FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Вододелница или вода у ушима

2014-07-22_170643

У јучерашњем интервјуу за дневне новине „Блиц“, Александар Вучић је усвајање измена Закона о раду означио као „вододелницу“ у политичком и економском животу Србије. Наиме, председник српске владе је казао:

„Закон о раду је био нека врста вододелнице између Србије прошлости и Србије будућности. Тај закон и његове суштинске норме нико у будућности неће мењати јер знају да је то резултат паметног промишљања, резултат онога што је цео свет од нас очекивао.“

Ма колико се човек трудио и тражио било какво оправдање за горњу изјаву, више је него сигурно да неће моћи да пронађе ништа у закону о раду чиме би се могла поткрепити премијерова „вододелница“ – ни оном прошлом, ни у овом (новом) измењеном. Саму „вододелницу“, изгледа АВ није употребио у правом значењу или је мислио да је вододелница исто што и прекретница. Вододелница је место где се вода рачва, одваја, дели, односно, то је место одакле се вода „разводи“ у различите дренажне системе или отиче у различита мора. Отуда, премијера би требало питати куда он то „разводи“ Србији? Пошто је он нагласио да се овде ради о месту од којег се деле Србија прошлости и Србија будућности, да ли то значи да ћемо убудуће имати две упоредне Србије – ону „прошлу“ и ову „будућу“, које ће тећи у различите „океане“?

Кадија те оптужи, кадија те осуди

pregnant_at-work

Наравно, свако ко се барем мало позабавио променама које су начињене у Закону о раду, добро зна да то није (нити може бити) било каква „вододелница“. Прво зато што се изменама ЗОР-а ништа не дели, нити се „одељује“ у различите водотокове, а друго, иако такав Закон утиче на будућност Србије, он ни у ком смислу не мења Србију набоље, нити обећава „Србију будућности“, која ће бити срећнија од „Србије прошлости“. У ствари, ако се упореде они чланови Закона о раду који су измењени, могло би се рећи да од сада постоји само „Србија давне прошлости“, која би се могла назвати и „Феудална Србија“. Како другачије назвати Србију у којој више нико није заштићен од отказа, чак ни труднице? Послодавац сада може једноставно да констатује да трудница „нестручно обавља посао“ или да „не остварује резултате рада“ – и тиме се једноставно ослободи такве непожељне раднице. Зар то није феудални закон?

Свугде у цивилизованом свету труднице су заштићене тако, да не постоји начин да им се да отказ, осим када читава фирма банкротира. Откуд послодавцу право да некоме може да да отказ због „кривичног дела на раду или у вези са радом“? Зар је послодавац истовремено и послодавац и тужилац и судија? Дакле, послодавац вам даје отказ због нечега што сте учинили (или нисте учинили), а за шта он (послодавац) претпоставља да је кривично дело? Како је то могуће? Тиме се даје право послодавцу да крши нека од основних људских права, а то је право на правично суђење, као и поштовање презумпције невиности (свако је невин док се на законом конституисаном суду не докаже супротно).

Домаћи и страни странци и домаћи нерадници

Да би додатно подупро своју тезу о некаквој „српској вододелници“, као што смо видели, чини се и не знајући баш сасвим о чему прича, АВ додаје како је неопходно да се усвоје још неки „реформски“ закони, попут закона о приватизацији. Овде се председник српске владе несвесно одаје, јер свом „вољеном пуку“ објашњава да се сви ти „реформски“ закони доносе само у једном циљу, а то је – стварање бољег инвестиционог амбијента. Тако се – каже АВ – стварају „најбољи могући услови за улагања у нашу земљу“. Он, како видимо, не каже у „нашу економију“ или у „нашу привреду“, већ помиње „нашу земљу“ – чиме индиректно показује да је садашњи Закон о раду „поправљен“ углавном за рачун страних инвеститора, али и у корист моћних домаћих тајкуна, који у Србији послују на исти начин као и странци.

По Вучићу, закон о раду је „вододелница за промену свести“. Оно што се штити јесте конкуренција, такмичење – наставља премијер у „победничком“ стилу – а не појединац неспособан да било шта предузме. Онај ко на посао чека 12 година сам је себи крив. „Уради нешто, оснуј фирму, бави се приватним бизнисом“, поручује председник владе незапосленима, односно, оним „лењима и неспособнима“, који се „срамотно излежавају“, очекујући да им држава (влада) нађе посао. Ето, држава је направила „привлачан“ амбијент (рај) за послодавце (инвеститоре), а ви који сте незапослени, сада ушетајте у такав рај и будите послодавци – то вам је „исплативије“ него да будете обесправљени запослени, зар не? А кад сви у Србији постану послодавци, тада ћемо увести радну снагу (незапослену сиротињу) из ЕУ да ринта за нас, по нашем закону, који фаворизује само способне, вредне и паметне – оне који раде и суботом и недељом, а не само радним данима. Онако како то, по властитом „признању“ ради наш вредни председник владе – често и по 26 сати дневно, два сата дуже него што траје дан.

