FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

За Владимира Иљича Лењина крвопролиће започето 28. јула 1914. било је у дотадашњој историји највећи империјалистички обрачун око прерасподеле колонија зарад пљачке и као такав – апсолутно неприхватљив и неправедан. Међутим, свако правило има изузетак. Овде је то случај Србије и Црне Горе; за ове две државе Лењин је сматрао да воде праведан, одбрамбени и ослободилачки рат. И био је у праву

 

Док је 28. јула 1914. сједио за кафанским столом у Нишу, Никола Баја Пашић је сазнао да је Аустроугарска објавила рат Србији. Кафана се звала "Европа". Четири и по године касније, од те Европе, знане предсједнику владе Краљевине Србије, неће остати ни црно под ноктом. Цар Николај ИИ завршиће у подруму у Јекатаринбургу испред бољшевичког стрељачког строја заједно са царицом, сином и четири кћерке; кајзер Вилхелм ИИ побјећи ће од побуњених морнара у Холандију гдје ће у Дорму као хоби открити цијепање дрва; ћесар Карло, након што је на престољу провео свега двије године, једва ће се докопати Португала. Њихова царства срушиће се попут кула од карата: Русија, макар номинално, постаће земља радника и сељака, Њемачка – република у перманентној политичкој кризи, а Аустроугарске једноставно више неће бити на мапи; од девет нових држава у Европи, четири ће настати на њеној територији. У Француској и Великој Британији неће бити већих промјена, али више ни снаге за глобалну "велику игру" – на фолирантски и оперетски начин у њу ће се безуспјешно покушати убацити Италија...

 

Сам Баја Пашић, четири и по године након што му је присјео ручак у "Европи", постаће премијер прве државе уједињених Јужних Славена, независне и без велесиле на границама способне да јој кроји будућност. Да ли је постојао мајчин син који је ово могао замислити у тренутку када је Аустроугарска агресијом на Србију започела Први свјетски рат?

 

СТАРА ДОБРА ВРЕМЕНА: "Не изненађује то што је катастрофу свјетских размјера коначно изазвала криза (Сарајевски атентат – оп. аут.) која је била много једноставнија од многих што су до тада превазиђене, већ што се на њено избијање толико дуго чекало", пише бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер у својој књизи Дипломација.

 

Бројке објашњавају: удио војних расхода у друштвеном бруто производу скочио је између 1889. и 1913. у Русији са 3,5 на 4,4 посто, у Аустроугарској са 6,5 на 7,6 посто, у Великој Британији са 2,1 на 2,8 посто, у Њемачкој са 2,6 на 2,7 посто и у Француској са 2,8 на 3,9 посто (Сава Живанов, Пад Руског царства).

 

Што је основа овог убрзаног наоружавања европских народа и подијељених на два војнополитичка блока – Антанту и Централне силе? Зашто је у кризама попут аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. или француско-њемачке затегнутости око Агадира 1911. фалила длака па да прерасту у свјетски сукоб? И то у златном добу белле епоqуе у коме многи виде Аустроугарску са свим својим народима као неку врсту претече Европске уније, индустријску револуцију и владавину права Велике Британије за узор планирања националног развоја на дуге стазе, а интелектуални живот и културу Француске заједно са достигнућима Њемачке у науци, економији и организацији – за темеље трајног прогреса?
"Замислите да један робовласник који има сто робова ратује са другим робовласником који има двије стотине робова око ‘праведније’ подјеле робова", пише Владимир Иљич Уљанов Лењин у својој брошури Социјализам и рат. Другим ријечима: темељи читаве те Европе са свим њеним неоспорним достигнућима на разним пољима стајали су на систематској пљачки колонија, периферних подручја око великих сила и, у том контексту, на бјесомучном рату за сва тржишта и сировинске базе. А како сви ти ресурси нису неограничени, борба за и око њих морала је прије или касније довести до оружаног обрачуна и крвопролића. И то је отприлике то о узроцима Првог свјетског рата.

