за дато, а не испуњено обећање, од стране актуелне управљачке екипе. Даћу само два најеклатантнија примера. Председник, а тада премијер, Александар Вучић, изјавио је у току 2016. године да у «Србији почиње златно доба». Та његова синтагма подсећа на нешто ранију изјаву да га је «срамота колико нам добро иде», а овај пут ју је упарио је са најавама да ће од 2017. године Србија бележити рекордне стопе економског раста, као и да ће просечна плата већ у овој години бити 500 евра.

Подаци у првих 6 месеци 2017. године брутално су оповргли председниково бацање прашине у очи народу. Ове године Србија ће забележити раст од највише 2%, што нас сврстава на само зачеље Европе и што не представља основу за смањење незапослености, нити за раст животног стандарда. Што је најопасније, овакав симболичан раст не буди никакву наду нашим најугроженијим суграђанима, у које убрајам преко пола милиона оних који су на ивици глади, као и близу два милиона оних којима апсолутно сиромаштво виси као мач над главом. Просечна плата овога месеца износи нешто изнад 400 евра, што је за 20% ниже него што је актуелни председник најавио. И то упркос вештачком одржавању јаког динара, који штети нашем извозу.

Други пример коју ћу дати јесте најава градског менаџера из 2015. године да пројекат «Београд на води» представља «највећу развојну шансу Србије» и «инвестицију која ће донети нашој земљи три и по милијарде евра». О произвољности и бесмислености оваквих обећања залудно је трошити речи. Данас знамо оно што је још од почетка било јасно и логично: једно стамбено насеље у Београду никако не може бити мотор развоја Србије. Мотор развоја земље може бити београдска лука, или београдска берза, али о томе актуелна управљачка екипа не размишља.

Исто тако је јасно да шопинг мол у страном власништву у престоници не може привући милијарде страних инвестиција, већ напротивможе само извлачити капитал из земље, или прати новац. Инвестиције се привлаче бесцаринским зонама, индустријским парковима и технолошким инкубаторима - што изгледа није познато градском менаџеру и његовим властодавцима.

Како актуелна управљачка екипа успева да забашури одговорност за овакав јаз између обећаног и реализованог? Прво, промењена је методологија за рачунање незапослености, па испада да она значајно пада, иако проста логика говори да би са значајним растом запослености морао да значајно расте друштвени производ - што није случај. Друго, стара обећања се замењују новим. Треће, стално се расписују ванредни избори, иако власт има апсолутни већину у континуитету, да би одговорност за неиспуњено свалила на кратко време и некооперативну опозицију. Четврто, јавна дебата и сучељавање је укинуто у јавном простору.

Међутим, сви ови механизми имају ограничен рок трајања. Бирачи са сваким новим изборним циклусом имају нове информације о кредибилности и способности политичких актера. Виде да куле обећања тону у савски песак. Царево ново одело је сашивено и ка њему је већ уперен дечији поглед.

НСПМ