FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Јавна расправа коју је организовао Уставни суд Србије у поступку оцене уставности и законитости тзв. Бриселског споразума од 19. 4. 2013. („Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа” између Владе Републике Србије и самозване државе косметских Албанаца), кристално јасно је показала сву стручну и моралну беду напредњачких кадрова. Прецизније, ова расправа је показала, да интелектуални лопов у министарском оделу не представља инцидент у напредњачким редовима, већ је он и у стручном и у моралном погледу итекако репрезентативна представа напредњачке страначке елите. Ова слика је добила додатну експресивност у јавној расправи пред Уставним судом, јер су се насупрот Вучићевих правничких јуноша нашала таква врхунска имена српске правничке науке, какви су професори Коста Чавошки и Ратко Марковић.1)

 

Устав Србије кроз оптику егзистенцијалне дијалектике Вучићевих правника

Налазећи се у таквој сасвим незавидној ситуацији, министар правде Н. Селаковић је „из суве дреновине исцедио” невероватну количину, речју академика Чавошког, „правне софистерије”. Своје тумачење права и Устава РС, Селаковић је назвао „егзистенцијалном дијалектиком”, што је метод непознат правној науци, али преведен као - животно довијање,  итекако познат и широко прихваћен у напредњачкој средини. Своје довијање министар правде је започео тврдњом да тзв. Бриселски споразум од 19. 4. 2013. није општи правни акт, већ политички акт, чиме би његова оцена изашла из круга надлежности Уставног суда.

Овакво тумачење не представља ништа друго него извртање истине, спорно не само са стручног, већ због своје флагрантности и са моралног становишта. Најпре, да је тзв. Бриселски споразум од 19. 4. 2013. само политички акт, онда он, како су истакли професори Коста Чавошки и Ратко Марковић, не би могао да ствара правне обавезе. Међутим, у циљу спровођења овог Споразума, Влада Србије је са представницима сепаратистичке побуњеничке квазидржаве Косово закључила „План примене Бриселског споразума”, који има, како је већ примећено, све карактеристике једног спроведбеног међудржавног уговора.2) Својом одлуком од 26. маја 2013. Влада je прихватила овај План, чиме је он постао обавезан за све државне органе. Бриселски споразум је сходно плану и динамици предвиђеној његовим спроведбеним актом у читавом низу области, од полиције, судства, до локалне самоуправе и јавних финансија, произвео мноштво конкретних правних последица. На основу ових противуставних и противзаконитих општих правних аката проистекло је мноштво појединачних правних аката. Тако је, примера ради, сагласно одељцима 3. и 4. наведеног Плана, на основу низа решења, а мимо разлога утврђених законима Републике Србије, престао радни однос полицајцима и судијама на КиМ.

У судару са оваквом државно и национално трагичном косовскометохијском стварношћу, довијање другог Вучићевог правника, проф. др Д. Ђурђевића (директор Секретаријата за законодавство и председник РИК), о томе како нема ни једног појединачног правног акта донетог од стране државног органа који би се непосредно позивао на Бриселски споразум, постаје не само правнички „танко”, већ и морално отужно. То што се у наведеним појединачним правним актим доносилац не позива на Бриселски споразум, није никакав доказ његове необавезности, већ доказ да садашњи Србијини властодржци, свесни кажњивости свог дела, прикривају радње којима нарушавају територијално јединство државе Србије. Уосталом заклињања садашњих властодржаца по белосветским метрополама да Србију обавезује Бриселски споразум, као и радње које тим поводом предузимају, имаће у будућности у односу на пилатовска домишљања Вучићевих правника - снагу изузетног тужилачког доказа. Министру Селаковићу, раније професионално заинтересованом за правну историју, ваљало би да се присети Лутерових речи и њима опомене колегу Ђурђевића: „Правник, који није ништа више него правник, бедно је створење”.

Ипак, Вучићев јуноша Селаковић је највећи степен креативности испољио у тумачењу члана 182. ст. 2. Устава РС. Оптужујући овлашћеног предлагача (26 народних посланика бившег сазива Народне скупштине, већином из редова ДСС) да у оцени уставности Бриселског споразума полази од свог виђења суштинске аутономије на КиМ, министар правде је у наведени члан Устава сам учитао један „дупли устав”. По њему уставна одредба о суштинској аутономији КиМ је толико широка, јер „не дефинише садржај суштинске аутономије”, да као каучук-норма омогућава да се у њу смести целокупан правни поредак побуњеничке псеудодржаве Косово. Предлогом за оцену уставности Бриселског споразума овлашћени предлагач, према речима министра правде, „надлежним органима Србије везује руке”.3) Тиме он посредно сугерише да Србијини властодржци имају намеру да на основу екстензивног тумачења уставне одребе о суштинској аутономији на КиМ, у форми уставног закона у Устав Србије угурају, и тиме ex tunc конвалидирају, правни систем побуњеничке сепаратистичке творевине тзв. Републике Косово. Државолике творевине настале не само противно уставноправном поретку Републике Србије, већ и нарушавањем режима успостављеног Резолуцијом 1244. Следствено, уставним законом донетим према Селаковићевој замисли, у Републици Србији би се успоставило ново паралелно уставноправно уређење, различито од постојећег. За разлику од садашњег уставног уређења по коме Србија припада типу децентрализованих унитарних држава, са тзв. Косовом које би било „преузето” са самосталним уставноправним поретком, као и са самосталним комплетним системом власти, како административне, тако и судске и законодавне, Република Србија би постала федерална држава. Јер, уставотворство, судска и законодавна аутономија нису својствени територијалним аутономијама у унитарној држави, ма како оне „суштинске” биле, већ федералним јединицама у сложеној држави.4) Овим би се не само изашло ван правнотеоријског оквира суштинске аутономије предвиђене у чл. 182. ст. 2. Устава, већ би се у уставноправном поретку Републике Србије створио један corpus separatum, са добром перспективом да буде употребљен као детонатор за даље уставноправно уцењивање и разбијање непослушне Србије. Једном речју, модел уставноправног решења косовскометохијског питања за који се залажу Вучићеви правници неће ништа променити на окупираном КиМ, док ће остатку Србије донети правну несигурност и политичку нестабилност. 

Претече у егзистенцијално дијалектичком приступу уставу

Овакво „егзистенцијално дијалектичко” тумачење Устава које даје Н. Селаковић, ни у професионалном ни у моралном погледу није ново у српској политици. Наиме, уочи Другог светског рата, са мотивом решења хрватског питања, Краљевина Југославија је противно важећем Уставу федерализована оснивањем Бановине Хрватске. Као правни основ за доношење Уредбе о Бановини Хрватској, Влада Цветковић-Мачек је узела чл. 116. Септембарског устава, који је садржавао одредбу „о својеврсној нужној одбрани државе”. Уставотворац од 1931. је побројао четири случаја у којима се монарху, због угрожености јавног поретка и сигурности, дају ванредна овлашћења да предузме мере независно од уставних и законских прописа. Уредбобраниоци, а међу њима и познати професор београдског Правног факултета Ђорђе Тасић и тада млади доцент, потом у Брозовој Југославији познати професор Радомир Лукић, су тако екстензивно тумачили наведену уставну одредбу да су у њој видели „дупли устав” „из кога би се могао извући цео један нови устав и заменити стари”. Полазећи од тога да су хрватским неучестовањем у државној власти, а заправо сепаратистичким деловањем ХСС, угрожени јавни интереси, на основу чл. 116. је у циљу превазилажења таквог стања формирана Бановина Хрватска. Правна последица таквог креативног тумачења било је стварање својеврсног corpus separatum-а у уставноправном поретку Краљевине Југославије, којом се она асиметрично федерализовала, што је у политичком смислу држави донело само нову и већу политичку нестабилност. Оваквом „правном софистеријом” двојице ондашњих професора београдског Правног факултета у августу 1939. године остварен је по први пут хрватски „тисућљетни сан о Троједници” (историјска фикција о јединству Хрватске, Славоније и Далмације), као и англосаксонски планови о федерализацији југословенске државе, уз неизоставно намиривање џепова незаситих београдских режимских политичких кругова.5)

Ако је ово био биланс правничког мудровања једног Тасића и Лукића, можемо само да замислимо плодове „правне софистерије” Селаковића и Ђурђевића.

Шта не зна проф. др Ђурђевић, а морао би да зна асистент Селаковић.  О каквом капацитету за софистерију се ради показује став проф. др Д. Ђурђевића, по коме је за квалификацију Бриселског споразума као међународног уговора битно да се утврди постојање међународне уговорне способности страна уговорница, као израза њиховог међународноправног субјективитета, а који он везује за акт међународног признања државе. Следствено, како Србија није признала тзв. Републику Косово и како оно није члан УН, Ђурђевић закључује као оно не може ни да се појави као страна уговорница једног међудржавног уговора. Међутим, према правилима општег обичајног међународног права егзистенција државе не зависи од чина признања од стране других држава.6) Признање има карактер деклараторног, а не конституитивног акта. Држава постоји ако је суверена, односно ако њена власт има суперматију над свим другим властима на одређеној територији и над одређеним народом.7) Питање суверености је фактичко, а не правно питање и испољава се кроз право и могућност државе да сама себе правно уреди (уставотворство), право да шаље и прима дипломатске представнике (ius legandi), право на вођење рата (ius belli gerendi) и најзад, право закључивања међународних уговора (ius contrahendi).

Да је међународна уговорна способност везана за признање независности, не би Србија седамнаест година пре берлинског признања од 1878. закључила уговор између „правителства србског, аустријског, турског и саједињени књажества молдавског и влашког, о регулирању службе телеграфске”.8) Кнежевина Србија је пре берлинског признања независности закључила и читав низ уговора о војним савезима са балканским православним државама (1866-1868). Међутим, илузија турског сизеренства, с једне стране, а стварна снага Србијине суверености и у одсуству међународног признања, с друге стране, најјасније су се судариле 1862. године, у време догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда. Као одговор на турско бомбардовање Београда кнез Михаило је подигао 15 000 припадника народне војске. О трајним поукама овог дођаја најбоље говоре речи маестралног Слободан Јовановић: „Заслуга је Михаила и његове владе да се нису препали од турских топова. Уместо да попусти Порти, они су дигли на оружје народ, готови да на њену силу силом одговоре. То њихово држање решило је питање о нашој народној војсци. Јер, када бомбардовањем Београда није могла ништа постићи, Порта је морала са својом војском из Босне и Бугарске упасти у нашу земљу, ако је хтела да нам своју вољу наметне. Тако далеко она није смела ићи. Одустајући од војног похода на Србију, Порта је решење свог спора с нама пренела на европску дипломатију. Од тог тренутка било је извесно да се наша народна војска неће растурати: за обезружавање једног народа дипломатске конференције и њихови протоколи ретко су кад били довољни”.9)

Данашња Србија као некада „болесник са Босфора”

Правноисторијско искуство нам вели да се Србија после 2008. понаша према КиМ, исто онако како се „болесник са Босфора” од тридесетих година 19. века понашао према својој вазалији Србији. У 19. веку Србија је својом одлучношћу и упорношћу корак по корак освајала атрибуте суверености, истискујући их из малаксалих и невољних руку турског сизеренства. У време формалног признања Србијине независности на Берлинском конгресу у турским рукама већ једанаест година (после предаје градских утврђења) није се налазила ни једна од ефективних полуга сизеренске власти. Повлачењем са севера КиМ свог imperium-a, оличеног пре свега у судству и полицији, Србија данас не ради ништа друго до оно што је Турска урадила 1867. предајом градова. С том разликом, што се Турска некада повлачила са окупиране територије, а Србија данас напушта свој духовни завичај.