 

ИМА И ЈОШ НЕШТО.: Европа – Аустроугарска, Русија и добар дио Њемачке, прије свега – била је царство велепосједа. Само захваљујући диринчењу одрпаних и биједних беземљаша, сви они грофови, баруни и јункери у фраковима и атилама извезеним златом, без краја и конца ловили су крупну и ситну дивљач, губили милионе на рулету, пили шампањац из ципела глумица и пјевачица, ђускали по баловима, изучавали повијест умјетности и – управљали државама... Да би одржали такав животни стил, односно избјегли свођење рачуна због свог паразитизма, из године у годину су звецкањем оружја подизали тензије представљајући се као заштитници националних права и поноса, патриотизма, вјере, моралних вредности. Необјашњиво је због чега, али вјеровали су им. Поготово интелигенција из средње класе ухљебљена у све сложенијим државним механизама у чијем је функционирању цјелокупна аристокрација са свим својим царевима и краљевима представљала чист вишак.

 

У овакав поредак савршено се уклопио и крупни бизнис. Екстрапрофити нису расли само захваљујући топовњачама и испред обала Африке, Азије и Јужне Америке, колонијалним војскама и паравојскама у срцима "обојених" континената, сталним диктатима малим државама у ближем или даљем сусједству... Млатила се масна лова и на мизерним надницама у творницама, рудницима, бродоградилиштима, на влажним страћарама гдје одјекује туберкулозни кашаљ, одсуству социјалне и здравствене заштите и да се не набраја даље – тко је прошао неолибералну транзицију, зна о чему се ради. Негдје је било боље, негдје горе, свако извојевано радничко право плаћено је животима, али сви ти металци, рудари и бравари одушевљено су – на велико Лењиново изненађење – у аугусту 1914. кренули у рат. Радно мјесто је радно мјесто; ако газде изгубе тржишта, ако се роба не буде могла ваљати у Кини, Индији, централној Азији, ако се изгуби контрола над сировинама – гдје ће се човјек тада запослити и од чега ће се онда живјети? А да се и не говори о оном осјећају да топовски плотуни са све распаљеним национализмом и војничким братством пружају прилику да се стајање за монтажном траком или за стругом замијене са оном недокучивом али тако романтичном приликом за нови почетак и успон на друштвеној љествици. Када се свему овоме дода свеприсутни европски расизам на бази технолошке супериорности и освојених цивилизацијских тековина попут вакцина и електричне струје, јасно је због чега су се врата пакла широм отворила.

 

НАШ СЛУЧАЈ: Лењин није имао дилему да је Први свјетски рат империјалистички обрачун за нову прерасподјелу колонија и, као такав, према марксистичком учењу – неправедан. Међутим, свако правило има изузетак. Овдје је то случај Србије и Црне Горе; за ове двије државе Лењин је сматрао да воде праведан, обрамбени и ослободилачки рат.

 

БИО ЈЕ У ПРАВУ.: Постепеном, али упорном и неуморном борбом, Србија и Црна Гора су се од почетка деветнаестог стољећа до Берлинског конгреса 1878. извукле из вазалског односа према Турској. Одмах су, по закону војне, политичке и економске силе, ушле у гравитационо поље Аустроугарске. Тај полуколонијални, рубни положај на граници са централноевропском велесилом окончан је 1903. Мајским превратом у Београду; без тог заокрета у унутрашњој и вањској политици Србија се напросто више није могла развијати. Већи изазов тешко да се могао упутити Бечу.

 

За разлику од Аустроугарске и њене аристокрације, официрске касте, ничим ограничених финанцијских и индустријских кругова, њемачке и мађарске доминације над свим осталим нацијама двојне монархије, Србија је била хомогена држава слободног сељаштва. Далеко је од истине – како се данас зна представљати – да су се Срби тада слагали и да је земљом текао мед и млијеко. Корупција и непотизам константно су доминирали политичким животом, официри из Мајског преврата чинили су један од вануставних центара моћи, а вјечне интриге престолонасљедника Александра Карађорђевића и Николе Пашића око власти представљале су трајни извор нестабилности. Поред тога, више од осамдесет посто популације живјело је на селу, прехрањујући се на просјечном посједу од око пет хектара земље и купујући само најнужније попут соли и шибица, индустрија се налазила у повојима, у појединим дијеловима државе седам од десет људи су били неписмени... Ипак, у Србији је владало готово опће право гласа (важило је само за мушкарце): цензус је износио свега петнаест динара годишњег пореза што је одговарало цијени једне свиње или два џака брашна. У Хрватској као дијелу Аустроугарске – на другој страни – свега једанаест посто популације могло је да гласа, а у Босни и Херцеговини још мање.

