FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Најболнија тачка српског правосуђа и даље је велики број старих предмета, али и предуго трајање спорова. Податак готово за Гиниса је да два најдужа спора трају чак 42 године! У образложењу Стратегије реформе правосуђа, јасно се наводи да број заосталих (нерешених) предмета по судовима већ неколико узастопних година премашује три милиона. Од тога, сваке године застари више од 100.000 случајева. Није реткост да током парнице продефилују не само читаве генерације, већ и да умре онај који ју је повео, или чак и судија!

 

Решавање те муке биће за Србију један од најтежих испита у преговорима са ЕУ. Посебно, јер држава сваке године плаћа огромне износе по пресудама из Стразбура. Од 10.600 представки, колико се тренутно налази пред Европским судом за људска права, велики број односи се баш на повреде права на правично суђење. Када је реч о праву на правично суђење, наша држава је до сада проглашена одговорном и због неуједначене судске праксе, повреде права на приступ суду (када је странкама ускраћена могућност ревизије поступка), због погрешно састављеног већа код доношења одлуке (ако је било пет судија уместо седам)…

По речима Драгане Бољевић, председнице Друштва судија Србије, број нерешених предмета константно се повећавао. Само од 2002. до 2008. повећао се за 54 одсто (са 1.552.000 на 2.396.000), мада су судије решавале за 44 одсто предмета више. Број предмета додатно се повећао када су у судски, из система државне управе, укључене прекршајне судије. Према подацима ВСС, „прекршајцима“ је лане застарело око 112.000 предмета. Кад су у питању маратонска суђења, она се махом односе на имовинске спорове. Некада је то због незнања, неискуства или страха самог судије. Утврђено је и да се по неколико судија измени на једном предмету, јер неки једноставно оду на боловање или буду премештени. Дешавало се и да фасцикле завршавају по фиокама, па је тако ВСС објавио случај судије у Војводини у чијем столу су нађени застарели предмети, док је код другог, приликом примопредаје дужности, недостајало седам случајева.

У Друштву судија решење ефикасности судства виде у стручним и истински независним делиоцима правде. Као пример,наводи се и страх судија због тога што тужиоци могу против њих дизати оптужнице незадовољни њиховим одлукама. Јер, ефикасност, по речима стручњака, не значи завршити што већи број предмета у што краћем року, већ завршити их квалитетно у разумном року. Непотребна брзина доводи до процесних грешака, што представља петину свих представки против државе у Стразбуру .

И Министарство правде и државне управе свесно је проблема. Да би га решили завршили су нову Националну стратегију реформе правосуђа и Акциони план с конкретним мерама. Нагомилавање предмета требало би да спречи и усвајање измена Закона о седиштима и подручјима судова и тужилаштава. Правосудна мрежа добиће седамдесетак нових судова, и око 500 враћених судија требало би да смањи преоптерећеност колега.

Ако свему томе додамо и неуспелу реформу правосуђа која је, по речима министра Николе Селаковића, коштала Србију 15 милиона евра, онда се види да су ови проблеми ништа мањи од оних које су направиле поплаве. А санирање српског правосуђа је далеко болније и захтевније, поготову што на томе инсистира Европа. Иста она која је значајним средствима помогла неуспелу реформу.

„Застарели“

На листи оних који су последњих година ослобођени због застаревања поступка налазе се и Марко Милошевић, владика Пахомије, бивши функционери Братислава Морина, Лепосава Милићевић, Драгољуб Јанковић, бизнисмен Предраг Ранковић-Пецони…

Новине

Да би се повећала ефикасност судова следе измене и допуне процесних закона, јачање инфраструктуре судова и тужилаштава, поједностављивање процедура и достављања писмена, растерећење судија и тужилаца од административних послова. Ту је и јачање нових правосудних професија – нотара, извршитеља и медијатора, чиме би се део терета скинуо са већ преоптерећених леђа судова.

Алекса Милидраг

www.koreni.rs