FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

 ИНФОРМАЦИЈА О РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА ПРИПАДНИКА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ НАД СРПСКИМ ЦИВИЛНИМ СТАНОВНИШТВОМ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ НА ПУТУ ОКУЧАНИ - СТАРА ГРАДИШКА 1-2. МАЈА 1995. ГОДИНЕ



                Припадници Хрватске војске су 1-2. маја 1995. године вршили снажан напад на путу Окучани - Стара Градишка, код села Нови Варош са циљем пресецања избегличке колоне, у којој се кретало српско цивилно становништво Западне Славоније, бежећи пред нападом Хрватске војске из правца Окучана ка Старој Градишки и Сави са намером да, преко моста код Градишке, пређе на територију Републике Српске. Том приликом су припадници Хрватске војске немилосрдно убијали становништво у колони, коју су у првом реду чинили жене, деца и старци, који су бежали из својих домова у аутомобилима, на тракторима, запрежним возилима, бициклима и пешице. На овом путу су остале стотине лешева, чији се број утврђује, као и остаци возила, које су хрватске власти данима уклањале спа- љујући лешеве, чији се задах осећао и на другој страни Саве на територији Републике Српске, или их односећи заједно са остацима возила. Након тога су тај пут опрали и тек тада дозволили представницима међународних организација и УНПРОФОР-у приступ на то подручје. О страдању српског становништва у овој колони говоре бројни сведоци, које су саслушале истражне судије у Савезној Републици Југославији и Републици Српској, где се сада ова лица налазе као избеглице.

Том приликом, убијени су, међу осталима, и следећи цивили:

1. Вукадиновић Зоран, од оца Богдана, рођен 02.10.1971. године у Пакрацу,
2. Цицвара Милан, од оца Марка, ро ђен 07.08.1946. године у Пакрацу,
3. Одловић Игњатије из Бенковца,
4. "Шубер" из Окучана,
5. "Мигел", приватни трговац из Бодеграја.
6. Босанац Бранко,
7. Косовац Симо,
8. Ђурашиновић Илија,
9. Правица Стево,
10. Бајић Милан,
11. Милашиновић Милан, од оца Јована, рођен 28.041958. године у Рајићу,
12. Тешановић Вукашин, од оца Љубомира, рођен 14.01.1944. године у Просјеку, Прњавор,из Бања Луке,
13. избеглица под надимком "Румени",
14. Кесић Милка,
15. Н.Н. лице из Рајића,
16. Станић Никола,
17. Лаурош Жељко, из Окучана,
18. Којић Немања, стар 9 година
19. Којић Дајана, стара 7 година,
20. Гајић Милан, из села Медара,
21. Вујић Бранко, из села Бодеграј, Општина Нова Градишка,
22. Љиљак Душан, од оца Илије, рођен 01.01.1925. године у Лађевцу, Нова Градишка
23. супруга Душана Бошњака, из Трнаве,
24. Дојић Момчило,
25. супруга Дојић Момчила,
26. Дејановић Остоја,
27. Вукашиновић
28. Грубор Јанко, од оца Душана, ро ђен 15.08.1959. године у Великој Кладуши,
29. ћерка свештеника Почуча Саве, из Окучана,
30. Мишлић Предраг, од оца Милана, рођен 01.01.1954. године у Шибовцу,
31. Орловић Игњатије, од оца Ђура, рођен 29.01.1950. године у Новој Градишки,
32. Богић Јоцо, рођен 01.01.1957. године у Окучанима,
33. Црнић Милован, од оца Славка, рођен 13.02.1967. године у Бољаници, К. Варош,
34. Даић Ранко, од оца Милана,
35. Даробош Зоран од оца Сима, рођен 01.01.1968. године у Бастаји, Дарувар,
36. Дулић Стево, од оца Милана, рођен 07.06.1947. године у Вучјацима, Осијек,
37. Гороња Бошко, од оца Лазара,
38. Лалош Жељко, од оца Николе, рођен 01.12.1969. године у Новој Градишки,
39. Максић Миливој, од оца Пера, рођен 01.01.1956. године у Дарувару,
40. Марић Зоран, од оца Слободана, рођен 27.06.1969. године у Горњем Вакуфу,
41. Мишчевић Бранислав, од оца Бранка, рођен 27.10.1956. године у Д. Богићевцима,
42. Михајловић Душан, од оца Јоца, рођен у Ливађанима,
43. Миликшић Никола, од оца Стевана, рођен 24.11.1938. године у Новој Градишки,
44. Милисавић Рајко, од оца Срета, рођен 15.11.1942. године у Раотићима, Скендер Вакуф,
45. Николић Милан, од оца Стева, рођен 01.09.1967. године у С. Ораховици,
46. Пуцаревић Гојко, од оца Сава, рођен 29.09.1956. године у Скендер Вакуфу,
47. Радуловић Анђелко, од оца Анђелка, рођен 26.09.1967. године у Француској,
48. Станковић Боро, од мајке Анкице, рођен 02.04.1969. године у Окучанима,
49. Стојановић Недељко, од оца Петра, рођен 01.01.1940. године у Јошавки, Челинац,
50. Шкорић Милорад, од оца Винка, рођен 04.09.1963. године у Машићкој Шаговини,
51. Живковић Недељко, рођен 01.01.1958. године у Окучанима.

Овде су дати само изводи из исказа мањег броја сведока.

