FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

             Марко Ђурић и Никола Селаковић

Како је могуће да у једној земљи – која, ето, жели да уђе у Европски унију као правно уређена држава – министар правде прејудицира одлуку Уставног суда, тврдећи да тај суд није надлежан да утврђује уставност једног „политичког акта“. Наравно, такав акт јесте и политички, јер га нису донели (предложили) органи извршне власти и усвојили законодавци, већ су то, на своју руку, учинили политичари. Али, пошто је такав документ (без обзира на то ко га је донео) недвосмислен (конститутивни) правни акт који важи за убудуће и пошто се на основу тог акта доносе други појединачни акти, којима се усваја и уређује уставноправна материја парадржаве Косово и на простору северно од реке Ибар – тада се Бриселски споразум никако не може изузети из надлежности Уставног суда.

 

Уз све то, ако министар правде износи свој став о надлежностима Уставног суда, тада се то тешко може разумети. Наиме, откуд министру право да се изјашњава о питању надлежности било ког суда, а поготово Уставног? Ваљда постоје закони у Србији који се, поред осталог, баве и питањима надлежности. Ваљда је Уставни суд (како му само име каже) задужен за она питања која се тичу највишег државноправног акта – Устава Републике Србије. Сама чињеница да је Србија укинула институције државне власти, које је донедавно имала на северу Косова и Метохије, говори у прилог томе да је ту тешко повређен Устав Србије.

 

Сасвим је депласирана (па и жалосно смешна) прича о некаквој „суштинској аутономији“ Косова и Метохије, која ће се утврдити у „преговорима“ с Приштином, пошто је Бриселски споразум такав правни (а не политички) акт, којим се искључује могућност било какве аутономије, па и оне на северу Космета. Практично, потписивањем Бриселског споразума Србија се одрекла и Косова и Метохије и својих грађана (држављана Србије). Штавише, Бриселски споразум се остварио у свим сегментима суверенитета и интегритета шиптарско-натовске парадржаве, осим у уобличавању и конституисању Заједнице српских општина (ЗСО), која је остала мртво слово на папиру.

У ствари, прича о ЗСО је најобичније бацање прашине у очи. Млађани Марко Ђурић, који „саветује“ председника Србије и води некакву имагинарну Канцеларију за Косово, пре два дана је изјавио да је „формирање ЗСО најважнија тачка Бриселског споразума“.

„Сада је битно да будемо јединствени, сабрани и окупљени, да будемо ‘тврд орах’, јер само тако можемо да се изборимо да ЗСО има довољну политичку снагу“ , констатовао је својим „сајбер“ гласом директор виртуелне Канцеларије.

Отуда постаје јасно да је ЗСО послужила само као „димна завеса“ иза које је, када се дим разишао, изронила осакаћена држава, без значајног дела своје територије – без колевке српства. Ма колико та колевка некоме звучала патетично, без ње тешко може и остатак Србије да опстане, а Срби као народ почеће још брже да се растачу. Један народ постоји све дотле док постоји заједничка идеја која га духовно прожима и обавезује, а у супротном, када тога нема, губе се национални оријентири и људи се утапају у друге „идејне пројекте“, најчешће у оне антисрпске – „космполитске“.

Земља која нема озбиљну владу, већ њоме управљају невладине организације финансиране од стране српских непријатеља, неминовно је осуђена на смрт. На пријему у амбасади Велике Британије прошле недеље, поводом обележавања рођендана краљице Елизабете, окупили су се на једном месту сви они који нешто „значе“ у „српској“ политици. Међу званицама највише је било представника невладиних организација, предвођених Соњом Лихт и Борком Павићевић. Наравно, уз НВО матадоре на пријему су били и представници званичне власти у Србији, али они су тамо били у другом плану, јер мора да се зна „ко коси а ко воду носи“.

Ипак, да би се Србима одржала лажна нада, да ће ова српска „патриотска“ влада извести Србију из мрака и чамотиње, понекад се некоме из вазалне власти допусти да се малчице буса у „српска јуначка прса“. Тако се десило да и Марко Ђурић, директор Канцеларије за изгубљени Космет и луда надања, „оштро подвикне“ да Србија треба да буде „тврд орах“. А за кога да буде „тврд орах“? Па, ето, ваљда, за шиптарске власти на Космету. Али, како да Србија буде „тврд орах“ тамо где више не поседује ниједно дрво ораха?

Пре ће се догодити да српски „патриотско-марионетски“ режим буде „(пре)тврд орах“ за Уставни суд, који ће поломити зубе на безнадежном и „политички ненадлежном“ ораху, званом Бриселски споразум. А у таквом ултимативном „споразуму“ државе Србије нема ни у траговима. И шта ако Уставни суд послуша „предлог“ једног политичара, да је Бриселски споразум „политички акт“ – и због тога се пр/огласи ненадлежним? Био би то јединствен случај да у једној држави уставни суд не буде надлежан за питања устава. То би било слично као када би привредни суд био ненадлежан за привредне преступе, или кривични за кривична дела. Или, (не) дао Бог, то би могло да се упореди са једном “апокалиптичном визијом”, у којој би се Влада Србије огласила ненадлежном за Србију.

За www.koreni.rs

Д. Гостељски