FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Уочи службеног пута премијера Александра Вучића у Русију, одједном су се у делу наших медија појавиле оцене о „великој драми и ултиматуму који ће Москва поставити пред Београд, о тешким уловима и прилично незгодним захтевима Русије према Србији, али и о српским захтевима према Русији“. И све је то медијима наводно рекао „одлично обавештени саговорник, иначе дипломата од каријере са јаким везама у Москви“. Мош мислит...

Наводно, Русија тражи од Србије енергичнију подршку по питању догађаја у Украјини, односно да Србија потпуно стане на страну Русије, каже „одлично обавештени саговорник“. То што је Москва преко свог амбасадора у Београду неколико пута у последњих месец дана изјавила да је задовољна ставом Србије око догађаја у Украјини, уосталом то је рекао и министар Сергеј Лавров недавно у Београду, неки су очито намерно превидeли. А ништа драматично на међународној сцени око Украјине у међувремену се није догодило. И шта би то уосталом Москви и значило да Србија заузме око догађаја у Украјини потпуно исти став као Русија? Да нисмо ми можда стални члан Савета безбедности УН? Да, бићемо председавајући ОЕБС-а. И шта онда? Је ли то она организација, која је још од Хелсинкија, тамо почетком седамдесетих година, гарантовала границе европских држава? Јесте. И шта би са границама Југославије? Хајде да се не заваравамо, тај ОЕБС је више синекура за пропале европске политичаре.

Србија је око догађаја у Украјини прво имала став да „Београд подржава територијални интегритет држава чланица УН“, после је тај став еволуирао у то „да подржавамо територијални интегритет Украјине“. Па, и Русија подржава територијални интегритет Украјине, наравно Крим је нека друга прича. Оно што Москва очекује од Кијева јесте да поштује права руског становништва у Украјини, односно да не чини насилну дерусификацију источног дела државе. Да екипа у Кијеву није флертовала око уласка у НАТО, Крим би и данас био део Украјине. Да је НАТО, пре свега САД, имао план да изгура руску флоту са Крима, а тиме и Русију из Црног мора, то је потпуно јасно.

Украјински националисти годинама су провоцирали руску флоту у Севастопољу, припадници „Студентског братства“ још су 2006. године покушали да заузму један светионик који користи руска морнарица у Севастопољу. Крим је одувек био идеалан за изазивање сукоба, Руси су знали да је њихов и да су га изгубили без разлога, док су Украјинци опет, иако није био никада њихов, сматрали да сада јесте. А, када људи једном добију нешто, онда лако закључују да је то тако одувек требало да буде и спремни су да бране добијено као светињу коју су им преци завештали. Е, онда се појавио Владимир Владимирович и Крим је опет руски.

Дакле, Украјина је само пион у великој геополитичкој игри Запада са Русијом. Американцима је у интересу продубљавање сукоба између Москве и Кијева. Како ће се завршити та игра? Ако нови министар одбране Украјине каже да ће победоносна парада украјинске војске бити у Севастопољу онда то без великог рата са Русијом неће бити могуће. Притом чисто сумњам да се било коме из НАТО-а ратује са Русијом због Крима, или збогУкрајине.

Што се тиче нашег старог дуга Русији за гас, ту има простора за договор и Руси имају разумевања за нашу позицију управо и због поплава које су нас погодиле. Наравно да треба да тражимо нижу цену гаса и да видимо шта je са ценом рудне ренте, али драматургија да се налазимо пред некаквим ултиматумом Русије неме везе са истином. Могло би се поставити питање чему и коме требају такве шпекулације? Коме треба и ко је сада смислио такав паметан спин? Јер, никада у историји Русија није Србији постављала било какав ултиматум. Ултиматуми су долазили Србији од стране Запада. Заједно са бомбама и ракетама...

Политика / Мирослав Лазански