FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Недавно је српским информативним простором прострујала вест да су европске интеграције Србије здушно подржале чак и оне земље које нису део Европске уније, као и оне које управо ових дана буквално изјављују да се налазе „у рату са Европском унијом“ и отворено планирају свој „раскид брака“ са бриселском заједницом држава.

Из таквог њиховог шизофреног понашања проистиче недвосмислени закључак да те државе подржавају Србију баш у ономе, у чему ни саме не желе да учествују. Наиме, прво је министар иностраних послова Норвешке Берге Бренде у протеклој посети Београду више пута поновио став да Норвешка, иако није чланица Европске уније, подржава процес европских интеграција Србије и сматра да ће „чланство у Унији унапредити њен економски развој“.

Међутим, када је реч о самој Норвешкој, онда ситуација стоји донекле другачије, с обзиром да су се грађани те краљевине већ два пута до сада на референдуму већински изјаснили против придруживања Европској унији, а нема назнака да ће се такво расположење Норвежана променити и у будућности. Наравно, разлог за њено одбијање да се потчини Бриселу, лежи у чињеници да би Норвешка, као врло богата земља, имала од тога више штете него користи, будући да би морала више да даје у заједничку касу, него што би могла из ње да узима. Због такве могућности слободног избора јој је отворено позавидео и српски шеф дипломатије Ивица Дачић, рекавши дословно „да би волео да је Србија као Норвешка и да не мора да буде чланица Европске уније, али да нажалост нема ту привилегију“, чиме је алудирао на то да је Србија по богатству и животном стандарду сушта супротност Норвешкој и да као таква ваљда нема другу алтернативу. Па ипак, ако је том приликом нешто испустио из вида, онда је то чињеница, да из различитих разлога, и врло богате земље попут Норвешке, као и врло сиромашне попут балканских, подједнако имају разлога за подозривост према Бриселу, с обзиром да Европска унија функционише по принципу народне изреке – „што не платиш на мосту, платиш на ћуприји“.

Иначе, још упечатљивији пример је онај са Великом Британијом, чији нови амбасадор у Београду је недавно такође изјавио да званични Лондон подржава европски пут Србије, упркос контрадикторној чињеници да је тамошњи премијер Дејвид Камерон пре неколико дана упозорио, ни мање ни више, него да се Велика Британија од сада налази „у рату са Европском унијом“.

Он је то по писању листа „Дејли Мејл“ изјавио поводом гурања на место председника Европске комисије Жан-Клода Јункера који се залаже за федерализацију Европе, због чега је разљућени и разочарани британски премијер запретио у Бриселу да би то могло натерати његову земљу „да изађе из Европске уније на задњи излаз“, како се дословно изразио, те истакао да ће се увек борити за интересе своје земље. Дакле, већ у овом кратком осврту на два недавна примера, можемо уочити да су Норвешка и Велика Британија подржале Србију на беспоговорном путу учлањења у Европску унију по сваку цену, иако оне саме као одговорне државе штите своје сопствене националне интересе до те мере да прва од њих није никада ни улазила у то „врзино коло“, а друга се спрема да изађе из њега, макар и због тога што јој се не свиђа један функционер у Бриселу. Другим речима, оно што њима самима није добро, Србију ће наводно „усрећити“. Па макар то Србију коштало Косова, политичких уцена, економског суверенитета, и којечега још.

 

Глас Русије / Ратко Паић