Сведок 628/95-11* наводи:

"... у Окучанима сам узео свој трактор и приколицу, покупио најнужније ствари и са суседом сам се придружио конвоју избеглица који се кретао од Окучана према Босанској Градишки. Конвој је кренуо у пробијање око 05.00 часова ујутру. Припадници Хрватске војске су испред села Нови Варош, из шуме Прашњак која је удаљена од пута око 50 м, отворили жестоку ватру из пешадијског и тешког наоружања на конвој са цивилима. Међу цивилима је било много жртава. Превозна средства су горела. Тај пробој је трајао укупно 8 часова на дужини пута од око 4 м, до канала Струг. Конвој је морао често да застаје, а затим би, када би нападачи били потиснути, настављао пут. Видео сам веома велики број мртвих цивила на путу, тако да су возила, која су настављала пробој поред пута, морала да прелазе и преко лешева. Према мојој слободној оцени, на путу је остало 400 до 450 убијених цивила. Међу погинулима сам препознао једино Вукадиновић Зорана и Цицвара Милана. Када смо прешли канал Струг, на путу до Саве, били смо под непрекидном артиљеријском ватром Хрватске војске...".

Сведок 628/95-1 износи следеће:

"... Када су припадници Хрватске војске 1. маја 1995. године око 20.00 часова пресекли пут Окучани - Нова Градишка, код села Нови Варош, којим су се из правца Окучана кретале избеглице српске националности, угледао сам на месту званом Пустара, како се из правца Оку- чана према Новој Вароши приближава један аутомобил марке"Мерцедес" жуте боје, са окучанском регистрацијом. У њему се налазило пет путника. Видео сам када су испред овог возила изашла двојица хрватских војника и зауставили га. Јасно сам чуо њихов разговор и дозивање једног од њих: " Ходи, имаш пет Срба, закољи их " . Вероватно је дозивао неког од својих другова који су стајали поред пута. Убрзо је на пут истрчачало пет хрватских војника, који су стали непосредно поред возила и почели да пуцају у путнике из аутомата све док нису испразнили шаржере. Пошто су поубијали све путнике у аутомобилу, гурнули су аутомобил са коловоза у десну страну, у канал. Убијени путници су остали у овом аутомобилу...".

Сведок 654/95-5 наводи:

"... Агресија хрватских оружаних снага на Западну Славонију је започела 1. маја 1995. године. Тог дана је била организована евакуација цивилног становништва из Окучана за Градишку. И ја сам био ангажован на овим задацима. Током дана сам аутобусом, у четири туре, превозио жене и децу. На овим задацима били су ангажовани и возачи аутобуса Л. Н, Р. М. и М. Ч. Последњу туру сам направио око 21.30 часова. Мада су пут Окучани - Градишка у претходним турама непрекидно гранатирале и бомбардовале из авиона хрватске оружане снаге, ми смо успевали да се пробијемо без последица. Овим правцем, од Окучана према Градишки, кретала се и колона аутомобила, трактора и камиона. Око 21.30 часова сам кренуо својим аутобусом у коме су били жене и деца. Иза мене је био аутобус којим је управљао М. Ч. И овог пута су гранатирали наше аутобусе. Међутим, први пут тог дана је на делу пута од половине села Нови Варош до моста на Струги, у дужини од око 500 м, на аутобус отварана ватра из пешадијског наоружања из кућа и дворишта поред пута, као и из оближње шуме Прашник. Због тога сам повећао брзину и успео неоштећен да се пробијем преко канала Струг. На путу кроз наведени део села Нови Варош, видео сам када је испред мене био погођен један аутомобил "Застава 101" који је скренуо у десно и ударио у једну капију, а затим и једна "Застава 750", која је такође била погођена из пешадијског наоружања. Она је скренула у десну страну ударивши у кућу поред пута. Нисам могао да видим шта се дешавало са путницима у овим аутомобилима, јер је била ноћ, а нисам смео да смањим брзину. Испред себе сам видео један трактор за чијим је воланом седео један старац возећи приколицу на којој се налазило неколико цивила. Видео сам тренутак када је старац био погођен из пушке из које је пуцано из дворишта са леве стране пута. Када је старац пао на десну страну од волана, трактор је скренуо у десно и ударио у стуб, а затим се преврнуо. Колико сам могао да приметим, цивили су остали на путу, али нисам видео шта је са њима после тога било...".

Сведок 654/95-2 наводи:

"... Ја сам изјутра 2. маја кренуо из Окучана око 05.15 часова својим камионом према Сави. Ишао сам преко села Нови Варош, мада се током целе ноћи и тог јутра чула пуцњава из тог правца. На улазу у село Нови Варош са обе стране пута сам чуо специфичну пуцњаву из сингапурских пушака. Чуо сам куршуме који су пролетали изнад камиона. На улазу у село сам видео како један трактор стоји са стварима расутим око њега (постељина, посуђе и др.), а преко волана је лежао један човек, непо- мичан. Даље у селу, видео сам већи број трактора и путничких аутомобила, а поред њих су лежали мртви људи. Како је из кућа са леве стране пута, идући према Сави, отварана све жешћа ватра у правцу камиона, ја сам повећао брзину. Да бих избегао гажење лешева, морао сам с десне стране прећи на тротоар и пешачку стазу и на тај начин сам избегао заустављање возила и некако успео да се непогођен извучем из села Нови Варош. С обзиром на ситуацију у којој сам се налазио, не бих могао да проценим колико је Срба било убијено на путу кроз Нову Варош. Видео сам да су међу убијенима били и Одловић Игњатије из Бенковца, један човек са надимком "Шубер" из Окучана и "Мигел", приватни трговац из Бодеграја. Ја сам на путу од Окучана до Градишке прошао поред пунктова УНПРОФОР-а, на месту званом Пустара, при излазу из села Нови Варош, као и поред пункта на изласку из Нове Вароши, у правцу Градишке. Нисам видео ниједног припадника "Плавих шлемова" на тим местима. Пунктови су били потпуно празни...".

Сведок 654/95-4, који је 1. маја био у близини Бенковца, такође наводи:

"... Око подне сам видео један авион, вероватно марке "Миг". Летео је са јужне стране у правцу Пакраца и када се нашао између Рађеновца и Бијеле Стене, на месту званом Тромеђа, видео сам да је изру- чио бомбе које су одмах затим експлодирале и чуо сам јаку детонацију. Касније сам чуо да се на месту званом Тромеђа код Бијеле Стене налазио конвој од 400 цивила на које су пале бомбе бачене из овог авиона и да је том приликом убијен велики број цивила. Из Окучана сам око 21.00 сата пошао ка Сави. Кретао сам се на бициклу. Целим путем су падале гранате у непосредној близини пута којим се кретао конвој. Већина возила се кретала са упаљеним фаровима. На улазу у село Нови Варош, видео сам да је један мали трактор марке "Фергусон" ударио у стуб поред пута, а поред њега су лежали старији човек и жена - мртви. Недалеко одатле, видео сам преврнут у јарку трактор марке "Урсуз" поред кога су такође лежали мртви мушкарац и жена, затим аутомобил марке "Југо 45", тамноплаве боје, у коме су била три убијена лица Даље сам видео један "Мерцедес 300" беле боје, који је ударио у стуб поред пута и у коме су се налазила два мртва мушкарца. Недалеко одатле је стајао аутомобил марке "Регата" у коме нисам видео никог. Ови аутомобили и лешеви су се налазили на релацији дугој око 50 м, а испред њих, на око 100 м, наишао сам на друга превозна средства, такође заустављена на путу и преврнута поред пута. И поред њих је такође био већи број убијених цивила. Био сам приморан да обилазим бициклом између ових лешева и журио сам да се што пре извучем. Колико се сада сећам, видео сам најмање 25 убијених цивила. Цео овај призор могао сам, као што сам напред навео, видети пошто је већина возила стајала. Када сам дошао у Градишку, у једној улици сам видео свој аутомобил марке "Лада караван", који је стајао са упаљеним светлима и отвореним вратима. То ме је зачудило јер сам знао да је аутомобил остао у Бенковцу. Убрзо сам сазнао да су аутомобил довезле Р. М. и К. М, које су биле рањене у Бенковцу, односно да је она која је била лакше рањена возила мој аутомобил и довезла га са рањеном децом у Градишку. По доласку у овај град отишле су у болницу...".

Сведок 654/95-6 наводи:

"... 2. маја изјутра сам видео да су многи Срби кренули у конвоју из Окучана у правцу Градишке на Сави, одакле су долазиле вести да Хрвати у селу Нови Варош нападају конвоје. Чуо сам да је претходне вечери, када је конвој био нападнут, било доста жртава. Ја сам 2. маја око 17.30 часова кренуо у правцу Градишке. На улазу у Нови Варош сам видео мноштво полупаних аутомобила, трактора и камиона. На путу је лежао велики број убијених цивила. Истовремено, нашу колону су нападали Хрвати који су се налазили с леве стране пута, у правцу нашег кретања, у шуми Прашник. Због тога је наше кретање било успорено, па је колона морала врло често да се зауставља и под борбом да се пробија даље. Наше пробијање кроз Нови Варош је трајало све до сутрадан 3. маја, тако да смо у Градишку на Сави стигли тек око 19.00 часова. За све ово време смо често морали да се заустављамо - на појединим местима смо задржавани и по неколико сати. Ја сада не бих могао тачно да проценим колико је у Новој Вароши било убијених цивила. Међу усмрћенима сам видео и малу децу од неколико месеци, која су убијена лежала поред својих мртвих мајки. Избројао сам троје мале деце убијене поред својих мајки, а било је свакако више. Али, ја овај призор нисам могао да гледам, па сам избегавао да обраћам већу пажњу. Мада због тога нисам ни био у стању да ближе загледам жртве, међу погинулима сам из села Рајића препознао Босанац Бранка, Косовац Симу, Ђурашиновић Илију, Правица Стеву, Бајић Милана и Милашиновић Милана, а из Бјеловара Тешановић Вукашина из Бања Луке и избеглицу кога сам знао под надимком "Румени". Од Н. С. сам чуо да је видео када су Хрвати 3. маја чистили пут кроз Нови Варош, уклањали хаварисана возила а лешеве спаљивали. После тога су опрали пут кроз Нови Варош...".

Сведок 628/95-2 наводи:

"... Ја сам 1. маја 1995. године око 18.00 часова одлучио да се трактором пробијем према Градишци. У Окучанима сам покупио најосновније ствари и повезао своју мајку, стрица, стрину и комшиницу. Када смо стигли до наплатне рампе на ауто-путу, видео сам једну жену која је лежала на путу погођена гранатом На Дубовачком надвожњаку је поред једног стуба стајао трактор, а до њега један човек који је лежао мртав, а жена је била рањена. Код пункта УНПРОФОР-а, где су раније били припадници непалског батаљона, видео сам два размрскана аутомобила и поред њих два-три убијена цивила. Наставио сам даље са пробијањем, док су по путу и поред њега падале гранате. У међувремену се створила колона трактора, камиона и других превозних средстава, која су се кретала у истом правцу као и ја. Видео сам када су нека од ових возила била погођена гранатом, при чему је било и жртава. На улазу у село Нови Варош, Хрвати су појачали интензитет гранатирања из правца шуме Прашник. Пробијајући се даље, наилазио сам на доста слупаних аутомобила и других превозних средства, као и на лешеве на путу. У близини кафане "Сложна браћа" сам видео неколико рањеника, међу којима је био и Лукић Игњатије. Овакво стање је било све до изласка из села Нови Варош, до срушеног моста на каналу Струг. Нисам био у ситуацији да проценим број жртава које сам видео поред пута. Сутрадан, када смо прешли преко Саве, Хрвати су на уласку у Нови Варош убили Кесић Милку која је, одлучивши да се врати у Окучане, пошла аутомобилом из Градишке. Том приликом су тешко ранили Т. С. ...".

