FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

„Рат по распореду“ или изненадна катастрофа? Пре сто година – 28. јуна 1914. године – у босанском граду Сарајеву зачули су се пуцњи којима је убијен аустријски надвојвода Франц Фердинанд ( Franz Ferdinand ) и који су послужили као сигнал за смену епоха. Већ након нешто мало више од месец дана човечанство је заронило у пучину Првог светског рата у чијој ватри су нестале три кључне империје из тог времена – Руска, Аустроугарска и Османска. Због чега је један у низу атентанта имао тако погубне последице?

Последњих година се одвија процес „преосмишљавања“ проблема извора Првог светског рата. Ради се о покушајима да се Србија и Русија која је стајала иза ње прогласе за главне кривце војног сукоба, да склоне у страну планови Берлина, Беча, Лондона, Париза и других светских играча за прекрајање сфера утицаја у свету, освајање извора сировина и преузимање контроле над саобраћајницама.

Јасно је да признавање одлучујуће кривице Тројног пакта (Немачка, Аустроугарска и Италија) у започињању Првог светског рата представља подсећање на аналогије које не иду у прилог Западу, с данашњим покушајима САД, НАТО и других земаља у погледу прекрајања светске карте у сопствену корист. Отуда потиче и ужареност дискусија без преседана о догађајима који су се десили пре сто година. Јер, походи у историографију Првог светског рата су традиционално тесно повезани с политичким процесима.

Покушаји да се главна одговорност за почетак Првог светског рата пребаци на Србију и Русију, између осталог, симптоматично се подударају с процесом новог јачања економске моћи и геополитичких претензија Немачке. У последње две деценије у Немачкој се јасно запажа тенденција одбацивања наслеђа „Фишерове школе“, која у Немачкој постоји од 1960-их година. Фриц Фишер ( Fritz Fischer ), један од највећих немачких историчара, убедљиво је доказао да је управо Немачка гурнула човечанство у први светски рат зарад прекрајања сфера утицаја, освајања колонија и извора сировина.

Занимљиво је да никакви нови документи који би дозволили скидање кривице с Берлина за започињање Првог светског рата нису пронађени. Зато се активно користе више него сумњиве историјске паралеле с данашњицом. Ову грешку праве и амерички и британски историчари. На пример, британски научник Крис Кларк ( Chris Clark ) као аргумент у корист поновног разматрања устаљене концепције историјских корена Првог светског рата наводи чак и трагичне догађаје у босанском граду Сребреници из лета 1995. године. Кларк сматра да управо ови догађаји захтевају кардинално поново разматрање историјске улоге Србије у Европи, као и њене савезнице – Русије.

Шта рећи о таквом извртању историјских аналогија? Погледајмо документа из овог периода. Између осталог, Генерални штаб Аустроугарске је имао детаљно разрађене планове за превентивни истовремени напад на Србију и Русију још у октобру 1912. године – односно скоро две године пре сарајевског убиства. А за оправдање овакве операције био је потребан изговор, захваљујући којем би Русија и Србија могле да се прогласе одговорнима за рат. Начелник Генералштаба немачке војске Хелмут фон Молтке ( Helmuth von Moltke ) је у писму аустроугарском колеги навео следеће: „Треба пронаћи изговор за рат, треба направити такав маневар да повод потекне од Словена“. Управо овакав повод (а не узрок!) су представљали јунски пуцњи босанског националисте Гаврила Принципа.

Заправо, бечка и берлинска војно-политичка документа су ушла у основу за доношење одлука на послератној Париској мировној конференцији и Версајском мировном договору из 1919. године. Члан 231 овог документа ( “ War Guilt Clause ” ) је Немачку и њене савезнике прогласио потпуно одговорнима за Први светски рат. А чланом 227 император Вилхелм II је проглашен кривим за злочине против „међународног морала“ и захтевано је да се преда суду као „ратни злочинац“.

Историја Првог светског рата још увек крије мноштво тајни. У смислу разјашњавања његовог узрока може се говорити о спору две кључне концепције. Прва говори о „рату по распореду“ ( War by Timetable ) – појам који је 1969. године увео британски историчар Тејлор ( A . J . Taylor ). Његови опоненти инсистирају на томе да су свеопшти сукоб у Европи пре изазвали ланац трагичих случајности, неповерење међу велесилама и одсуство координације међу монарсима. Међутим, присталице обе концепције су јединствене у томе да тадашње противречности међу велесилама тешко да су могу бити регулисане мирним путем. Негирање ове чињенице, а тим пре покушаји да се за све оптуже Србија и Русија значe тврдњу да историјски процес није објективан.

Петар Искендеров

serbian.ruvr.ru