 

Вертикална друштвена проходност у Србији била је за оно вријеме огромна: уз нешто пара и мало среће, сељачки синови су стицали образовање и потом чиновничке, министарске или војне каријере – од четворице српских војвода из Првог свјетског рата, тројица су са села. Такођер, успјех у трговини или рудиментарној индустрији био је прије свега ограничен ступњем властите способности и висином расположивог почетног капитала, нипошто друштвеном или класном припадношћу. Тешко је из данашње перспективе говорити о грађанским слободама у Србији пред Први свјетски рат, али стоји чињеница да се на све стране псовала власт, да су официри знали изазивати уреднике на двобој "због језичине", да се у страначким борбама није презало од помињања и фамилије и светаца ма о коме да је ријеч... Ако је и цијена овог сељачког егалитаризма у коме није било класичне класне доминације плаћена очувањем патријархалног начина живота и с тиме скопчаном релативном заосталошћу, на другој страни се налазио полет обиљежен свијешћу да се будућност и све њене могућности држе у сопственим рукама. Као што српски сељак није прихватао да итко у земљи има већа права од њега, тако није пристајао ни да Србија вегетира као подређена полуколонија моћне империје на својим границама.

 

Све ово је и те како морало да се осјети и осјетило се. Довијајући се и маневришући на све стране, склапајући савезништво са Француском и прије свега – с Русијом, Србија је уз економску стекла и политичку самосталност у Царинском рату (1906–1911) са Аустроугарском. Успјех је тешко прецијенити: сврставајући се уз један војнополитички блок далеко од својих граница, Пашићу и Александру пошло је за руком да извуку земљу од непосредног домашаја оног другог. Из овог искорака нужно је слиједио други. На опће европско изненађење, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка формирале су савез и 1912. у Првом балканском рату избациле Турску са полуотока. Кључни проблем овог, без икакве сумње ослободилачког похода, избио је на свјетло дана већ сљедеће, 1913. године: дојучерашњи савезници Бугарска и Србија дохватиле су се за гушу око подјеле плијена; рушећи једну империју, обје ове државе нису налазиле за сходно да са подручја одакле су протјерале Турску утврде вољу тамошњег народа у што, свакако, спада и право на самоопредјељење.

 

ПОЧЕТАК КРАЈА: Овдје, ипак, постоји једна олакшавајућа околност. Готово сви тадашњи – у позитивном смислу ријечи – национални политички и културни прваци у јужнославенским земљама сматрали су да је најважнији циљ ослобађање од туђинске, империјалне власти; вјеровали су да само удружени јужнославенски народи могу да одрже своју независност и самосталност; били су и убијеђени да их толико много тога спаја, а толико мало дијели да су се једва бавили формама будућег уједињења и свим његовим посљедицама. У том контексту, Србија је дјеловала као примјер и ослонац.

 

Беч је савршено препознао овај тренд. Чешка, Словачка, Словенија, Босна и Херцеговина постајале су све немирније и све гласније у истицању својих националних права. Није глатко ишло ни са Мађарском; Будимпешта је сваког дана ширила листу својих захтјева. Из те перспективе, постојање Србије – поготово након Царинског и балканских ратова – постало је за Аустроугарску неодрживо. Јер, Беч једноставно није имао никакав сувисао одговор на два једноставна питања: прво – зашто се Хрвати, Срби, Словенци, Бошњаци, Чеси, Словаци и остали силом држе унутар монархије када примјер Србије показује да су слобода, самосталност и независност могући и достижни; и друго – зашто сви ови, толико сродни и блиски јужнославенски народи не би могли да живе заједно у оквиру властите државне заједнице умјесто оне под њемачком или мађарском доминацијом?

