FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Наше задатке, задатке за мандат ове владе поделио бих у шест група:

Стварање неупоредиво бољег пословног амбијента

Кренули смо да мењамо ствари. Поносим се што смо донели Закон о раду, за разлику од многих који су се сакрили у мишје рупе, да некога негде не наљуте. Тај закон представља угаони камен, камен-темељац за све промене које у Србији хоћемо да остваримо. Пре свега, промену сопствене свести и приступа радним обавезама.

Стварна и жестока борба против сиве економије

Донели смо нови закон о пореском поступку и администрацији, ангажовали 400 нових пореских инспектора и кренули у остварење оних прихода који држави по закону припадају. Први пут, имаћемо темељну контролу и санкционисање непријављивања запослених и у приватном сектору. Такође, безбедносна агенција постигла је прве, наглашавам прве, озбиљније резултате у борби против шверца цигарета и резаног дувана.

Суштинска реформа јавних предузећа

По мом суду, ово ће представљати највећу муку и проблем за српску државу, иако тако не изгледа. Наиме, не само да су државна предузећа доживљавана као партијске прћије, већ нико није водио рачуна о томе да смо у претходним годинама од тих компанија, којима смо дали монополски положај и обавезу да зарађују у име државе, направили привредне богаље којима држава даје новац како би могли да преживе и очувају високе плате својих запослених. У том смислу, није ни чудо што је у Србији сан сваког младог човека био посао у неком од јавних предузећа, а не сопствени, инвентивни бизнис у којем би могао да зарађује много више. Лакше је кад не мораш да се трудиш и бориш, када ниси на тржишту, а сваког месеца капље добра, веома добра плата. Таквим односом су оштећени и сви добри и вредни радници тих предузећа, јер као и ми политичари, сви су стрпани у исти кош. Зато, крећу смене и нови конкурси за избор руководилаца у јавним предузећима. Мерило успеха биће резултати, тј. смањење губитака и повећање профита. И ништа више. И, то није никаква представа, већ тешка борба да ствари покренете. Промене ће бити интензивне и у више корака. Неће бити директора који су се сродили са фотељом и функцијом, а некако, увек су бежали од резултата, а и резултати од њих. Те промене, крећу, колико данас.  

Решавање проблема тзв. предузећа у реструктурирању

Србија за предузећа у реструктурирању, плус „Железара” и „Симпо”, који само формално немају тај статус, издваја више од 750 милиона евра годишње. То је половина фискалног дефицита с којим морамо да се изборимо у наредне три године. Управо зато, на влади смо изгласали и послали у Скупштину законе о приватизацији и стечају, како бисмо коначно ушли у решавање проблема који су нам претходници оставили не трудећи се да те проблеме сагледају, а камоли реше. Неко мора. Свуда где је могуће да пронађемо стратешког партнера, свуда где постоји било какав бизнис кејс, влада ће помоћи и субвенционисати опстанак предузећа и запослених у њему. Тамо где то није могуће, радницима ћемо платити отпремнине, али систем у којем се не бавимо економијом, већ плаћамо социјални мир без икакве, или уз недовољну привредну активност, води нас директно у пропаст. И та предузећа, и те раднике и нас као државу.

Уређење јавних финансија и мере фискалне консолидације

Политички најосетљивије питање. Ове мере, било да је реч о смањењу плата у јавном сектору, или нечем другом, имају смисла само у случају да спроводимо све остале. У противном, те мере – неопходне због катастрофалне неодговорности претходних власти, које су своје проблеме решавале купујући гласове парама наше деце, трошећи њихову будућност и обавезујући све нас да увећавамо дугове, како бисмо исплаћивали њихове политичке промашаје – биле би контрапродуктивне. Смањиле би тражњу, а смањење фискалног дефицита било би само краткотрајно. Зато нам је потребна одлучност највећег дела друштва да спроведе у дело план реформи који смо усвојили, јер у противном, суочићемо се само са још већим проблемима и завршити као неке од земаља у нашем окружењу. 

Реформа јавне администрације

 У припреми је закон о планирању и изградњи који би требало да бирократске процедуре сведе на минимум и издавање грађевинских дозвола претвори у брз, рутински посао, али то је само једна од ствари које морамо да урадимо у промени односа наше администрације према грађанину. Ми у јавној управи добро смо плаћени од грађана, и то морамо да вратимо већим трудом, залагањем, да будемо слуге народу, а не да народ доживљавамо као оне који нама служе. Такође, држава са тако слабим приватним секторомне може да издржи овако гломазан административни апарат и зато ћемо покушати да, на правичан начин, ослободимо управу оних који недовољно раде и оних који су посао добили захваљујући партијској припадности, а не због своје стручности и знања.

Урадили смо и друге ствари. Послали смо у скупштинску процедуру сет медијских закона, преко банака српској привреди поделили, до сада, 700 милиона субвенционисаних кредита и тиме подржали ликвидност више од десет хиљада малих и средњих предузећа у Србији, донели Закон о обнови земље и без иједне примедбе, заједно са партнерима из Европе и света, кренули у обнову енергетског сектора, путне инфраструктуре, кућа које су срушене, или оштећене у мајским поплавама.

Пут пред нама није лак, и једино напорним и посвећеним радом можемо да испунимо наш сан о стварању модерне српске економије, која ће створити трајне услове за истински квалитетан живот читавог друштва.

И, на крају, још једном – не ради ова влада све ово, због неке имагинарне Европе, због чланства у било којој организацији, нити због било каквих снова о уједињеном свету, или неком његовом делу.

Ми, наравно и ја, имамо само један сан. Пристојну, уређену и задовољну Србију.

И исте такве људе у њој.

Зато смо научили, а научићемо и друге, да највећи део наше несреће потиче из свеопште неостварености. Из чињенице да смо држава у којој људи нису задовољни сопственим животом, па ни било чиме другим.

И да сви ми, цела та група заустављених, морамо једном да се покренемо. Да из лера пребацимо у брзину.

И, када се мало размисли, само смо то и урадили. Кренули смо.

Зато, свим душебрижницима поручујем – не брините о брзини. Брините о величини таласа који наилази и који је незаустављив.

У њему су сви они који хоће да раде, да се крећу, да иду напред и ка врховима. Они, који, после толико времена, хоће, коначно, нешто да ураде за себе и свој живот. Тако ће урадити и нешто за Србију. Промениће је.

Убрзај, Србијо.

Политика