Сведок 628/95-3 наводи:

"... 2. маја око 04.00 сата ујутру смо кренули према Градишци, путем који је пролазио кроз село Нови Варош. Цивили су ишли на тракторима, камионима, аутомобилима и другим возилима, а ја сам са осталим браниоцима ишао пешке. Када сам стигао у Нови Варош, на путу сам видео један број убијених цивила, полупане тракторе и аутомобиле, што је била последица напада Хрвата на конвој цивила који је 1. и 2. маја покушао да се пробије. Док сам се овим путем кретао у колони цивила, хрватске оружане снаге су и на нас отвориле ватру из пешадијског и артиљеријског наоружања из правца оближње шуме Прашник, као и из кућа поред пута. Ја међу убијенима нисам препознао никога, али сам ли- чно видео пет мени непознатих лешева. Колико сам могао да видим, нај- више убијених цивила је било на месту званом Пустара и код моста на Струги...".

Сведок 628/95-1 наводи:

"... Извршили смо пробој кроз село Нови Варош, а за нама се кретала колона цивила. Током пробоја кроз село Нови Варош, видео сам велики број убијених цивила, који су 1. маја после 20.00 часова покушали да се пробију. Међу убијенима је било и деце. На путу је стајао велики број камиона и трактора на којима је такође био већи број убијених цивила. На једном камиону, који је горео, видео сам на једном од точкова дечју руку. По пробоју смо стигли до канала Струг, а за нама се кретала колона цивила коју су такође напале хрватске оружане снаге. И у овој колони је такође био велики број жртава...".

Сведок 628/95-10 о пробијању кроз Нови Варош наводи:

"... Пролазећи кроз Нови Варош 2. маја рано изјутра, били смо изложени најжешћој ватри хрватских оружаних снага. Видео сам преврнуте аутомобиле, камионе и тракторе. Колико се сећам, око 09.00 сати сам стигао до задњих кућа у селу Нови Варош, у правцу Градишке на Сави. Због дејства непријатељске ватре смо били принуђени да се задржимо и тражимо сигурнији заклон. Ту сам видео неколико цивила који су пали смртно погођени. Међу њима је било и једно лице из Рајића, чије име ја не знам. Недалеко одатле сам видео Петковић Радета, који је бежао према Сави. Од тада га више нисам видео и не знам да ли је жив. Онда су ме заробили, па сам ишао пешке према Окучанима. Видео сам пуно преврнутих возила на путу и поред њих доста трагова крви, остатке женске косе, али нисам видео ниједан леш на путу. Једино сам у јарку поред пута видео леш убијеног Цицвара Милана из Смртића, кога сам познавао од раније. Уз пут сам сретао хрватске војнике...".

У свом исказу сведок 618/95-4 наводи:

"... Ја сам пошао на трактору, који је возио мој сестрић, заједно са женом, мајком, супругом и двоје мале деце. У селу Нови Варош су Хрвати из оближње шуме отворили на нас унакрсну ватру из пешадијског оружја. То је било, колико се сећам, после 17.00 сати. Видео сам да су многи који су били на тракторским приколицама падали на асфалт погођени мецима, а млађи су искакали, склањали се поред пута и бежали у правцу Саве. У тој општој збрци, видео сам када је са једног од трактора пала Вуковић Јела из Гређана, рођена 1913. године, која је била рањена и запомагала је: " Немојте ме оставити " . Ми смо убрзаном вожњом трактора пошли кроз село тако да смо успели да се извучемо неповређени. Током ове вожње, у општој збрци и метежу који је настао, колико сам ја могао да приметим, на асфалту сам видео најмање 15 погинулих цивила, а већи број рањених се тетурао поред пута тражећи помоћ...".

Сведок 618/95-5 наводи пред истражним судијом:

"... Одмах када смо ушли у село Нови Варош, видео сам велики број лешева мртвих цивила, који су били убијени претходне ноћи при покушају пробоја према Босанској Градишци. Лешеви су лежали на асфалтном путу и поред пута дуж целог села Нови Варош све до канала Струг. Према мојој процени, на овом делу пута могло је бити преко стотину лешева: жена, стараца, а мислим да је било и деце. Док смо прелазили овај део пута, било је спорадичног гранатирања од стране Хрвата према нама. У моменту када је наишла велика колона цивила, Хрвати су отворили најјачу ватру из пешадијског и другог оружја из напуштених кућа у селу и оближње шуме. Ја нисам био у ситуацији да видим шта се дешавало позади у колони, а касније сам чуо да су многи од њих том приликом поубијани... Касније сам сазнао да су у колони цивила убијени Никола Станић и Лаурош Жељко из Окучана, а да су Б. Р. и М. Љ. рањени...".

Сведокиња 715/95-4 наводи:

"... Ја сам била у Окучанима и 1. маја 1995. године, када је Хрватска војска напала Западну Славонију, ја сам у свом путничком возилу око 19.00 часова одвезла у Градишку моју кћерку и децу. Када сам се враћала према Окучанима, срела сам дугу колону српског становништва која је напуштала подручје Окучана. Око 21.00 часа сам стигла у Окучане и пошто се тада чула пуцњава у непосредној близини, поново сам кренула колима са рођа- цима, које сам повела према Градишки. Колона је била изузетно дуга јер су се у истој кретали трактори са приколицама, запрежна возила и аутомобили. У тој колони су били већином стари људи, старије жене и деца. Најжешћа ватра је била код села Нови Варош па све до канала Струг. Хрватски војници су немилосрдно тукли по колони. Људи који су били на тракторима и на приколицама, падали су по коловозу и њихова тела су остајала поред пута или на приколицама или на запрежним возилима. На путу је остало изузетно много погинулих жена, деце и стараца. Они који су остали живи, настављали су даље према реци Сави. На путу су остајали трактори и возила, од којих су неки били запаљени па су горели. Колико је тамо убијено Срба чија су тела остала, ја то стварно не бих могла да кажем, али знам да их је било много. Ватра коју су отварали хрватски војници била је веома убитачна, јер су гађали са веома кратког одстојања. После извесног времена, ја сам на Хрватској телевизији видела да је тај део пута између Окучана и Градишке био потпуно чист. Када сам ја пролазила пар дана пре тога у колони, тај пут је био потпуно закрчен возилима и телима убијених Срба. Возила која су остала, била су сва изрешетана. Све су то у међувремену склонили и очистили. Колону су бомбардовали и хрватски авиони који су бацали бомбе и тукли митраљезима. У тој колони је погинуло двоје деце моје комшинице Гордане Којић и то: Којић Немања, стар 9 година и Којић Дајана, стара 7 година. Њихова мајка Гордана је тешко рањена и налази се на лечењу у болници...".

