FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

        

Културно наслеђе Срба са Косова и Метохије представља делимично истражен сегмент традиционалне културе који је данас нажалост запостављен и у највећој мери непознат широј јавности. Посебно је важно изучавање традиционалне културе Срба са простора Косова и Метохије данас када се територија налази у сложеној ситуацији а културно наслеђе Срба је изложено својатању, или је у најгорем случају заборављено и уништено.

                                                                 ...


Народне ношње Срба са Косова и Метохије у 19. и 20. веку

     Изузетна разноликост и богатство начина одевања код срба са Космета у претходним вековима подељена је по целинама првенствено на ношњу Косовског становништва и ношњу становника Метохије, даља подела је извршена на основу регионалних целина (Косово - север Косова или  Ибарски Колашин, Ибарска долина, Централно Косово, Косовско поморавље, Метохија (Пећки округ) Призренски округ, Подримље,  Русенички подгор, Средачка и Сиринићка жупа, као и Гора коју насељава горанско становништво). У погледу послова којима су се бавили становници дошло је и до прожимања земљорадничких и сточарских одевних елемената. На селима су били заступљени сточарство и земљорадња, а у градовима становништво се најчешће бавило занатским пословима и трговином. Сви ови фактори утицали су, уз остало,   и на начин облачења становништва па се на Космету наилази на оријенталне и источњачке утицаје у облачењу, и на доста подручних разлика, нарочито у женској ношњи.

                                     

Мушка и женсканошња Ибарског Колашина почетак ХХ века. (Илустрација: Ђорђе Башчаревић)

Народне ношње
    Одређени хаљеци српске сељачке ношње потичу из средњег века, поједини су се одржали у примени све до двадесетих година двадесетог века. Такви су на пример опанци, тозлук, кожух, мушке сукнене чакшире, мушке и женске ланене и конопљене кошуље, гуњ, аљак и прегача такође и накит (прстење, гривне, обоца, почелица, кованик и рубац). Целокупна женска зимска сеоска клашнена одећа беле боје, украшена црним вуненим гајтанима, коју су носиле Српкиње на Косову, у великој мери подсећа на женску зимску ношњу влашких сточара, македонских крајева, а слична ношња је била још  код старих Словена. Такође постоје и извесни елементи византијске мушке одеће где се истичу ''фистан'' и фес. У украшавању одеће везом, што је био посао вредних терзија,  махом из турске,  уочљив је и оријентални и турски утицај. Сви остали делови ношње српског становништва са Косова настали су касније, након миграционих кретања становништва у XVII и XVIII веку.

Најважнија сировина за израду текстила била је вуна од које је израђивано сукно. У неким селима на Косову, у новије доба, носила су се два типа ношње:  старинска сеоска и индустријска конфекција или домаће кројачке израде, по узору на варошку ношњу.

 У косовском везу употребљавало се много злата, срме и шљокица. Најзаступљеније боје биле су: црвена, црна, розе и зелена, а користила се и боја јоргована или ''јоргованлија''. Везло се упоредним вуненим концем, који су жене саме преле и бојиле.  Лепота  косметског сеоског  веза највише је уочљива на кошуљама и пешкирима, а слично је било и код градског становништва, где се везло и китило свиленим концем, златовезом и ''ојме'' чипкама. Сеоски вез је рађен углавном на крстиће, неки на цео,  а неки на пола бода од крстића. У народу су постојали посебни обрасци ''урнеци'', а стварање обрасца за вез називало се ''изурнечити''.  Сви обрасци су носили име по селу из којег су потекли. Везли су се најчешће јелеци, и кошуље на видним нестима као што су попрсје, рукави и рубови кошуља.  По мотивима и начину шарања  јасно се разликују Косовски вез и Метохијски вез. Дечија ношња на Косову и Метохији  је по типу  готово истоветна са ношњом одраслих. Дечија ношња се, од села до села, или  од вароши до вароши, највише разликовала по социјалној  припадности.


~*~

 

 

 Ибарска долина (подкопаонички крај) обухвата претежно сеоска насеља у долини реке Ибар, између Рогозне и Копаоника па све до Косовске Митровице на југу, где је последња тачка ове целине. Брдовито подручје и сеоска насеља у којима се становништво претежно бавило земљорадњом и сточарством,  у многоме су утицали на начин одевања. У употреби су били материјали домаће израде, најчешће сукно, вуна, конопљано и ланено платно и памук.

 

 

                                                             Ибарски Колашин некада називан и Стари Колашин је

Невеста са капом перјаницом, 20. век .

планински предео на југу Рашке области који се простире између планине Рогозне на северу, на југу до падина Мокре Горе и Суве планине уз реку Ибар, на северу Косова . Прилагођени условима климе и послу којим су се становници бавили, одевни предмети шивени су од материјала домаће израде. Велике и честе промене у мушкој ношњи на овом простору условило је често кретање мушкараца због посла и привређивања. У новије време мушка ношња срба поприма елементе војничких униформи (двадесети век) као што су капа шајкача, панталоне на бриџ, уместо чакшира, које су се носиле у старије време. После другог светског рата мушку ношњу је у потпуности заменила конфекцијска одећа.

 

 

Косово Поње, превез отоз. Почетак 20. века.        

 Централни део косовске котлине - област од Качаника на југу, до Косовске Митровице на северу, долина са претежно сеоским насељима где се становништво у највећем делу бавило земљорадњом и сточарством. Ношња централног дела Косова се изразито разликује од ношње северног дела Косова и Ибарског Колашина, премда се користе поједини истоветни одевни предмети. Ношња је прилагођена средини, и наилази се на утицај других култура, богатство веза, и боја. Везени мотиви су најчешће геометријски и флорални, уз доминацију крстастих облика (крстова). Платнени и сукнени одевни предмети су разнолики по начину израде и изгледу идући од села до села. Мушка ношња се разликовала на селу и у варошким насељима. Градски тип одевања је алатурка – по угледу на турску одећу. Код женске ношње карактеристична је кратка ткана сукња бојче, бошча или запрега која се опасивала преко хаљине. Још једна карактеристика женског одевања српкиња на централном Косову јесу многобројна оглавља за свечане прилике као што су ручник, превез, трвељи и отоз.


   О народној ношњи, у другом делу, биће речи о Гњиланској котлини (Косовско поморавље), Метохији, Призрену, о Средачкој и Сиринићкој жупи.


 

 Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер.