FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Косово и Видовдан

 

Св. епископ Николај Велимировић

 

Величанствени жртвеник једног народа. – Узвишена епопеја мистике и славе православног Балкана. – Апотека лекова за све духовне и моралне недуге. – Извор надахнућа и чистилиште савести свих познијих поколења. – Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни. – Свето поље и животворна гробница.

 

Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити.
А кад су ходили по Галилеји рече им Исус:
предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети.

 Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено.

Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова.

 Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем.

И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом.

 

10444454_762523857131887_1047939020958255652_nРазмотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова.

Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља?

Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар.

Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим.

Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском.

Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици.

Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама:

1. јединственошћу мотива борбе и
2. решеношћу на мученичку смрт.

Шта означавају ове одлике?

Посмотримо поново наведене примере победа и пораза.

С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства.

То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману.

Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов.

И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца.

Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога.

Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину.

Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама.

Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати саКосовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна.

Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“.

„Ако волиш царству небескоме
„А ти сакрој на Косову цркву
„Не води јој темељ од мермера
„Већ од чисте свиле и скерлета,
„Па причести и нареди војску;
„Сва ће твоја изгинути војска,
„Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути…

 

———————–

„Цар вољеде царству небескоме
„А него ли царству земаљскоме“.

Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво.

Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: „Јеси ли ти цар“, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета.

Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном.

И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде „брата од заклетве“, т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности:

 

BOSKO-JUGOVIC-108-103_slika_O_10701221„Не бих ти се, сестро, повратио,
„Да ми царе поклони Крушевац.
„Идем, сејо, у Косово равно
„За крст часни крвцу прољевати
„И за вјеру с браћом умријети“.

И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију.

Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе – а то је свети Амос, на сам Видовдан – наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину:

„Ја невјера никад био нисам,
„нит сам био нит ћу икад бити,
„Него сјутра мислим у Косову
„За ришћанску вјеру погинути“.

Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори:

„На, девојко, коласту аздију,
„По чему ћеш мене спомињати
„По аздији по имену моме,
„Ево т’ идем погинути, душо,
„У табору честитога кнеза“.

Тако јој говори и Иван:

„Ево т’ идем погинути, душо,
„У табору честитога кнеза“.

Тако и војвода Милан:

„Ево т’ идем погинути, душо,
„У табору честитога кнеза“.

Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић:

„Пита Љуба Мусића Стевана:
„О Стеване, драги господаре,
„Кад ћеш мени са Косова доћи?
„А Мусић јој вели и бесједи:
„Кад огрије од запада сунце,
„Тадар ћу ти са Косова доћи.

Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане.

Али -

„Кад то зачу слуга Голубане,
„Проли сузе низ бијело лице“

па узе госпођу царицу „на танану кулу“,

„Ал’ свом срцу одољет не може
„Да не иде у бој на Косово
„Већ се врати до коња Лабуда,
„Посједе га, оде на Косово“.

У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота, да на Косову Христос дели мученичке венце славе, и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија; и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све.

Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза.

„И погибе српски кнез Лазаре,
„И његова сва изгибе војска,
„Седамдесет и седам хиљада.
„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно“.

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, немаКосово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света.

 

0395225001380561285_428050_600x458

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

 

__________

Извор: Светосавље

 

БЕСЕДЕ И ЧЛАНЦИ О КОСОВУ И ВИДОВДАНУ
Косово (Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10)

srb.fondsk.ru