Сведокиња 715/95-2 наводи:

"... Живела сам у Окучанима до 1. маја 1995. године када сам, после напада Хрватске војске, кренула из Окучана према Сави са својом кћерком старом годину и по дана. Када смо дошли у село Нови Варош, које се налази на половини пута између Окучана и Босанске Градишке, припадници Хрватске војске су нас напали гранатама и пешадијским оружјем. Ту сам приметила и запаљено возило, по коме је било доста крви, које је претходно погодила граната. Након преласка на територију Републике Српске, у селу Орахово код Градишке сам остала до 4. августа 1995. године. Приликом напада Хрватске војске на Орахово, била сам рањена на два места...".

Сведок 715/95-3 у својој изјави истиче:

"... у јутарњим часовима 2. маја 1995. године сам се кретао на трактору у колони коју су, када је стигла до села Нови Варош, напали припадници Хрватске војске. На том делу пута, у дужини од око 3 км, било је толико лешева убијених Срба да се цела та дужина могла прећи а да се не стане на земљу. По путу су били преврнути трактори, које су хрватски војници палили, убијали су старце, жене и децу чија су тела остајала на путу или поред пута. Видео сам да су хрватски војници убили Гајић Милана, из села Медара, док су његовог оца ранили у пределу леђа.
Видео сам да је рањен и М. Д. и његов син Н. А. на седам места. На приколици коју сам возио били су утоварени рањеници. Знам да је на путу остао велики број лешева убијених Срба, да је Хрватска војска сакупљала лешеве на гомиле, поливала их нафтом и спаљивала. Када је моја супруга чула да је наш син наводно убијен, шлогирала се и после пар дана је умрла у Српској Републици...".

Сведок 715/95-36 сведочи:

"... У току кретања према мосту на Сави и Градишки, негде на средини пута, уочио сам мноштво преврнутих трактора, запрежних возила, путничких и теретних возила и других. На коловозу којим сам се кретао, као и поред коловоза, у каналу поред пута, било је мноштво лешева жена, деце, мушкараца. Крећући се даље, густина уништених и преврнутих возила је била све већа, као што је било и све више лешева. Највећи број убијених је био на подручју села Нови Варош и у близине кафане "Шеик". Када сам дошао до канала Струг, мост је био порушен и ту се колона споро кретала зато што смо морали да прелазимо преко канала поред порушеног моста. После преласка канала Струг, један авион је надлетао колону и бацио неколико бомби, а после је отварао митраљеску ватру. Сигуран сам да је на путу од Окучана па до моста на Сави према Градишки било 1.000-1.500 тела убијених Срба...".

Сведокиња 715/95-33 сведочи:

"... Хрватска војска је колону Срба, која је бежала према Градишки, непрекидно тукла из шуме Прашник. Колону су надлетали и хрватски авиони и бомбардовали је. Велики број Срба, који је био у колони, настрадао је од бомбардовања. Колона се пробијала, а мртви су остајали на путу и поред пута. Пут од Окучана, где је формирана колона, па до моста на Сави према Градишки, дуг је 14 километара. По мојој процени, тада је погинуло између 400-500 Срба. Међу погинулима је био огроман број жена, деце, старих и изнемоглих. Било је мноштво рањених који нису могли даље да се крећу, па су остали на путу и поред пута. На мосту на Сави, на пункту су били војници УНПРОФОР-а који су се смејали гледајући у тај народ. Њима као да је чинило задовољство да гледају страдање српског народа. У току кретања колоне према савском мосту, ја сам видела када је погинуо: Вујић Бранко из села Бодеграј, општина Нова Градишка, Љиљак Душан из Лађевца, општина Нова Градишка и мноштво других људи чија имена не знам...".

Сведокиња 715/95-8 наводи:

"... Ја сам 1. маја 1995. године око 16.00 часова кренула својим путничким колима из Окучана у правцу Градишке. Сустигла сам колону трактора, запрежних и теретних возила која су се кретала према Сави. Код села Нови Варош, Хрватска војска је из шуме Прашник отварала ватру по колони. Али пошто тада та ватра није била сувише јаког интензитета, наставили смо даље да се крећемо. Када смо дошли до близу Саве, изненада су се појавили хрватски авиони који су бомбардовали колону и чуле су се експлозије бомби. Тада су се запалила возила која су се кретала у колони и погинуло је много избеглица. Избеглице које су после тога пристигле, причале су да су припадници Хрватске војске тенковима газили Србе који су бежали према Сави и да су лешеве поливали бензином и палили их, да би на крају опрали коловоз од Нове Вароши до савског моста...".

Сведок 715/95-34 наводи:

"... 1. маја 1995. године око 17.00 часова кренула сам аутобусом из Окучана у правцу Градишке. Били смо у колони возила која су се кретала ка Сави. Хрватска војска је из правца шуме Прашник и Нове Градишке тукла по тој колони жестоко, тако да је велики број Срба који се налазио у колони изгинуо и њихова тела су остала поред пута, све до моста на Сави. Знам да је погинула супруга Душана Бошњака из Трнаве, коју су хрватски војници убили близу моста на Сави...".

