FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                                       

Чујеш ли ти, Србине, ову повремену вику на северу државе – ово је наше!

Уз подршку комунистичко-либералних кћери и синова, дабоме, неко у Рашкој области, у старом Расу и око њега, око Милешеве и Сопоћана неко на разумљивом српском језику виче – ово је наше!


На Косову и Метохији, посебно у царском Призрену, још од првог угарка баченог на српске светиње и првог метка испаљеног у Србе вичу – ово је наше!

А ти, Србине, слушаш, гледаш и ћутиш. Нећеш ти да шапућеш, нећеш да се кријеш иза бусије, него ћеш и ти да викнеш: Па добро, семе вам ваше, има ли ту шта наше, српско! Ако је све ваше зашто ми вековима плаћамо порез на туђу земљу, на туђу имовину!
Шта ове невладине, и ове владине, и ови комунистички синови и кћери и ова либерални синови и кћери, и њихови покровитељи и дародавци, лишени страха од Бога и стида од људи, очекују од Тебе, Србине?

Очекују, видљиво је, да пристанеш на отимачину у име слободе и демократије: очекују да се помириш с губитком драгуља своје државе, па и да се помири са отимачем, да разговараш с њим у духу комунистичког братства-јединства. Мисле ове невладине, мисле и ови силници да ћеш на некој граничној линији овако да поздравиш комшију Муфљузија: добро јутро, комшија, како си спавао, како ти је у мојој кући, на мојој ливади, је ли још хладна вода из мога бунара? Слушај, видим да си преорао гробове мојих предака, ако, ако, ја ћу свећу да упалим на овој ливади. Видим да си срушио цркву у којој сам крштен и у којој су крштени сви моји преци. Ако, ако, ја немам намеру да се тамо вратим – остаћу овде, у туђој кући, с туђим комадом хлеба у рукама…

О та посла – што рекли Банаћани – неће бити ништа. Никад се то неће догодити. Извесно је: спокоја неће бити. Неће га бити ни за Србе нити за Шиптаре. Шиптари знају да су отимачи, Срби знају да им је отето. Отуда, једног дана, кад Господ каже да је тренутак, може се са српске стране очекивати грмљавина: „С огњишта милог бежи ми куго!“

Срби певају химну Богу правде. И уздају се у чисту, непатворену младост Србије која не мрзи људе, али мрзи зло у људима. Уздају се у генерације које пристижу – увећаће се нада ако се у православним храмовима у свим школама и касарнама уведе, бар једном недељно, школски час посвећен Косову и Метохији.

Говор Иване Жигон

/svisrbisveta.org