FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Колико год сусретљиве биле, Србија и Црна Гора неће стећи поверење САД и доброг дела Европске уније. Њихову апотекарску дозираност у Бриселу мериће надзираним слабостима. Отуда свемоћни и свеприсутни руски шпијуни као елегантан изговор за претприступно замајавање.

Недавно је објављена вест агенције Асошијетед прес да је у Црној Гори између 25 и 50 обавештајаца повезано са руским безбедносним службама. Бројеви су озбиљни, јер према објављеним подацима Агенција за националну безбедност има свега тристотинак запослених. То значи да десетак и више одсто обавештајне заједнице Црне Горе све у шеснаест извози најстроже тајне у Москву.

Са друге стране, вест је, позивајући се на неименованог званичника НАТО пакта, објавила угледна агенција, па не остаје много простора за сумње у њену веродостојност. У Србији су је прво пренели медији који у извештавању имају нескривену дозу онога што се исправно назива пропагандном делатношћу.

Ти медији својски су се потрудили да нас у пропратним антрфилеима, без навођења извора, обавесте да су ЦИА (20 хиљада запослених), МИ6 (3.200) и БНД (6.500) занатске радње у поређењу са глобалним гигантом обавештајне индустрије званим руски ФСБ, из чије сенке вреба КГБ. Руси ђутуре имају једно двеста, триста хиљада шпијуна жељних експанзије. Од тога спаса нема. Произвољно наведене бројке јасно сугеришу ко ту напада, ко осваја, а ко се брани.

Јер, кажу даље, у Србији је најактивнији руски ФСБ. Следе, тек да се Власи не досете, аустријска ХНА и хрватска СОА. Американци, ЦИА и НСА, кажу, углавном раде преко агенција пријатељских земаља. Ту врсту партнерства имали смо прилику да видимо у узастопним отварањима две шпијунске афере у Немачкој, чији су службеници за новац одавали тајне Американцима.

Вест о црногорским обавештајцима који раде за Русе добро је уклопљена у ширу причу. Мало ко се сећа изјаве Андерса фог Расмунсена, дате средином јуна пред спољнополитичким трустом мозгова „Четам хаус“ у Лондону. Он је рекао да је контактирао са савезницима који могу да потврде извештаје да је Русија, у оквиру својих разгранатих операција скупљања инфорамција и ширења дезинфромација, активно ангажована са еколошким организацијама које раде против добијања гаса поступком фракинга. Све у циљу одржавања зависности Европске уније од увоза гаса из Русије.

Велика Британија, наиме, располаже извесним резервама гаса, али су оне заробљене у стенама на више стотина метара дубине. До гаса се стиже само ако се стене разграде помоћу хемикалија и огромних количина воде. Еколошки активисти тврде да процес носи неслућене еколошке ризике, од загађења пијаће воде, до дестабилизације тла и изазивања земљотреса.

Тим поводом, „Гринпис“ је одбрусио Расмунсену да је његова тврдња да су еколошке организације Путинове марионете апсурдна толико да се питају шта они тамо у штабу НАТО пакта пуше. Гас добијен фракингом, кажу представници „Гринписа“, био би знатно скупљи од увоза из Русије, задовољио би делић европских потреба и не би потрајао ни десет година, уз ненадокнадиву штету.

Када аргумената и чињеница у Бриселу понестане, изазове се инфлација страха. Слично је са Црном Гором, односно Србијом. Бољег изговора за одлагање црногорског пријема у НАТО пакт нема. Подсетимо, Подгорица је држана за кандидата који се највише приближио Бриселу, али је остао пред затвореним вратима, заједно са Грузијом, БиХ и Македонијом. Отуда свемоћни и свеприсутни руски шпијуни као елегантан изговор за замајавање Црногораца.

Колико год сусретљиве биле, Србија и Црна Гора неће никада стећи поверење САД и доброг дела Европске уније. Апотекарска дозираност Београда и Подгорице у Бриселу мериће се надзираним слабостима.

„Гринпис“ ће можда у будућности, у некој фази односа, наћи заједнички језик са САД и њеним атлантским савезницама. Православни Балкан никада неће стећи такву прилику. Нама се на западу не верује по аутоматизму. Што пре то прихватимо као добро посведочену чињеницу, имаћемо јаснију перспективу пред собом од оне претприступне.

Глас Русије / Бранко Жујовић