FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Д. Гостељски

Једна вест је пролетела кроз “службени” српски медијски простор, чини се, без неког нарочитог одјека. Чак се ни алтернативни медији, рекло би се, нису том темом озбиљније позабавили. У Њујорку су се срели и разговарали Александар Вучић и “архи(не)пријатељ” – Џорџ Сорош. У кључним новинским кућама у Србији доминирао је благ приступ том догађају, у коме се Џорџ Сорош третира, овог пута изненађујуће, чак са неком врстом симпатије. Називан је онако како га на Западу деценијама представљају: Џорџ Сорош, хуманиста и филантроп! Добротвор! Понегде је таквим епитетима придодата и још једна необична одредница: инвеститор!

И то не би било посебно интересантно, да се овде не ради о човеку, о коме се у Србији још од деведесетих година прошлог века, говори у крајње негативном контексту. Заправо, Џорџ Сорош се “прославио” извозом “народних побуна” против “ненародних режима”. Он је један од главних планера и финансијера оне петооктобарске “револуције” 2000. године, када је Слободан Милошевић збачен са “трона” Србије, где се налазио нешто дуже од једне деценије.

Занимљиво је да се о Сорошу и Александар Вучић изражавао веома “критички”, па и погрдно, понекад чак директно га именујући као човека који ради на рушењу његове власти у Србији. Све своје стварне и имагинарне политичке непријатеље, Вучић је, осим олошем, знао да ослови и синтагмом, “Сорошеви плаћеници”. Већ деценијама, једна од највећих увреда за часног човека у Србији, јесте, да га неко повеже са Сорошем и његовим “Отвореним друштвом”.

Ето, оно што би у другим друштвима сигурно изазвало огроман шок и медијски торнадо, у Србији је било слабије од краткотрајног поветарца. И зашто је то тако? Да ли је истина да је српско друштво деценијама припремано за овакав тренутак, у коме никаква вест неће бити у стању да изазове озбиљније турбуленције у инертним масама? А ако је то истина, а вероватно јесте, шта је допринело таквом темељном пацификовању и умртвљивању колективне свести у Србји?

У ствари, ако хладне главе анализирамо чињеницу да је Вучић “пристао” да се састане са Сорошем, тада се морамо присетити да је Вучић већ више сличних понижења доживео у прошлости. Једноставно, тај човек је навикао на понижења, јер само је томе на спољнополитичком плану и био изложен током свих ових пет година његове владавине. Сетимо се само потписивања Бриселског споразума и његовог плакања и ваљања по поду, пред грофицом Ештоновом. Који месец доцније, он је вероватно помислио да ће бити ликвидиран због издаје, па је зато, смртно престрављен, бунцао на конференцији за новинаре, да му се “приближило” и да му се “жури да нешто заврши” пошто “зна како ће да сконча”.

Од тог доба, када је као у бунилу причао и слутио да му се приближио крај (да ли живота), протекло је пуних четири године. Таква Вучићева кукњава је брзо заборављена, а након тога самом Вучићу се повратило самопоуздање. Да ли му је неко рекао да је, ипак, добро одрадио посао, те да нема разлога да и даље стрепи? Ако се Вучић уплашио одмазде у јесен 2013. године, није сасвим јасно шта је могло изазвати такву његову реакцију? Можда се препао од оних задатака, које су му као вазалном владару, наметали господари са Запада?

Ето, само неколико месеци касније, након те чудне епизоде, где се Вучић понашао крајње неприродно и престрављено, он је на њему наклоњеној ружичастој (Пинк) ТВ изјавио да српску децу, која су страдала 1998. током оружаног напада у кафићу “Панда” у Пећи, нису убили шиптарски терористи. Тада није директно рекао ко су онда биле те убице, али је јасно сугерисао да су то урадили Срби самима себи. Да је Вучић био принуђен да то каже, показује и чињеница да се никада касније није по том питању одредио, иако је својим понашањем у интервјуу с водитељем Вучићевићем уверавао публику да добро зна о чему говори.

Могуће је да је Вучић још у септембру 2013. године (када се жалио на КЗН да му се “приближило”) добро знао да ће морати да учини бројне уступке Западу; на пример, да узме Блера за свог саветника (уз Блера и друге међународно-политичке протуве, Штрос-Кана, Гузенбауера, Фратинија…), да ће у своју “личну пратњу” морати да прими Јерга Хескенса, који ће у потпуности контролисати сва привредна кретања у Србији; да ће морати да оде у Поточаре да се тамо извини муслиманима тако што ће да клекне као Вили Брант (од тога га је спасао онај напад руље од које је једва утекао); да ће морати да се, најпре у Уставу, одрекне Косова, а потом и да ту натовско-шиптарску творевину призна као независну државу…

И сасвим је природно, да се у рану јесен те 2013. онако расплакао пред камерама, пошто је тада знао да ће све те горе набројане ствари (као и много тога приде, да пљачка свој народ, да би тај опљачкани новац поклањао босанским муслиманима, Клинтоновима и ко зна коме још) морати да беспоговорно уради. Тада је био убеђен да му то српски народ никако неће ни заборавити ни опростити и да ће га за такву велеиздају примерено казнити. Касније, када је видео, да у масама у Србији нема никакве реакције на оно што он наопако ради, толико се осилио и осоколио, да је, лично се спрдајући, довео за премијера особу једва политички писмену и уз то – припадницу ЛГБТ популације.

Кажу да се након инсталирања геј-премијера Вучић сатима смејао, не верујући ни сам, какве “мороне има за своје поданике”. А за све то време, што је наивном српском пуку тешко да поверује, Вучић је био на сталној “врућој линији” са главним кривцем за растурање Југославије, за санкције Србији, за бомбардовање и за њено тотално економско уништење. А ко је то био? Па, веровали или не, главом и брадом – Џорџ Сорош! – сам ђаво на челу “отвореног друштва”, у коме ће се зло чинити наочиглед, а људи на то зло неће никако реаговати.

Из Њујорка, Александар Вучић се вратио расположенији и веселији него икад. Све његове страхове развејао је лично Сорош у разговору који су водили у четири ока, када је српском председнику, веле, благо рекао: “Видиш, прогурао си све. И даље си жив!” Вучић је на то само угризао доњу усну и обрисао зној са чела.

Сорош је био јако задовољан. Што се Србије тиче, све иде по плану. Та земља је већ економски и духовно уништена – а остаје још да се она физички демонтира и уклони с мапе Европе. Дивио се Џорџ себи, јер је изабрао најжешћег српског националисту, Вучића, за онога који ће еутаназирати Србију – усмртиће земљу “коју највише воли”. Нико из Сорошевог “отвореног друштва” није тада веровао да ће такав његов експеримент бити успешан, а он им је, ето, још једном доказао зашто се налази на врху пирамиде зла.

Корени