Саслушани сведок 439/95-21, иначе свештеник српске православне цркве, који се 1. маја 1995. године затекао у својој кући у Окучанима, наводи:

"... На дан 1. маја, ја сам својим колима одвезао у Бања Луку своју супругу, децу и две жене из Окучана. Сутрадан, 2. маја у 07.30 часова, кренуо сам колима натраг према Окучанима. У Градишки сам примио Милку Кесић из Окучана, која је села на прво седиште са моје десне стране. Прешао сам преко моста Саву и канал Струг. Улазећи у село Нови Варош изненада је на мој аутомобил испаљен митраљески рафал из кућа са десне стране. Милка Кесић је била одмах смртно погођена и мртва се наслонила на моју страну. Ја сам био погођен на 9 места, али наставио сам да возим аутомобил, све док он није стао. Под непрекидним дејством куршу- ма, успео сам да изађем из аутомобила и трчао сам још око 200 м према центру села, где сам пао. Непосредно испред себе сам видео ужасну сцену. Мноштво возила је било испретурано, а велики број цивила поред њих лежао је убијен на путу. Један број избезумљених је тумарао међу колима, изложен ватри из пешадијског оружја. Многа возила су горела. У кућама, са обе стране пута, било је жена, деце и стараца, који су успели ту да се склоне. Из једне куће, далеко од мене око десетак метара, изашао је неки цивил, који се ту био склонио, и притрчао ми у помоћ. Пренели су ме у оближњу кућу и пружили ми прву помоћ. Не знам колико сам ту лежао. Неки цивили, који су били у близини, успели су да ме однесу до неког аутомобила којим сам превезен у болницу у Бања Луку. Не могу да кажем колики је број убијених остао у селу Нови Варош. Само могу рећи да је ту био велики број жена, деце и стараца. Није ми познато шта је касније било са жртвама које су остале у селу Нови Варош. Они који су пристизали отуда после мене, причали су да су Хрвати спалили њихове лешеве. Међу рањенима сам видео В. Р, М. М, као и многе друге чијих имена тренутно не могу да се сетим, а знам их добро из виђења. Међу убијенима, од познатих сам видео Дојић Момчила, супругу Дојић Момчила, Дејановић Остоју и неког Вукашиновића...".

Сведок 439/75-14 наводи:


"... Ујутру 2. маја 1995. године стигли смо близу села Бенковац и поред пута смо видели групу од четири хрватска војника, који су блокирали пут. Сакрили смо се у шипражје и посматрали у том правцу. Видео сам када је наишла једна коњска запрега са белим коњима, а на колима су седели човек и жена у цивилним оделима. Иза њих су се кретали и други цивили. Хрватски војници су их зауставили и чуо сам гласове: " Кољите, шта чекате? "Убрзо затим, ови хрватски војници су окренули коње и кола у правцу Окучана и појурили коње према Окучанима. На колима сам видео тог човека и жену у лежећем ставу, па претпостављам да су их ови хрватски војници заклали, јер нисам чуо никакву пуцњаву са те стране. Наставили смо даље извлачење према Сави. Кад смо стигли близу села Лађевац, видео сам да су се из хеликоптера, поред железничке пруге, искрцали неки војници у маскирним униформама и чуо сам да говоре неким страним језиком који нисам разумео. Чуо сам да долази и други хеликоптер, па смо кренули даље према селу Рајићи. Док смо тражили излаз кроз обруч Хрватске војске према Градишки, видео сам да су Хрвати палили куће у селима Рајићи, Рађановци, Врбовљани, Човац и Гређани. Када смо пролазили поред ових села, куће су још гореле...".

Сведок 439/95-8 наводи:

"... да би пресекли излаз Србима према мосту код Градишке, напали су колону избеглица у ноћи између 1. и 2. маја. Ја сам 2. маја око 03.00 сата био удаљен око 2 км од села Нови Варош - према Градишки. Мада нисам видео, чуо сам да је тада страдало пуно људи. Међутим, чуо сам јауке и кукњаву нападнутих цивила. Око 09.00 сати сам видео како се из правца Окучана према Градишки приближава једно санитетско возило, које је на удаљености од око 200 м од мене погођено гранатом. Када се возило зауставило, на њега је отворена ватра из пешадијског наоружања. Пошто сам знао да је тим возилом управљао мој рођак Малешевић Гојко из Лађевца, одмах сам кренуо ка возилу да видим шта се десило са Гојком и да му помогнем. Када сам успео да дођем до возила које је већ било у пламену, видео сам три леша која су горела. Међу њима сам препознао и Љиљак Душана, старог преко 70 година, из села Лађевца.
Гојка нисам пронашао, али сам видео трагове крви који су водили од санитетског возила ка шуми. Када сам стигао у Градишку, сазнао сам да је Малешевић Гојко био тешко рањен, али да је успео да се извуче. Касније је пребачен у болницу у Бањалуци...".