 

Није зато изненађење што је Баја Пашић – да се парафразира Кисинџер – примио објаву рата 28. јула 1914. у "Европи"; чудо огромно је што није стигла раније.

 

Врховна команда Српске војске са невјерицом ће сазнати да главни аустроугарски напад иде из Босне, преко Дрине и тешког терена, а не "природним правцем", долином Мораве. Разлог је једноставан: план је направио генерал Оскар Поћорек у вријеме анексије Босне и Херцеговине вјерујући да на тај начин спречава тамошњи устанак у случају рата са Србијом. А колико је Аустроугарска са својих педесет и пет милиона становника видјела слом мале балканске државе са четири и по милиона људи као свој кључни задатак, свједочи и чињеница да је на Дрини ангажирала двије армије (у вријеме Церске битке и трећу из Срема), иако је елементарна војна логика налагала да ту остане у дефанзиви и да већи дио ових дивизија пошаље у Галицију, против Русије...

 

Мада рекламирана као "љетња војна шетња до Ниша", агресија на Србију у самом је старту кренула наопако. Са предношћу ратног искуства из балканских ратова, српски војник – а њих девет од десет били су сељаци – имао је огроман мотив да брани толико тешко стечену слободу, самосталност и свој начин живота; та њихова одлучност да се одупру по сваку цијену опредијелила је рат много више него умјешност официра и генерала. А они су били све само не недорасли или неспособни.

 

Марширали су зато српски војници 1914. у подераним цокулама и опанцима; недостајало им је и оружја и муниције; одрпани и вашљиви смрзавали су се и киснули по рововима на Дрини; гладовали су, затицали породице у збјеговима, сахрањивали дјецу по јарцима; гинули су у борбама, умирали од тифуса и дизентерије у блату... Понекад је у појединим јединицама било панике, дезертерства, мародерства и отворене побуне, али у цјелини узето, никад нису поклекли нити одустали: у првих шест мјесеци рата – на Церу и на Колубари – разбили су аустроугарску војску до те мјере да она самостално више није могла покренути офанзиву на Србију. Колико су ти обични војници, сељаци, себе доживљавали као слободне људе свједочи и амерички новинар, потоњи Лењинов истомишљеник, Џон Рид. Он је почетком 1915. забиљежио да се у Србији на сваком мјесту расправља слободно о политици, да је возар таљига једног свог вола звао Радомир по начелнику Врховне команде, а другог Пера по краљу, и да нитко с ким је разговарао не сумња да ратује за праведну ствар и да ће на крају побиједити. Једноставно, рат за прерасподјелу колонија и глобалну надмоћ није био ствар српских сељака – све што су могли они су урадили да Србија не постане колонија.

 

Из стогодишње перспективе, актуално је питање да ли је Србија требала поднијети толике жртве – и аустроугарске злочине у Мачви и помор од тифуса и повлачење преко Албаније и Црне Горе до Крфа и Солунског фронта, све у свему, више од милион мртвих током Првог свјетског рата? Да ли је можда мудрије било лећи под руду, прихватити захтјев моћника и као мантру запјевати да покорну главу сабља не сијече? Проблем са овим питањем је што претпоставља могућност избора, а њега није било ни 1914, а ни касније. Као што су све зараћене стране вјеровале да ће побиједити до Божића, тако су и српски војници ратовали и гинули са увјерењем да је Церска, Колубарска или свака сљедећа битка могла бити она посљедња у којој ће коначно обранити све оно до чега им је толико стало. Никад се заиста нису осјетили пораженима, па ни у сњежним врлетима Албаније, а због свега што су до тада прошли, морали су осјећати обавезу да наставе даље. У супротном, ништа не би вриједило и све те жртве биле би пале узалуд.

 

Богате, сретне и успјешне земље под туђинском влашћу не постоје. Коме није јасно због чега, нека се запита зашто су вођени Амерички и сваки други рат за независност. Цијена слободе није без разлога толико скупа.