Ове правноисторијске поуке проф. др Д. Ђурђевић, као специјалисти за грађанскоправну област, с разлогом могу да буду непознате, али би морао да их зна некадашњи правни историчар, асистент Селаковић, или му ни раније младалачке политичке амбиције нису остављале времена и мира да се са њима упозна.

Међународноправна корист од „правних софистерија”

Уосталом, довијања Вучићевих правника којима се Бриселском споразуму оспорава међудржавни карактер може да служи само унутрашњој политичкој употреби, јер у међународном праву неумољиво важи принцип pacta sunt servanda. Уз то, Бриселски споразум је парафиран, о чему смо подробно писали 2013. године,10) не под резервом ратификације, већ под условом накнадног обостраног прихватања, што је посебна установа предвиђена у чл. 14. ст. 2. Конвенције о уговорном праву од 1969. Услови под којима се држава обавезује ратификацијом важе, како се истиче у теорији међународног јавног права, mutatis mutandis и код установе прихватања.11)

С друге стране, и поред принципа pacta sunt servanda, међународни уговори су ништави из истих разлога као и приватноправни уговори: мане воље и кршење императивних законских норми. Зато би оглашавање неуставним Бриселског споразума, не само заштитило јединство унутрашњег правног поретка, већ би дало могућност да се овај Споразум огласи ништавим и у међународноправном општењу.

Дечаци и ропски статус Србије

Оштар тон овог текста ни најмање није последица убеђености писца у сопствену стручну и моралну изабраност и непогрешивост, већ је последица дубоког убеђења да по замисли Господњој живимо у времену посебног и можда последњег великог избора. Овој генерацији Срба није суђено да може знањем без врлине да себе оправда на Суду историје. С тога, верујем да „правне софистерије” колега Ђурђевића и Селаковића суштински нису плод њиховог стручног, већ моралног „несналажења”. А дубина овог „несналажења” унапред је одређена омиљеном Вучићевом речју којом често ословљава своје сараднике, као „др” Стефановића: „младић”. Реч младић или момак упућује на неког ко је не само млад по годинама, већ и на неког ко по статусу није пуноправан. Тако су Римљани истом речју - puer, означавали дечака, односно младића и роба.12) Руски средњовековни термин за особу без правног субјективитета (својеврсног средњовековног роба) холоп, потицао је из малоруског наречја где је означаво дечака (мальчик).13) И најзад, у српском средњовековном праву лице без праног субјективитета називало се отрок, речју којом се у савременом словеначком језику означава дете.14) Оно што је за колеге Ђурђевића и Селаковића психолошки утешно, али не и правно и етички аболирајуће, јесте истовремени младићки положај који њихов господар Вучић има у односу на своје западне господаре.

 

1) http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-ustavni-sud-nenadlezan-za-ocenu-briselskog-spora.html

2) Нечасни мук Уставног суда поводом Косова и Метохије, ур. Борис Милосављевић, Београд, 2013, стр. 135;

3) http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-ustavni-sud-nenadlezan-za-ocenu-briselskog-spora.html

4) Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, 2008, стр. 382-383;

5) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 774-777;

6) B. Krivokapić, Aktuelni problemi međunarodnog prava, Београд, 2011, стр. 73;

7) Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, стр. 152ч

8) М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, Правни систем Србије и стандарди Европске Уније и Савета Европе, Крагујевац, 2009, стр. 3;

9) С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада и Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1990, стр. 446;

10) http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/06/o-statusnoi-neutralnosti-tzv-briselskog-sporazuma.html

11) С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, стр. 453;

12) M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1980, стр. 864;

13) М. Ф. Владимирский-Буданов, Обзор истории рускаго права, изд. 7, Спб.-Киев, 1915, стр. 338;

13) М. Петровић, О Законоправилу или Номоканону Светога Саве, Београд, 1990, стр. 61-62.

 

Фонд стратешке културе / Зоран Чворовић