Сведок 439/95-9 наводи:

"... У селу Бобаре сам 2. маја срео једну жену из Трнаковца, која ми је испричала да је претходног дана око 19.00 сати била у камиону који су напали припадници Хрватске војске. Рекла ми је да су на камион прво испалили ракету типа " Зоља " , а затим су војници, кроз цираду, из непосредне близине отворили ватру на жене и децу. Ова жена је остала жива али је дете њене сестре, које је држала у крилу, погођено и усмрћено. Према њеним речима, у камиону је било око 40 цивила. Она је испала из камиона и успела је да побегне. Не верује да је неко у камиону остао жив. Рекла ми је да је камион био марке ФАП и да је цирада била жуте боје... Из Бобара смо кренули у село Цаге, у непосредној близини Окучана. Хрватска војска је већ заузела село. Из једне куће смо чули очајнички крик жене која је запомагала и викала " Митре! " . Затим смо чули глас хрватског војника: " Ди жи се, матер ти јебем ", па опет крикове жене и на крају пуцањ. После тога се глас ове жене више није чуо. Ноћ између 2. и 3. маја смо провели скривени у каналу, који се налази дуж пута Окучани - Стара Градишка, у селу Нови Варош. Канал је од овог пута удаљен око 400 м. Чули смо рад мотора багера са пута Окучани - Стара Градишка, у селу Нови Варош. Истовремено смо чули и крике и појединачне пуцње, па претпостављам да су хрватски војници убијали затечене рањенике, који су покушавали да се пробију из Окучана ка Градишки. Из правца некадашње кафане "Сложна браћа " , која се налази с леве стране пута Окучани - Стара Градишка - отприлике на средини села Нови Варош - осетио сам око 23.00 сата веома јак мирис, који је био специфичан, па претпостављам да се радило о мирису људских тела. Овај мирис ми је познат од раније, јер сам затицао људска тела која су хрватски војници непосредно пре тога запалили. Због тога тај мирис препознајем.
Убрзо потом се на том путу појавио пламени дим, а затим се зачула снажна експлозија. После тога су дошли рово-копачи и обављали су неке радове. На том месту смо остали све до рано ујутру, када је престала пуцњава и када више није било ватре. У вечерњим часовима 3. маја, успели смо да пређемо Саву... У граду су ми В. Р, Б. М. и З. Н. испричали да су приликом извлачења из Окучана, преко села Нови Варош, видели у том селу мноштво убијених Срба, који су лежали на путу и поред њега - и то на месту са кога сам осетио онај специфичан мирис. На истом месту су видели и велики број преврнутих трактора, аутомобила и камиона. На основу тога закључјучујем да су Хрвати багерима скупљали лешеве, спаљивали их и помоћу рово-копача закопавали. Такође су ми испричали да су те ноћи прали путеве и улице у селу Нови Варош, где сам ја, иначе видео цистерну на путу. Све то сам могао да видим, због тога што је те ноћи била месечина...".

Сведок 439/95-10 наводи:

"... Ујутру, 2. маја, добили смо обавештење да су село Нови Варош заузеле јединице Хрватске војске. Тиме је био пресечен пут према Градишки... Убрзо затим, када смо успели да уђемо у село Нови Варош, видео сам на улицама велики број убијених Срба цивила, преврнутих, трактора, аутомобила и запрежних возила. На улици сам видео и један аутобус који је био потпуно изрешетан. Поред њега је лежало доста лешева, вероватно путника који су покушали да беже. Улице су биле пуне крви и лешева. Колико сам могао да проценим, што је било теже јер је била ноћ, видео сам око 70 убијених цивила, жена, деце, стараца. С обзиром на то да се нисам дуже задржавао, нисам успео да препознам ниједну жртву... У близини места где сам се крио, на око 5 м од мене, група хрватских војника је убила једног рањеног мушкарца, чије име не знам. Он их је молио да га не дирају и да се предаје. Пошто су га убили, чуо сам када је један војник рекао " Дамире бежи " . После тога су одмах побегли..."

Сведок 439/95-11 наводи:

"... Ја сам се 1. маја око 19.00 сати нашао на ју жном ободу села Нови Варош. Видео сам колону цивилног становништва, која се кретала на тракторима, коњским запрегама, бициклима и пешке. Највише је било стараца, жена и деце. Изненада су на колону, која се кретала у правцу канала Струг, припадници Хрватске војске отворили ватру. На том месту је погинуло око 20 цивила, а трактори и запрежна возила су се преврнули на путу. Ја сам од места догађаја био удаљен око 200 м. Видео сам да су преживели цивили из колоне бежали према каналу Струг...".

Сведок 439/95-12 наводи:

"... Хрватска војска је 2. маја, између 07.30 и 08.00 сати, отварањем изненадне ватре, зауставила чело колоне избеглице. Ватра је отварана из шуме Прашник, која се налази с леве стране пута Окучани - Стара Градишка. Шума је удаљена око 80 м до100 м од пута. Цивили су покушали да се извуку из возила у којима су били. Међутим, управо у моменту док би се извлачили, били би убијани. Неки су убијени и у самим возилима. У тој колони су била и два санитетска возила која су превозила рањенике. И на та возила је отварана ватра из пешадијског наоружања, тако да је једно возило уништено. Цивили из возила су у паници, која их је захватила, почели да беже и успели су да се пребаце на десну страну пута. Затим су се каналом, који се протеже дуж пута и који је релативно дубок, пешке запутили према Старој Градишки. Ја сам се у том тренутку затекао негде у средини колоне. Ишао сам пешице. Када сам видео о чему се ради, почео сам да пузим ивицом пута. Према мојој слободној процени, на овом делу пута - од почетка до краја села Нови Варош - било је негде око 150-200 убијених цивила. Пошто смо били под непрекидним ватреним дејством хрватских војника, није било никакве могућности да ми, који нисмо били погођени, склонимо убијене и рањене. Сви смо тражили прилику да побегнемо са тог места. Међу убијенима сам препознао свог пријатеља Вукадиновић Зорана, рођеног 1971. године, из Окучана. Тек око 17.00 сати сам успео да пређем преко моста у Градишку...".

