FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Бруно Ђурђевић

Сутра ће се поставити питање: шта ако буде угрожена Република Српска? Шта ако се Косово припоји Албанији? У том случају будућност припада оној политичкој снази која на то питање може да пружи једноставан одговор: ништа.

У расправи коју су о перспективама опозиције отворили Весна Пешић и Растислав Динић аутори не помињу слона у соби – слона национализма. Весна Пешић се против национализма бори од његовог последњег устоличења као доминантне идеологије у Србији и њени текстови донекле резигнирано рачунају с опозицијом у којој је та борба изгубљена. С друге стране, Динић припада генерацији која само по чувењу зна за политички простор којим не доминира национализам, па тек овлаш дотиче „ресантимански национализам“ као једну од одлика владајућег десничарског поретка.

Тачна је Динићева теза да режим треба нападати слева. Међутим, поделу на левицу и десницу у Србији увек треба ставити у контекст кључног политичког питања у целој историји модерне српске државе – а то је национално питање. Ван тог контекста немогуће је схватити политички систем у којем је ЛДП лево, а СПС десно. Уместо класичне поделе на левицу и десницу, српска политичка сцена примарно се поларизује у односу на мањински грађански и већински националистички пол.

Тако СПС безрезервно пристаје на екстремно неолибералну политику СНС-а с којим је ступио у коалицију засновану на јединственом ставу према националном питању. С друге стране, ЛДП нема прилике да спроводи свој либерални програм јер земља због статуса свог националног питања тавори на глобалној периферији.

Вучићев режим ефикасно може бити нападнут само с грађанско демократских, антинационалистичких позиција. Наши корбини и макрони су на истој страни фронта. За Пешчаник у заједничкој мисији пишу левичари попут Динића и либерали попут Лакићевића, и то је дихотомија српске политичке сцене која најзад треба да буде схваћена.

Опозициона сцена разбијена је секташким сукобима. Странке се деле на све ситније фракције вођене тражењем решења за нерешив проблем – а то је успостављање стабилне демократије у Србији изашлој из ратова деведесетих. Када је проблем нерешив, онда је и сваки приступ његовом решавању погрешан.

Југословенски комунисти сатирали су се 30-их година прошлог века у фракцијским борбама, јер су пред собом имали неостварив циљ – извођење комунистичке револуције у јакој држави. Онда се појавио Хитлер који је ту државу срушио и све што је Тито требало да уради је да поведе комунисте у антифашистичку борбу. Сада циљ више није био неостварив и фракцијске борбе заменило је јединство.

Српски политички простор је као човек који је ишчашио зглоб и покушава да нађе положај у којем не трпи бол. Сваки нови положај пружа краткотрајно олакшање, а онда се бол враћа. Једино решење је болно враћање зглоба у исправан положај. Тако и овде, нове и нове политичке опције на кратко дају наду да је пронађен прави пут, а онда се тај пут покаже као странпутица. Решења нема док се земља не ослободи ишчашења и не врати у исправно стање.

Србија је пре 30 година усвојила националистичку парадигму и отпочела политички процес вођен идејом уједињења свих Срба у јединственој држави. Свака етапа у том процесу, ако би и донела привремено олакшање, завршавала је у неподношљивом и неодрживом стању. Једино решење је напуштање тог циља.

Политичку будућност имају само опције равнодушне према чињеници да се Косово отцепило од Србије или да у Босни живи милион Срба. Релевантних политичких лидера на овим позицијама данас практично нема. ЛДП и ЛСВ су неутралисани клијентелистичким аранжманима својих лидера. ДС је амбивалентна политичка снага лишена идеологије после свих унутрашњих сукоба кроз које је прошла. Све остало на опозиционој сцени може се сврстати у патриотски блок.

На протесту на дан ступања на председничку дужност Александра Вучића спонтано се окупила коалиција белих кошуља – Јанковић, Јеремић, Тадић, Радуловић, Обрадовић, Рашковић-Ивић, Вукадиновић. Сви ови лидери, упркос међусобним разликама, деле сличан однос према националном питању. Сви су се експлицитно изјаснили да не треба признати Косово, ући у НАТО и уопште проблематизовати националистички програм који се у Србији спроводи три деценије.

Изван, или лево, од те коалиције треба тражити потенцијал за промену система у држави.

У сусрет предстојећим београдским изборима, као логична стратегија опозиције намеће се стварање што шире коалиције, чији минимум би био савез са председничких избора између Саше Јанковића и ДС-а. Таква стратегија била би, међутим, својеврсна реприза збивања са коалицијом Заједно 1997. или са ДОС-ом 2001.

Нема говора о одрживој кохабитацији демократске власти у Београду и Вучићевог режима. Евентуална победа демократских снага у Београду била би увод у двовлашће чија би наредна фаза били општи избори за смену режима. Једина Вучићева шанса за опстанак у том случају била би да изазове раскол у опозицији и део демократске коалиције преведе на своју страну. То је управо оно што се догодило демократским коалицијама и 1997. и 2001.

Иако је окупио уз себе либералну интелигенцију, ставови Саше Јанковића у вези са националним питањем недвосмислено га дефинишу као патриоту Србије каква се гради од 1987. Ако би демократска коалиција чији би он био део сутра победила у Београду и добила прилику да се бори за власт на националном нивоу, и ако би се изјашњавала о питању Косова или Републике Српске, бојим се да је врло могућ сценарио у коме би Јанковић, слично као Драшковић и Коштуница пре њега, без оклевања ступио у патриотски блок.

Београдски избори нису гласање за локалну власт него корак ка промени система. Зато коалиција за те изборе, колико год то нелогично звучало, треба да буде дефинисана односом према националном питању. Потребна је коалиција која ће се за победу у Београду борити са програмом одустајања од три деценије владајуће националистичке парадигме.

Таква коалиција мора да буде иницирана и вођена изван ДС-а. Та странка је сада у идеолошком вакууму – напустила је патриотску политику Тадића али се није изјаснила за промену парадигме. Опет, она је кључна политичка снага опозиције и неопходан елемент демократске коалиције која претендује на успех. Зато је неопходно привући ДС на страну грађанских снага.

Сутра ће се поставити питање: шта ако буде угрожена Република Српска? Шта ако се Косово припоји Албанији? У том случају будућност припада оној политичкој снази која на то питање може да пружи једноставан одговор: ништа.

Пешчаник