Светска банка и домаћи “банкари”

Ни криви ни дужни

АВ је изразио „најдубље саучешће породицама погинулих“ при паду мелазијског авиона над Украјином. Изразио је и наду „да ће они који су починили тај тежак злочин у што краћем року бити пронађени и кажњени“. И све би то било у реду, да на крају српски председник владе није изјавио како се нада “да Србија ни крива ни дужна неће платити највећу цену због таквог ужасног злочина“. А зашто би Србија ту плаћала било какву цену? Какве везе Србија има са рушењем те цивилне летелице? Нема никакве. Али, АВ зна да ће га сада ЕУ поново притиснути и да ће вероватно морати (биће принуђен) да уведе економске санкције Русији. У таквом случају, Србија би уистину платила највећу цену, јер онда више не би нигде, ни у перспективи, припадала – ни Западу ни Истоку. Наиме, због Русије, ЕУ би можда и размишљала да некада прими Србију у своје друштво (иако је, одлуком САД и Немачке, Србија одавно искључена из европског развоја), а без Русије не би имало никакве потребе да се о Србији размишља.

У поменутом интервјуу за „Блиц“, Александар Вучић је у афирмативном смислу говорио о „успесима“ ЈАТ-а, то јесте, Ер Србије, али му не пада на памет да јавности достави уговор који је Србији направила са Етихадом, иако је одавно обећао да ће то учинити. А зашто се уговор са Етихадом крије? Очигледно због тога што је направљен на штету српске државе и српског буџета, јер да то није тако, не би било ни разлога да се уговор држи далеко од очију јавности. Слично је и са Фијатом, јер нико не зна колике су „субвенције“ државе, нити се уопште зна на шта се држава Србија при склапању оваквих уговора обавезала. То што нас хвале Светска банка и ММФ није знак да „људи верују у кредибилитет српске државе“ – како однекуд закључује АВ – већ је то јасна зеленашка политика која хвали свакога ко од њих, без гунђања и закерања, узима робу (новац) под њиховим најоштријим (најтежим) условима. Светској банци и ММФ-у је стало до српских реформи, исто онолико колико им је стало до лањског снега.

Ипак, све се решава или ће се решити (ваљда само од себе) – Икарбус, ФАП, Железара, Петрохемија, Симпо… А решење се види само у продаји, и то тако да држава плати ономе ко је вољан да купи српске „губиташе“. Зачудо, српском премијеру није пало на памет да се упита зашто се сва та предузећа налазе у безнадежној ситуацији. Ко је томе допринео? Бројна су јавна предузећа која су гурнута у дугове, не због своје неконкурентности и неспособности да остваре профит, већ због тога што су партијски „другови и другарице“ одонуд узимали и шаком и капом. Сада би такви, који су државне фирме упропастили (убогаљили) класичном крађом, желели да их увале неком неопрезном или блесавом странцу (неком који држи “банку”). А не мора ни странцу; па ту су Костић, Беко, Мишковић (кад већ није у затвору), Суботић (ослобођен кривице за шверц дувана), Карић (да се ослободи као и Мишковић или Суботић и да се врати из изгнанства)…

Држава се не изграђује лажним обећањима

 

Уз сва неиспуњена обећања, АВ сада бескрупулозно замајава грађане тврдњом, да ће се у Србији боље живети почетком 2017. године. Али, како неко може да верује човеку који је у јануару прошле године тврдио да ће Срби боље живети крајем 2014. године? Када се узме у обзир да је мало онога (малтене ништа) што је садашњи српски премијер обећао, а да је обећање испунио, тада нам постаје јасно да се ту ради о човеку који нимало не држи до своје речи. Отуда, ако се реално посматра српска стварност, Србију очекује даљи пад ионако најлошијег животног стандарда у Европи, тако да нас почетком 2017. године може очекивати само енормна (трагична) незапосленост и беда каква данас постоји у најсиромашнијим афричким земљама.

За www.koreni.rs

Д. Гостељски