FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Амерички амбасадор Мајкл Кирби тврди да су, са америчке тачке гледишта, Срби и Американци изградили дубоко и трајно пријатељство док су се борили да превладају све невоље и победе у рату.

У праву је господин Кирби кад говори о српско-америчком пријатељству, јер оно није мит, оно је заиста постојало. Али некада давно.

На четврту годишњицу почетка Великог рата, 28. јула 1918. по налогу председника Вудра Вилсона српска застава се завијорила на Белој кући и свим јавним и државним зградама у САД. Тог дана у свим црквама широм Америке прочитано је председниково писмо у коме се говори о „одважном српском народу који је изложен лукавом и недостојном прогону припремљеног аустроугарског непријатеља био позван да брани своју земљу и своја огњишта…”

„Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећање са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом.”

Овакав третман други народи нису имали у Вашингтону и заиста се може говорити о дубоком пријатељству. Двадесетак година доцније у Другом светском рату Срби и Американци су се поново нашли на истој – савезничкој страни али са „извесним сметњама у ваздуху”. Срби су спасавали америчке пилоте, а савезници су 11 пута бомбардовали Београд а најбруталније на Васкрс 1944. године. По окончању рата два народа су остала на различитим идеолошким странама света.

 

 

Кад је падао комунизам у источној Европи, у сукобима око комадања Југославије Американци су, непогрешиво увек били на супротној страни од Срба, у Хрватској, БиХ и на Косову. И више од тога, организовали су највећу војну армаду да би бомбардовали земљу која није имала разумевања за хуманистички захтев да се одрекне једног дела своје територије.

Слушали смо да те бомбе нису уперене против народа него ненародног режима, баш као и оне санкције које су нам увели у последњој декади двадесетог века.

Нема сумње да је пријатељство Срба и Американаца исковано у крви Великог рата било дубоко али тешко да се може назвати трајним, пре бих рекао да је било бурно или бомбастично. Осим ако је нормално да пријатељи размирице, које чак нису ни међусобне него се тичу неког трећег, решавају бомбама.

Без обзира на овако тешко бреме будући односи Србије и САД можда је боље да се не темеље на оваквом историјском пријатељству него на – дневним, па чак и сасвим огољеним интересима. Уосталом стари пријатељи се исувише добро и дуго познају да једни другима могу да кажу истину у лице.

Политика / Никола Тркља