Сведок 439/95-13 наводи:

"... Када је почео напад, ја сам остао на месту званом Кућерине да бих помогао преосталим цивилима. Мој син је око 11.00 сати отишао једним аутобусом у правцу Градишке, а моја супруга око 14.00 сати трактором са једним комшијом. То је било 1. маја. Када смо се провлачили кроз обруч Хрватске војске, били смо у ситуацији да пролазимо непосредно поред њих. Тада сам уочио да је међу њима било и странаца, јер сам јасно чуо да говоре немачким језиком, који познајем јер сам пре рата био четири године на раду у Аустрији. Чуо сам и неке друге стране језике које нисам разумео. Те војнике, који су били у саставу Хрватске војске, видео сам у селу Лађевац, када су се хеликоптерима спустили на игралиште поред железничке пруге и након тога кренули у чишћење овог села. Ови војници су се спустили са два велика хеликоптера и, према мојој процени, било их је око 70. Настављајући извлачење, стигли смо у место Бенковац. Ту сам приметио групу од 5 хрватских војника, па смо се сакрили поред реке Слобоштина. Са тог места смо видели како ови војници заустављају коњску запрегу на којој су се налазили мушкарац и жена. Према мојој процени, то су били стари људи. Један од тих војника се попео на запрегу, пришао овој жени, заклао је ножем и затим повалио у кола. Други војник је то исто урадио са мушкарцем који је седео на колима. Војници су затим окренули коње и кола и потерали их у правцу Окучана, одвезавши лешеве собом. Овај догађај се збио 2. маја око 06.30 сати ујуту. Нисмо смели да реагујемо, јер се на неколико стотина метара од нас налазила већа јединица Хрватске војске, која је посматрала овај призор и одобравала понашање војника који су, вриштећи и пуцајући у ваздух, заклали ове цивиле. Тражећи начин да се извучемо и стигнемо до Саве, пролазили смо кроз више села. Видели смо да су нека од њих, као што су Рајчићи, Рађеновци, Трнаковци, Бијела Стена, Врбовљани, Човац и Гређани била спаљена - куће су још увек гореле. У сваком од ових села смо поред запаљених кућа чули врисак жена, које су вероватно остале поред својих кућа. Пошто нисмо успели да избегнемо хрватске војнике који су се налазили на све стране, били смо приморани да се вратимо и поново кренемо у правцу села Рајићи. Када смо стигли до Јовића реке, која пролази кроз село, сакрили смо се испод подвожњака. Ту смо чули како се једна жена свађа са хрватским војницима, не дозвољавајући им да изведу њену стоку. По гласу бих рекао да знам ко је била та жена. Са тог места сам такође могао да видим своју кућу. Чуо сам свог пса како лаје, а убрзо затим пуцањ и његово скичање. Цело подручје по коме смо се кретали, могло је да има пречник од око 25 км, али смо ми, пробијајући се, прешли око 150 км за три дана, колико нам је било потребно да стигнемо до Саве и пређемо на њену другу страну...".

Сведок 439/95, иначе возач санитетског возила, наводи:

"... Ја сам 2. маја добио задатак да евакуишем санитетско возило у Градишку. То је било возило марке ТАМ 110, обеле жено знаковима Црвеног крста, који су могли да се виде са велике удаљености. При поласку сам упалио ротационо светло. Када сам претходног дана возио рањенике за Градишку, није било никаквих проблема ни при одласку ни при повратку. Из Окучана сам кренуо око 07.00 сати. Пролазећи кроз село Нови Варош, видео сам мноштво испревртаних возила на путу и велики број убијених цивила. Припадници Хрватске војске су из шуме, с леве стране пута, отварали жестоку паљбу на возило. Пошто нисам смео да се заустављам, кренуо сам даље заобилазећи бројне лешеве и преврнута возила. Возило је било под непрекидном ватром куршума од којих је један смртно погодио мог сувозача Љиљак Душана, који је престао да даје знаке живота. И мене је метак погодио у предео леђа, а крв је почела да ми цури из уста. Убрзо је возило стало, јер је мотор престао да ради. Био је рањен и Радмиловић, који је такође био у колима. Пошто нисмо смели да изађемо из возила, полегали смо поред седишта. Мислим да смо у том положају остали око сат и по времена, све до тренутка док возило није погодила једна граната. Тек кад је возило почело да гори, Радмиловић и ја смо се извукли из њега. У међувремену су се, покушавајући да нађу заклон, пошто су им кола, која су се налазила иза мог возила, била погођена, двојица мушкараца сакрила испод мог возила. Када сам изашао, видео сам да је возило већ увелико било у пламену, који је захватио и Љиљак Душана и двојицу мушкараца. Ја сам некако успео да дођем до једног малог мостића и да се ту сакријем. Не бих могао да проценим број убијених цивила на путу и поред пута у село Нови Варош, али оно што могу да кажем јесте да их је било веома много...".

Сведок 439/95-18 наводи:

"... У ноћи између 1. и 2. маја 1995. године, припадници Хрватске војске су код села Нови Варош пресекли пут Окучани - Градишка, којим се кретала избегличка колона цивила... Пролазећи кроз Нови Варош, видео сам у самом селу и на излазу из њега - на путу који води за канал Струг, велики број убијених цивила. По мојој процени, било је око 250 жртава. Међу овим жртвама сам препознао Вукадиновић Зорана из Окучана, Милашиновић Милана из Рајића, Грубор Јанка из Окучана и ћерку свештеника Почуча Саве из Окучана. Поред убијених, видео сам и велики број преврнутих и уништених трактора, запрежних кола, аутомобила, а било је и неколико санитетских возила обележених знаковима Црвеног крста...".

Када су у питању извршиоци ових убистава цивила и других зло чина у оквиру агресије снага Хрватске војске, сведоци су навели називе следећих јединица Хрватске војске:

1. Припадници хеликоптерског десантног одреда Хрватске војске,
2. део 2. гардијске бригаде "Громови" Хрватске војске,
3. део гардијске бригаде "Куне" Хрватске војске,
4. део 5. гардијске бригаде "Орлови" Хрватске војске,
5. делови 125. домобранске пуковније (Кутина), и други.

 

Напомена:  Текст представља део седмог извештаја Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права СРЈ.  На њему су урађене само техничке измене, пресловљаање на ћирилицу и додатно форматирање.